Slovesna. Suvisla. Senzacionalna. Šta jednu knjigu čini potpunom? A ženu? Roman Margaret Atvud  “Sluškinjina priča” iz 1985. nudi jedan alternativni svet u kom vladaju bigotizam, dogmatizam i puritanizam. U tom svetu obrnutog feminizma sloboda je jednosmeran koncept vladajuće elite, a žena podređena vrsti, društvu, muškarcu.

Ako smo istorijski dostigli vrhunac ove vremenske epohe, onda logično sledi dekonstruktivističko čitanje bioloških i psiholoških datosti na kojima ovo društvo počiva. Dakle, svaka reč, uloga i definicija zadržavaju značenje onoga o čemu se govori samo i izričito u momentu izgovaranja. Osim ako ne govorimo o svetu knjige, o mogućnosti koja živi sopstveni tok u antiutopijskoj viziji društva gde još jednom biva redefinisana njena uloga, kao i uloga žene.

Ako koristimo muški i ženski princip kao arhetipsku energiju koja pokreće ovaj svet i pojedinca, dakle jungovski, da opišemo bilo koji istorijski svet, primetićemo da je muški princip delanja gotovo dosledno nadređen ženskom principu bivstvovanja. I gotovo uvek postoji potreba za definisanjem uloge žene, dok se uloga muškarca tretira kao datost. Iako su sami principi izvan i iznad kategorije roda, oba ova principa su u Sluškinjinoj priči zaoštrena do kraja kao postulati na kojima počiva novi svet. Ako tome pridružimo i Genezu, priču o nastanku sveta, vrlo lako ćemo opravdati postojanje žene kao produžetka muškarca, stvorene od muškog rebra u funkciji družbenika, neophodnog elementa za produženje ljudske vrste.

Sluškinjina priča je zapravo višedimenzionalno čitanje ovog društva između neiskazanih redova ispovesti glavne junakinje Offred. Kalambur, prisutan samo u originalu naslova Handmaid’s Tale, povezuje pojedinačno sa kolektivnim iskustvom. Primarno značenje reči handmaid jeste sluškinja (ona koja je pri ruci), dok se tale odnosi na priču. Međutim, nailazimo na razliku (differance nasuprot difference, v. Derridu) u zvučanju i značenju ako umesto dve zapisane reči u umu oživimo značenje njihovih homofona handmade (ručno rađeno) i tail (rep). Mi živimo, da li fizički ili na ekranu, u romanu ili bilo kojoj drugoj vrsti medija, pravashodno u svetu koji je demokratičan i globalan. Međutim, na svojim krajnim polovima, koji su najčešće (ali ne samo) prisutni u zabitima u geografskom smislu, ali isto tako u zabitima uma i učenja, s jedne strane imamo veoma osvešćen svet koji se bori za prava Žene i čiji ljubimci su deklarišu kao vegani, ekološki prosvećeni i rodno ravnopravni, a sa druge svet u kom Žena kao takva nikad nije dovoljna. Nisu li to upravo (ručno rađeni, odnosno domaći) repovi ove civilizacije?

U tim, manje privlačnim repovima ili rukavcima, mi smo donedavno čuvali ili još uvek čuvamo tradicije sakaćenja ženskog tela zarad ostvarivanja ideala lepote. Na primer, tradicija povezivanja stopala u Kini, čiji su poslednji nosioci još uvek živeli na početku dvadeset prvog veka, zahtevala je da majke svojim kćerima počevši od šeste godine života lome prste i povezuju ih tako da formiraju idelno stopalo dugo od 7-8 centimetara. Zatim tradicija produžavanja vrata u nekim kulturama i narodima Azije i Afrike uz pomoć mesinganih prstenova, pa nošenje diska prečnika od 8-20 cm u donjoj ili gornjoj usni, prisutno u afričkim i južnoameričkim narodima, ili tradicija tovljenja devojaka u Mauritaniji.

Svaka od ovih tradicija podrazuma zdravstvene posledice, ograničenja u pokretu ili govoru i celoživotni bol, a s druge strane predstavlja društvenu (u)cenu jer simboliše status i vrednost. I ne čudi što su agresori ili direktni nanosioci bola u ovom slučaju bile žene, majke, najbliži savetodavci i skrbnici. U Istorijskoj belešci, dodatku na kraju knjige kojim se zaokružuje fabula, napomenuto je kako je takva praksa poznata u istoriji.

Jednom utonule u takvu vrstu ispiranja mozga, žrtve postaju agresori bez preispitivanju i omugućavaju sistemu da se iznutra hrani. Izvrnutom logikom se zapravo činom unakažavanja dokazuje odanost i posvećenost. U ovoj diskrepanciji između razvijenih i relativno nerazvijenih zajednica primetna je izgrađena superiornost u stavu (pro)zapadnih društava, čiji pojedinci nailaze na poteškoće u razumevanju određenih kulturoloških repova. Društveno-istorijski kontekst pretvara se u jastuče koje ili predugo štiti ili predugo guši da se suprotna perspektiva potpuno gubi ili čini neshvatljivo prihvatljivom.

Offred živi u svetu gde je lično izbrisano radi opšteg, u Galadu. Kao i mnogi drugi detalji, samo ime ove nove države je aluzija na Bibliju i obuhvata teritoriju Nove Engleske. Samo uređenje je teokratska diktatura u kojoj Bog vlada preko viđenijih članova društva, takozvanih Komandanata. Nekolicina njih je bila inficirana virusom koji izaziva sterilitet, što je bio jedan od okidača i opravdanja za stvaranja nove države. (Sam virus se proširio.) Svi sekundarni brakovi, dakle drugi, treći brak, kao i vanbračne i istopolne zajednice, proglašeni su nevažećim, a članovi istih nepodobni za stvaranje porodice. Ukoliko su imali decu, ona su im oduzeta, a žene su pretvorene u Sluškinje i dodeljene Komandantima.

S obzirom na to da je kontrola rađanja bila jedna od spornih tačaka društva koje je sazrelo za reformaciju, bilo je potrebno opravdati ulogu Sluškinje, a tome je poslužila Prva knjiga Mojsijeva u kojoj Rahilja, ljubomorna na sestru Leu, vapi za detetom koje ne može da daruje Jakovu, pa kaže: „Eto robinje (sluškinje) moje Vale, lezi s njom, neka rodi na mojim kolenima, pa ću i ja imati dece od nje“. Manipulacijom, zapravo arbitrarnim tumačenjem teksta Komandanti su uveli praksu čina opštenja u kom supruga drži glavu Sluškinje na svojim kolenima dok je Komandant oplođuje, groteskna slika produžetka same supruge. Sluškinja nije ličnost, ona je sud koji se puni semenom. Ona na glavi nosi Krila, koja će je jednog dana odneti Bogu, a dok je na zemlji služe joj „da ne vidi i da ne bude viđena“.

Društveno-istorijska podloga na kojoj je stvorena ovakva vizija sveta jesu osamdesete godine prošlog veka, period po okončanju seksualne revolucije, period haranja HIV-a, period pilule i kontrole rađanja. Stoga je manjina „odabranih“ uspela da privuče jezgro vernika na svoju stranu kako bi suzbila promiskuitet i spasila ljudsku rasu od izumiranja i moralne propasti. Dualnost i komplementarnost su dva principa kojima se demijurg ovog sveta, dakle sam autor poigrava i odgovora na pitanje – Kako bi bilo kad bi konzervativna struja prevagnula u odnosu na liberalnu? Bolje… možda, ali kao što Komandant u Priči kaže – Bolje ne znači uvek bolje za sve. Naravno, reč je o izbacivanju čoveka iz koloseka, gubljenju ravnoteže i zastranjivanju u krajnjoj tački spektra. Trećina zaslepljena verom prihvata, trečina caruje, a trećina trpi.

I danas svedočimo neprestanom smenjivanju perspektive sa iste klackalice. Dok se u Iranu Žena, pa sa njom i veći deo naroda, budi iz četrdesettrogodišnjeg sna u koji su nasilno zapali prevratom 1979. godine, na drugoj polovini hemisfere Žena pokušava da ustoliči svoje pravo da se simbolično prikloni Bogu. Drugim rečima svedočimo kontradiktornosti u okviru koje se s jedne strane Žena bori na pravo da se slobodno kreće, oblači i ponaša, dok se s druge strane, ona koja raspolaže ovim slobodama, bori da opravda svoj izbor da se pokrije. Primera radi, u Hamburgu se svake godine održava Taklif-Fest na kom se verski zrele devojčice od devet do četrnaest godina svečano uvode u život pod velom.

Ako se osvrnemo na već pomenuto društveno pravdano sakaćenje tela, pogledajmo šta se dešava na naličju ili kako civilizacija upravo prakse koje je proglasila nazadnim ponovo uvodi krećući se u navodno suprotnom smeru. Čini se da je tetoviranje i bušenje tela popularnije nego ikada. Kao krajnje ektsremne imamo primere pojedinaca koji su istetovirani od glave do pete ili u ušima nose diskove povećeg prečnika, nadalje imamo žene koje prstenove oko vrata nose kao modni detalj i ljude-vampire ili ljude-aždaje i slično. Upravo je ova „niša“ društveno-istorijskog razvitka nosilac potencijala za prenaglašeno veličanje jedne ili druge društvene struje, odnosno prevage i stvaranje novog poretka. Ono što nije izbegnuto u Galadu jeste ljudska korumpiranost. Jer dualnost u čoveku diktira postojanje i dobra i zla. Ukoliko se jedno uzdigne do neprikosnovenog autoriteta, makar i pod izgovorom ljubavi, drugo će izbiti kroz šavove.

Vlastita imena su u Galadu u drugom planu, ličnost je poistovećena s ulogom, tako da svaka sluškinja postaje bezlično vlasništvo svog gospodara (na predlog od dodaje se ime gospodara, to jest Komandanta pa dobijamo Odfreda ili Fredova u prevodu). Veoma udaljenom asocijacijom nas to dovodi do manje očiglednog primera današnjeg sveta u kome kad govorimo o sopstvenom supružniku, prijatelju, detetu, ove osobe denominujemo kao moj suprug/moja supruga ili moja prijatelj/moja prijateljica ne razmišljajući kakve dublju psihološku konotaciju nosi ovakvo prisvajanje.

Dakle, druga osoba je definisana ulogom koju ispunjava u odnosu sa nama i sve dok ne postoji patologija u odnosu, nije potrebno tumačenje. Izbor reči može se pripisati trenutnoj dominaciji ega i privrženosti koju osećamo. Međutim, manje-više bezazleno obespravljivanje je izraženije kada govorimo o osobama koje nisu više deo našeg života, npr. moj bivši/moja bivša. Svaka druga karakteristika date osobe je u trenutku spominjanja poništena; praktično je time njeno postojanje validirano samo ulogom koju je ispunjavala u našem životu. Verujem da je ovo jedan od tragova kojima je autorka pošla pišući Sluškinjinu priču.

Elem, Komandantni su u Galad uveli Boga kao ultimativni autoritet kojim mogu da pravdaju manipulaciju Biblije. Kao reakciju na svet u kom je Bog sahranjen. Naime, Biblija kao i svaki drugi sveti spis jeste za fanatične vernike i one koji iza vere kriju druge pobude najbolji alibi za činjenje gnusoba u ime ljubavi. U poređenju sa krajnje liberalnom vizijom svetom, ovu odlikuju rigidnost i lažni moral. Pravila se kroje tako da odgovaraju nekolicini na samom vrhu. U krajnje liberalnoj viziji sveta pak primetna je fleksibilnost. Pravila se preinačiju, redefinišu i odbacuju kako bi se opravdalo svako postojanje. Na primer, u Galadu se strogo kažnjavaju izdajnici roda (orig. gender traitors).

Upravo danas je tema rodne ravnopravnosti kao i istopolne ljubavi aktuelna i žustro razmatrana. I dok grupisanje i privlačenje istomišljenika nije novina, iznenađuje brzina kojom se iznalaze novi termini i objašnjenja za svako idisinkratičko ponašanje, dok je komplementarnost princip koji je teško zaobići. Dok se s jedne strane predstavnici homoseksualne populacije angažuju i bore za svoja prava, već sledećeg trenutka se pojedinci transformišu u suprotni pol poništavajući i izdajući princip za koji su se borili jer na kraju individualno je ono što diktira savešću današnjeg sveta.

Na kraju, čovek će se uvek potruditi da opravda svoj izbor. Ukoliko smo slobodni da činimo šta nam je volja, činićemo sve bez upitanosti nad tim šta je na korist, šta za dobrobit zajednice, šta zadržava, a šta izobličava Božji lik u čoveku. Greška je pomisliti da tamo gde ljubav vodi bitku za pravima ili gde je ona u službi Boga, nema greha ni greške. Upravo tamo gde je ona pisana velikim slovom i jeste leglo najvećih zabluda, a možda su žena i knjiga koje objedinjuju tradicionalno i moderno, oslobođene robovanja niskim strastima i slobodne u kreiranju sopstvenog sveta, one koje kritikuju tradiciju ali je ne odbacuju – potpune – ili verovatnije – pogubne. Moglo bi se zaključiti da tamo gde počinje nametanje, prestaje ljubav, ali pravednije bi bilo formulisati ovu tezu kao pitanje.

Svako čitanje, bilo knjige, osobe ili društvenog uređenja obojeno je predubeđenjima čitaoca. Može li se stoga opravdati svet u kom je žena svedena na jednu jedinu ulogu, svet bez zabave i požude, u kom se sloboda definiše kroz negaciju i ograničenje Drugog? Da li je opravdan svet koji je preinačio slobodu izbora u slobodu od izbora i da li bi to bio da je situacija obrnuta? Konačno, da li je ljubav podrazumeva spasiti jednog jedinog „nevinog“ makar se stotine „krivih“ provukli ili žrtvovati stotine „nevinih“ kako se ne bi provukao nijedan „krivi“. I u jednom i u drugom slučaju reč je o distopijskoj viziji sveta koja se oslanja na neminovnost da je većini potreban vođa, pa makar vođe bili kiklopi, odnosno samoproglašeni, kratkovidi bogovi.

Gde sve čovek neće tražiti prohodljivost da opravda svoje izbore? Tamo gde nema izbora ili gde je izbor naizgled moguć. Po potrebi će ubiti ili uvesti Boga, a zatim će i u jednom i u drugom slučaju poneti jaram. Kako je to moguće? Čak i kad su šanse očigledno na strani „Malih“, oni će dopustiti još jedan krug manipulacije. Moćniji od untrašnjeg glasa razuma, moćniji od sposobnosti udruživanja i sloge, uglavnom u rukama manjine, sve je moguće kad scenom zavlada – Strah.

Za P.U.L.S.E Aleksandra Đorđević

  Aleksandra Đorđević, Film, Književnost, Margaret Atvud, Sluškinjina priča, Tv serije