Čudesna poetika Danila Harmsa
Često tako
iznenada
budim se u snuiz sna u san
otvaram već otvorene oči
i u mraku posmatram
mrak kroz mraka na vrhu mraka
noć je svanula već pre prvih satelita
i
svemirski mesec
sad jasno osvetljava
svoj položaj
na izmaku XX vekaodozgo
sve ovo
sigurno liči na jednu veliku video igru
i svi liče na sve
i sve liči na svo
i ko-zna-ko zna ko-zna-štaali gde sam to ja
u ovom mraku
duboko iza sopstvenih očiju
dalekih kao Jamaica…
Danil Ivanovič Juvašev (1905 – 1942), poznatiji kao Danil Harms (rus. Даниил Хармс) bio je ruski pesnik, pisac i dramaturg, jedan od najistaknutijih predstavnika avangarde i književnosti apsurda 1920-tih i 1930-tih godina. Pored toga, bio je član literarnog i umetničkog društva OBERIU, autor tekstova u dečjim časopisima i knjigama (što mu je omogućavalo da kako-tako preživi živeći u vreme uspona i strahovlade druga Staljina). Danil Harms sve je ovo postigao živeći u režimu čija cenzura nije dozvoljavala piscima avangarde da štampaju svoja dela puna opasnih ideja o nekakvim staricama koje ispadaju kroz prozor, ili nekoj Jelisaveti Bam koja je okrivljena i pre suđenja.
Ovaj jeste Ovaj.
Onaj jeste Onaj.
Ovaj nije Onaj.
Ovaj nije ni Ovaj.
Ostalo ili je ovo, ili nije ovo.
Sve ili je ono, ili nije ono.
Šta nije ono ili nije ovo, to nije ovo ili nije onaj.
Što onaj i ovaj, to i sebi samom.
Što sebi samom, onaj je možda onaj, da nije ovaj,
ili ovaj , da nije onaj…
Legenda kaže da je 17. decembra 1905. u Sankt Petersburgu, Rusija, rođen Daniil Ivanovič Juvašev, svetu poznatiji po pseudonimu Harms. Smatra se da je mlađani Danil Juvašev postao Danil Harms negde oko 1920 – 1921. godine, kada ga je povuklo loše društvo, te je započeo svoju karijeru književnika opasnog po režim. I dalje nije utvrđeno iz kog je jezika uzeo model za svoje prezime. Neki kažu da ono potiče od engleskog harm (povreda, šteta), a drugi tvrde da ga je skrojio po francuskom charme (šarm). Neki su otišli toliko daleko s pretpostavkom da Harms aludira na Šerloka Holmsa, junaka detektivskih serijala ser Artura Konana Dojla, koje je, kažu, Danil izuzetno voleo. Bilo kako bilo, pre nego što se odlučio da prezime Harms ozvaniči, ovaj avangardista imao je od detinjstva mnoštvo pseudonima: Horms, Čarms, Haarms, Šardam, Harms-Dardan. Ako imamo u vidu da je Harms bio pobornik revolucije u upotrebi jezika gde bi svako slovo, umesto svake reči, imalo značenje, možemo samo da nagađamo šta li su za njega predstavljale sve ove varijante prezimena.
Jednom je jedan čovek, osećajući glad,
sedeo za stolom i jeo kotlete,A pored je stajala njegova supruga i neprekidno govorila
o tome da je u kotletima malo svinjetine.Ali, on je jeo, i jeo, i jeo, i jeo, i jeo, dokle god
nije osetio negde u želucu
smrtonosnu težinu.Tada, odmahnuvši podmuklu hranu,
zadrhtao je i zaplakao.U džepu njegov zlatni sat prestao je kucati.
Kosa mu je iznenada posedela, pogled
se smirio.Uši su mu pale na pod,
kao što u jesen s topola otpadaju žuti
listovi,I on je naprasno umro.
Nakon završene realne gimnazije, nastanjuje se kod tetke u Dečjem Selu. Iz tog perioda datiraju i njegovi prvi sačuvani originalni rukopisi i crteži. Slede godine u kojima se mladi Harms intenzivno bavi pisanjem poezije. Svoje radove potpisuje raznim pseudonimima, otkačenim poput njegovih avangardnih, komičnim apsurdom obojenih dela. Nakon završene škole, u jesen 1924. upisuje lenjingradski Elektrotehnikum. Iste godine upoznaje Ester Rusakovu, za koju je obično govorio: Voleo sam je sedam godina. Ona za mene nije bila samo žena koju volim, nego i nešto drugo, što je ulazilo u sve moje misli i dela. Godine 1925. nastupa s čitanjem vlastite poezije na fakultetu, upoznaje pesnika Vedenskog i podnosi molbu za prijem u Sverusko Udruženje pesnika. Prijemnoj komisiji dostavlja dva sveska svojih pesama.
Zanima me samo besmislica, samo ono što nema praktično nikakvog smisla. Zanima me isključivo ružna strana života. Herojstvo, patos, neustrašivost, čojstvo, higijena, moral, patetika i hazard – mrski su mi i kao reči i kao osećanja.
MATEMATIČAR I ANDREJ SEMJONOVIČ
Matematičar (izvadivši iz glave kuglu):
Izvadio sam iz glave kuglu.
Izvadio sam iz glave kuglu.
Izvadio sam iz glave kuglu.
Izvadio sam iz glave kuglu.
Andrej Semjonovič:
Stavi je natrag.
Stavi je natrag.
Stavi je natrag.
Stavi je natrag.
Matematičar:
Ne, neću da je stavim!
Ne, neću da je stavim!
Ne, neću da je stavim!
Ne, neću da je stavim!
Andrej Semjonovič:
Pa i ne moraš da je staviš.
Pa i ne moraš da je staviš.
Pa i ne moraš da je staviš.
Matematičar:
Baš i neću da je stavim.
Baš i neću da je stavim.
Baš i neću da je stavim.
Andrej Semjonovič:
E baš lepo.
E baš lepo.
E baš lepo.
Matematičar:
Eto, ja sam pobedio!
Eto, ja sam pobedio!
Eto, ja sam pobedio!
Andrej Semjonovič: Pa pobedio si, i sad se smiri!
Matematičar:
Ne, neću da se smirim!
Ne, neću da se smirim!
Ne, neću da se smirim!
Andrej Semjonovič: Ma iako si matematičar, časna reč, ti si glup.
Matematičar:
Ne, ja sam pametan i mnogo znam!
Ne, ja sam pametan i mnogo znam!
Ne, ja sam pametan i mnogo znam!
Andrej Semjonovič: Mnogo da, ali sve same gluposti.
Matematičar:
Ne, nisu to gluposti!
Ne, nisu to gluposti!
Ne, nisu to gluposti!
Andrej Semjonovič: Dosadilo mi je da se sa tobom prepirem!
Matematičar:
Ne, nije ti dosadilo!
Ne, nije ti dosadilo!
Ne, nije ti dosadilo!
Andrej Semjonovič ljutito odmahuje i odlazi. Matematičar, postojavši jedan trenutak, odlazi, u stopu za Andrejem Semjonovičem.
Zavesa.
U Harmsovim minijaturama njegovim junacima se dešavaju neobični i čudnovati događaji, ali gotovo na svakom koraku, ponekad doslovce u svakoj rečenici. Ovi psihološki svedeni likovi, papirnati građani predstavljeni, u pravilu, samo svojim karikiranim imenom, su model malih ljudi kakve je u evropsku književnost uveo Gogolj, ali ovoga puta njihove parodije i karikature, spodobe u ljudskom liku koje pokušavaju da se međusobno onesposobe, obogalje ili zauvek ućutkaju. Najzad i sama radnja je parodija na uobičajeno shvatanje radnje, svedena neretko na puko ponavljanje nespretnih pokušaja malog čoveka da obavi neku elementarnu radnju.
Petrov uzjaha konja, i obraćajući se gomili, drži govor, o tome, šta će biti, ako na mestu gde se nalazi javni park, izgrade američki neboder. Gomila sluša i, kako izgleda, odobrava. Petrov nešto zapisuje u notes. Iz gomile se izdvaja čovek srednjeg rasta i pita Petrova šta je zapisao u svoj notes. Petrov odgovara da je to njegova lična stvar. Čovek srednjeg rasta insistira. Reč po reč, i počinje prepirka. Gomila staje na stranu čoveka srednjeg rasta, i Petrov, spasavajući život, goni konja i nestaje iza ugla. Gomila je uznemirena i, u nedostatku druge žrtve, hvata čoveka srednjeg rasta i otkida mu glavu. Otkinuta glava kotrlja se kolovozom i zastaje u otvoru slivnika. Gomila se, zadovoljivši strasti – razilazi.
Nema ko ne voli lovu: svi je i maze i ljube i na grudi privijaju i u lepe krpice uvijajaju i paze ko lutku. A neki čak uramljuju kintu, kače je na zid i mole joj se ko ikoni. Drugi, pak, tove svoju lovu: otvaraju joj usta i kljukaju je najslađim zalogajima iz sopstvenog tanjira. Kad je vrućina nose lovu u hladne podrume, a kad je ciča zima bacaju je u peć, u vatru. A ima i takvih koji jednostavno razgovaraju sa svojom lovom, čitaju joj naglas zanimljive knjige ili pevaju nežne pesme. Što se mene tiče, ja nikakvu posebnu pažnju ne poklanjam lovi, obično je nosim u novčaniku ili kesi i trošim je taman koliko treba. Raspikuća sam ja!.
Jedna starica se usled svoje preterane radoznalosti nagnula kroz prozor, ispala i razmrskala se.
Kroz prozor se nagnula druga starica da bi videla onu koja se razmrskala, ali je usled svoje preterane radoznalosti tako|e ispala kroz prozor, strmoglavila se i razmrskala.
Zatim je kroz prozor ispala treća starica, zatim četvrta, zatim peta.
Kada je ispala i šesta starica, meni je dosadilo da ih gledam, pa sam došao na Maljčevsku pijacu gde su, kažu, jednom slepcu poklonili pleteni šal.
U vreme odrastanja i formiranja Danila Harmsa kao umetnika i čoveka, vreme brutalnog Prvog svetskog rata i Oktobarske revolucije unutar njegove Rusije (i potonje strahovlade diktatora Staljina) vitalni i borbeni duh umetnosti rađao je neke nove, subverzivne i radikalne pokrete usmerene ka rušenju starih sistema vrednosti i tradicije, pre svih pokrete dadaizma i nadrealizma, uvrnute, beskompromisne borce za vlastitu stvar i ideju, ideju opšteg otpora rušilačkom, totalitarističkom svetu zaglupljivanja masa, tek izašlom iz užasa Prvog svetskog rata. Humor, taj slatki lek protiv gluposti, rigidne ozbiljnosti i ljudskog zla dobio je neko sasvim novo lice i oblik, objašnjavajući i ismevajući svet na neki do tada nepoznat besmisleno uvrnut, krajnje apsurdan način. Groteskni likovi, apsurdni događaji i nadrealni slučajevi obeležiće jedan jedinstven književni svet čudesnog ruskog pisca Danila Harmsa nekom vrstom avangardnog ludila, pomerenosti i iščašenosti koja će dati sasvim novu dimenziju svetu pisane reči, pogleda na svet i otpora svemu što ograničava slobodu stvaranja kao i samog postojanja kako umetnicima, tako i svim ljudima sveta čiji je ugao posmatranja i bivstvovanja drugačiji od nametnutog kalupa predrasuda.
Govorio sam sebi da vidim svet. Ali ceo svet je bio nepristupačan mome pogledu, i video sam samo delove sveta. I sve, što sam video, nazivao sam delovima sveta. I ja sam posmatrao osobine tih delova, i posmatrajući ih, stvarao sam nauku. Shvatio sam da postoje razumne i nerazumne osobine u tim delovima. Delio sam ih i davao im imena. I u zavisnosti od njihovih osobina, delovi sveta su mi bili razumni i nerazumni. A postojali su i takvi delovi sveta, koji su mogli da razmišljaju. I ti delovi su posmatrali druge delove i mene. I svi delovi su bili nalik jedno na drugo, a ja sam bio nalik na njih. I ja sam govorio s tim delovima sveta.
Govorio sam: delovi su grom.
Delovi govoriše: snop vremena.
Govorio sam: Ja sam, takođe, deo nekog trojstva.
Delovi odgovaraše: Mi smo pak malene tačke.
I neočekivano, prestao sam da ih vidim , a zatim i ostale delove. I ja sam se uplašio da nestaje svet. Ali ovde sam shvatio da ne vidim delove zasebno, nego sve u isti mah. Iz početka sam mislio da je ovo NIŠTAVILO. No zatim, shvatio sam da je ovo svet, a ono, što sam video ranije, nije bio svet.
I uvek sam znao da je ovo svet, ali, ono što sam video ranije, ja ne znam i sada. A kada su delovi nastali, onda su njihove razumne osobine prestale da budu razumne, a njihove nerazumne osobine prestale su da budu nerazumne. I ceo je svet prestao da bude i razuman i nerazuman. Ali samo što sam shvatio da vidim svet, kad sam odjednom prestao da ga vidim.Uplašio sam se, misleći da je svet nestao. Ali dok sam tako razmišljao, shvatio sam, dakada bi nestao svet, tada već ne bih tako razmišljao. I gledao sam, tražeći svet, ali nisamga otkrivao.
A zatim nisam imao kud da gledam.Tada sam shvatio, da, bez obzira kud sam gledao – unaokolo mene je bio svet…
A sada ga nema.
Postojim samo ja.
A zatim sam shvatio, da ja i jesam svet.
Ali svet to nisam ja.
Mada sam u isto vreme svet.
Ali svet nisam.
Ali ja sam svet.
Ali svet nije ja.
Ali ja sam svet .
Ali svet nije ja.
Ali ja sam svet.
I više ništa nisam mislio.
Krajem 1925. godine Danil Harms se preseljava sa roditeljima u Nadeždinsku ulicu br. 11, gde živi do sredine avgusta 1941. godine. Sa Vedenskim nastupa na književnim večerima i osniva Školu platana. Marta meseca 1926. biva primljen u Udruženje pesnika, a sa Platanima nastupa u saradnji sa književno-pozorišnom grupom RADIKS. Potom sa Vedenskim piše pozorišni komad – Moja mama sva u satovima, koji predstavlja montažu pesama dvojice umetnika. Predstavu je trebala da izvede grupa Radiks. Ali… Sudbina je htela da predstava ostane neizvedena, jer je grupa propala nakon niza proba u Institutu umetničke kulture. Krajem 1926. izlazi zbornik lenjingradskog odelenja Udruženja pesnika, u kojem Harms debituje kao pesnik. Objavljena je njegova pesma Slučaj na železnici. Čudesni svet Danila Harmsa je vremenom dobijao svoje nadrealne konture. Svrstati ga u bilo koji pravac ili pokret, bilo je veoma teško i suštinski nepotrebno.
Drug Koškin je igrao oko druga Maškina.
Drug Maškin je pratio pogledom druga Koškina.
Drug Koškin je uvredljivo odmahivao i odvratno krivio noge.
Drug Maškin se namrštio.
Drug Koškin je mrdnuo trbuhom i trupnuo desnom nogom.
Drug Maškin je vrisnuo i skočio na druga Koškina.
Drug Koškin je pokušao da pobegne, ali se spotakao i drug Maškin ga sustiže.
Drug Maškin je udario pesnicom po glavi druga Koškina.
Drug Koškin je vrisnuo i pao četvoronoške.
Drug Maškin je maznuo druga Koškina nogom ispod trbuha i još jedanput ga udario pesnicom po potiljku.
Drug Koškin se izvalio na pod i umro.
Maškin je ubio Koškina.
Osnova stvaralaštva ruskog pisca Danila Harmsa je bila parodična dekompozicija sveta. Njegove literarne jezičke i logičke vratolomije stvarale su nadrealni pomak u levo, pa je realna, opšteprihvaćena slika sveta (gde je sve logično i unapred zacrtano usumnjunikakoinipoštonedovodeće) izgledala sasvim drugačije i suludo nezdravorazumski. Beskrajno originalni, hrabri i autentični Harms je bio savremenik isto tako avangardnih i provokativnih( sa subverzivnom, rušilačkom notom usmerenom protiv totalitarnog, ozbiljnog sveta) pokreta dadizma i nadrealizma (kakav bi to kvartet bio – Andre Breton, Salvador Dali, Luis Bunjuel i Danil Harms) , preteča razarajućeg teatra apsurda i rušitelja ustajalih normi. Sukob sa staljinističkom vizijom sveta je bio neminovan. Naime, godine 1931. Danil Harms je osuđen zbog činjenice da svojim zaumnim pesmama odvraća ljude od izgradnje socijalizma?!?. Možda najbolji odgovor na pomenuti slučaj pruža upravo jedna od Harmsovih pesama – čista lirika. Harms se kao pisac formirao krajem 20-tih godina, pre svega pod uticajem futurista, ali je kasnije odbacio i futurizam i eufonične eksperimente u poeziji, i našao istomišljenike u krugu pesnika koji su sebe nazivali oberiutima. Prema Manifestu OBERIU iz 1928. godine oni su nastojali da prošire i prodube smisao predmeta i reči, ali ne i da ga unište.
Konkretan predmet, očišćen od književne i svakodnevne ljušture, postaje građa za umetnost. Možda će vam se učiniti da su naši sižei ne-realni i ne-logični? Ali ko je rekao da je svakodnevna logika obavezna za umetnost?.
Pre nego što je prvi put uhapšen i proteran (decembra 1931.) Harms razmišlja o osnivanju Akademije levih klasika, stvaralačkog udruženja, a onda, krajem 1927. godine ostvaruje svoj san – stvara umetničku, literarnu grupu OBERIU, tzv. udruženje realne umetnosti ili novi odred leve revolucionarne umetnosti. Oberiuti na svom prvom nastupu pod nazivom Tri leva sata, u januaru 1928., čitaju svoje tekstove, objavljuju svoj manifest i izvode Harmsovu dramu Jelisaveta Bam. Iste godine ,uporedo sa radom sa oberiutima i časopisu Jež , Harms objavljuje i knjižice za decu: Pozorište, O tome, kako je Koljka Pankin leteo u Braziliju, a Pećka Jeršov ništa nije verovao i Nestašna pluta.
SMETNJA
Pronin reče:
– Imate veoma lepe čarape.
Irina Mazer reče:
– Sviđaju vam se moje čarape?
Pronin reče:
– O, da. Veoma. – I dodirnu ih rukom.
Irina reče:
– A zašto vam se sviđaju moje čarape?
Pronin reče:
– Veoma su glatke.
Irina podiže svoju suknju i reče:
– A vidite li, kako su one dugačke?
Pronin reče:
– Jao, da, da.
Irina reče:
– A evo ovde se one već završvaju. Ovde više ide gola noga.
– Jao, kakva noga! – reče Pronin.
– Imam veoma debele noge – reče Irina. – A i u kukovima sam jako široka.
– Pokažite – reče Pronin.
– Ne mogu – reče Irina – bez trikoa sam.
Pronin kleknu ispred nje.
Irina reče:
– Zašto ste kleknuli?
Pronin joj poljubi nogu malo poviše čarape i reče:
– Eto zašto.
Irina reče:
– Zašto mi nagore podižete suknju? Rekla sam vam da sam bez trikoa.
Ali Pronin joj i pored toga podiže suknju i reče:
– Ništa, ništa.
– Kako, kako to, ništa? – reče Irina.
Ali ovde je neko zakucao na vrata. Irina brzo namesti svoju suknju, a Pronin ustade sa poda i priđe prozoru.
– Ko je? – upita Irina kroz vrata.
– Otvorite vrata – reče oštar glas.
Irina otvori vrata, i u sobu uđe čovek u crnom kaputu i dubokim čizmama. Za njim su ušla dva vojnika, nižih činova, s puškama u rukama, a za njima domar. Niži činovi se zaustaviše pokraj vrata, a čovek u crnom kaputu priđe Irini Mazer i reče:
– Vaše prezime?
– Mazer – reče Irina.
– Vaše prezime? – upita čovek u crnom kaputu, obraćajući se Proninu.
Pronin reče:
– Prezivam se Pronin.
– Imate li oružje? – upita čovek u crnom kaputu.
– Nemam – reče Pronin.
– Sedite ovamo – reče čovek u crnom kaputu, pokazujući Proninu na stolicu.
Pronin sede.
– A vi – reče čovek u crnom kaputu, obraćajući se Irini – obucite vaš kaput. Morate da pođete sa nama.
– Zašto? – upita Irina.
Čovek u crnom kaputu nije odgovorio.
– Treba da se preobučem – reče Irina.
– Ne – reče čovek u crnom kaputu.
– Ali moram da još nešto obučem – reče Irina.
– Ne – reče čovek u crnom kaputu.
Irina je ćuteći obukla svoju kratku bundu.
– Zbogom – reče Proninu.
– Svaki razgovor je zabranjen – reče čovek u crnom kaputu.
– A ja takođe idem sa vama? – upita Pronin.
– Da. – reče čovek u crnom kaputu. – Oblačite se.
Pronin ustade, skinu sa čiviluka svoj kaput i kapu, obuče se i reče:
– Pa, spreman sam.
– Idemo – reče čovek u crnom kaputu.
Niži činovi i domar zalupaše đonovima.
Svi su izašli u hodnik.
Čovek u crnom kaputu je zaključao vrata Irinine sobe i zapečatio ih sa dva mrka pečata.
– Hajde, napolje – reče.
I svi izađoše iz stana, glasno zalupivši spoljašnjim vratima.
Posle žestoke kritike na rad grupe u listu Smena, oberiuti se razilaze, ostavljajući za sobom neobjavljen almanah Arhimedova kada. U međuvremenu iz štampe izlazi nekoliko Harmsovih knjiga za decu: Prvo i drugo, Ivan Ivanovič Samovar, O tome, kako je bakica mastila kupovala, Igra, O tome, kako mi je tata ustrelio tvora. Danil Harms sam se predstavljao kao pesnik i dramski pisac (poznat po dramama Moja mama sva u satovima i Jelisaveta Bam), čija pažnja nije usmerena na statičnu figuru nego na sudar niza predmeta i na njihove uzajamne odnose. U trenutku akcije predmet poprima nove, konkretne obrise, pune autentičnog smisla. Akcija, sada drugačija, sadrži klasični pečat i istovremeno široki zamah oberiutskog shvatanja sveta.
Evo šta mi je blesavi Danil pričao:
O staricama koje je lovio lasom.
O cvijeću među ženskim nogama.
O djeci koja su mučena, al eto.
O mladim, zdravim i bujnim ženama koje su jedinke za poštovanje među predstavnicima čovječanstva.
O tome da su bolje tri ženske nego jedna.
O tome da je bolje 8 rubalja nego jedna.
I još mnogo toga.
Ali polako.
Zašto žuriti.
Imamo još vremena, dovoljno vremena.
Zar ne?
Danil Harms je nestao (poput mnogih neobičnih likova njegove literature) kao žrtva Staljinovih humanističkih čistki (nakon što ga odvode službenici Staljinove policije, u pozno leto 1941., Harms izmučen umire od gladi februara 1942. u zatvorskoj bolnici Lenjingrada). Njegov život se okončao krvavim apsurdom, poput onog kojim su živeli mnogi junaci njegovih tragikomičnih dela, besmislom kojem je posvetio svoj genijalni umetnički rad i život. Nestao je, sklonjen logikom vladara bezdušnog sveta, tzv. ljudi operisanih od humora ili bilo kakvih emocija koje ne podrazumevaju vlast, korist, rigidnu ozbiljnost i život praznih, suvoparnih mrtvaca. Nestao je preselivši se kao i mnogi neshvaćeni velikani i normalni ljudi pre njega u svet koji je sam stvorio – svet mašte, iskrene radosti življenja, humora koji leči dušu i nudi iskrenu emociju koja sve ljude čini dobrima, opuštenima i povezanima jedinstvenom lepotom radosti osmeha.
Čičica sedi čita knjigu
kanap mu drži naočari.
Treperi sveća, sumagličast vazduh
po stranicama šušti.
Uzdiše čiča, vlasi gladi
i okrajak zagriza stari
krnjavim zubima, a hleb mu
pod vilicama vrušti.
Već zora skida zvezde,
gasi fenjere, već je vidno vrlo,
već tramvajska se kondukterka
po peti put sa pijancem spori
već su se digle magle nevske
i čiču hvataju za grlo,
a ja Nataši pišem pesme
ne sklapam oči i sav gorim.
Iza Danila Harmsa je ostala njegova tragikomična, naizgled apsurdna, čudesna poetika, razigrana svetlost jedne više nego inspirativne i strašću humora oplemenjene duše da obasjava kroz vreme tamu sveta svih onih koji žele da porazbijaju ogledala umetnosti i ostave ovaj apsurdni svet bez ikakvog traga lepote, same pomisli na nju.
Eto, jednom neki čovek pošao na posao, i usput sreo drugog čoveka, koji je, kupivši veknu poljskog hleba, išao svojoj kući.
I to je, zapravo, sve.
Za P.U.L.S.E Dragan Uzelac
Čudesna poetika Danila Harmsa napisao/la Dragan Uzelac dana
Pregled tekstova autora – Dragan Uzelac →