Ernest Hemingvej, “Pokretni praznik” – jedno dirljivo delo

„Ali Pariz je bio vrlo stari grad, a mi mladi, i ništa u njemu nije bilo jednostavno, čak ni siromaštvo, ni neočekivani novac, ni mesečina, ni pravda ni krivda, niti pak disanje nekog ko leži tu pored vas na mesečini“ (E. Hemingvej).

Ko je gledao film Vudi Alena “Ponoć u Parizu“ setiće se scena u kojim glavni junak (Oven Vilson), mladi američki pisac, biva nekom vrstom magije vraćen u period dvadesetih godina prošlog veka u Parizu gde susreće, uz čuvene slikare i muzičare, između ostalih pisce Skota Ficdžeralda i njegovu ženu Zeldu, E. Hemingveja, Gertrudu Štajn i upada u onu atmosferu koju je, mnogo, mnogo ranije, opisao Hemingvej u svom posthumnom delu „Pokretni praznik“, što je i bila inspiracija Vudi Alenu za pomenute scene.

„Pokretni praznik“ su Hemingvejeva sećanja na pariške dane u vidu crtica ili kraćih priča koja su nastala na neobičan način. Naime dok je pred kraj života živeo na Kubi Hemingvej je iznenada dobio zaboravljeni kovčeg sa svojim stvarima, koji je ostavio u nekom hotelskom depou u Parizu više decenija ranije. U kovčegu su se pored ostalog, nalazile njegove beleške, neka vrsta dnevnika o ljudima i zbivanjima, o životu i susretima u Parizu (1921-1926) koje je on zatim preradio ali nije stigao da ih objavi pre smrti (1961). Kao i svake uspomene na mladost „Pokretni praznik“ ima šarm prohujalog, sećanje na ono doba kada čovek još uvek gaji sve nade, sve emocije i sve životne mogućnosti:

„Još uvek sam imao onu lirsku lakoću rane mladosti koja je bila prolazna i varljiva kao i sama mladost…Hranili smo se dobro i jevtino, i pili dobro i jevtino, i spavali dobro i bilo nam je toplo u istom krevetu, i voleli smo jedno drugo…“.

Hemingvej piše i o pariškim ulicama i trgovima, restoranima, a dosta mesta posvećuje onome što je jeo, navodeći katkad i detalje i ukus raznih specijaliteta ili vina. Diskretni, ali stalno prisutni junak njegovih priča je i njegova tadašnja (prva) žena (Heli).

Interes knjige, koja sigurno nije najbolje Hemingvejevo delo, ali je bez sumnje jedno od najzanimljivijih, leži u pripovesti o sazrevanju mladog pisca potpuno usmerenog na pisanje koji u hladnoći, siromaštvu pa i povremenom gladovanju međuratnog Pariza (Hemingvej je čak odustao od novinarstva, koje mu je donosilo prihode kako bi izgradio svoj književni stil) susreće brojne zanimljive likove, među njima neke američke pisce i pesnike „izgubljene generacije“ poput Skot Ficdžeralda, kao i Gertrudu Stajn, Ezru Paunda, Ervina Volša, Madoks Forda itd, ali koji daje i osvrte na ono što čita, kao i na način na koji pokušava da gradi stil svoga pisanja. „Pokretni praznik“ je na više načina, koliko literarno delo, toliko i delo o književnosti. U priči na momente promiče i lik već tada legendarnog Džems Džojsa- viđenog u restoranu ili na ulici- koji je u to vreme sa porodicom živeo u Parizu: „Držeći jelovnik u jednoj ruci Džojs je piljio u njega kroz debele naočari, Nora pored njega, dobrog apetita ali teška na jelu…“

Zanimljiv je izuzetni uticaj ruskih pisaca na mladog pisca koji, kada je dobio priliku da u jednoj biblioteci besplato pozajmi knjige za čitanje (jer novca ni za to nije imao) bira sledeće četiri: Turgenjev – Lovčevi zapisi, Tolstoj – Rat i mir, Dostojevski – Kockar i druge priče, D.H.Lorens- Sinovi i ljjubavnici. Hemingvej navodi da je pročitao celokupnog Turgenjeva i sve ono što je na engleski prevedeno od Gogolja, Tolstoja i Čehova.

„Ovo otkrivanje novog sveta (ruske) književnosti bilo je kao da vam je neko poklonio neko veliko blago“ (EH).

Hemingvej na momente opisuje i kako je izgradio svoj prepoznatljivi stil – sveden izraz, suzdržane, lakonske, skoro suve rečenice ali iz kojih ipak izbija emocija koja osvaja. „Kako pisac može da se približi istini“, pita se Hemingvej, „izostavljajući opise i zadržavajući samo radnju“?. Na drugom mestu on konstatuje: „Otkako sam počeo da rušim celokupni svoj način pisanja i izbegavam svaku lakoću, i otkako sam pokušao da svoje ličnosti pokrenem na akciju umesto da ih opisujem, pisanje je za mene postalo divna stvar“. On kritikuje Skot Ficdžeralda koji je pokušavao da proda svoje priče u popularnim časopisima tako što je snizio kvalitet svog pisanja: „Niko ne može pisati gore od onoga što može, a da pri tome ne uništi svoj talenat“ (EH).

Posebno je zanimljiv deo Hemingvejeve knjige u kom opisuje svoje druženje sa Skotom Ficdžeraldom i njegovom neobičnom ženom Zeldom (koju EH nije voleo, što je bilo uzajamno). „Godinama, ja nisam imao odanijeg prijatelja od Skota, kada bi bio trezan“. Poglavlje o kratkom izletu Hemingveja i Skot Ficdžeralda van Pariiza, tokom kog ovaj drugi, pod uticajem alkohola, dobija jedan od svojih napada anksioznosti, proglašavajući se teško bolesnim i na granici smrti, komično je zabavan i potvđuje Hemingvejvu duhovitost, koja inače nije previše prisutna u njegovim velikim romanima. Dirljive su stranice na kojima se opisuje kako Ficdžerald donosi donekle ljubomornom Hemingveju svoju tek objavljenu knjigu: „Veliki Getsbi“ koju je ovaj odmah ocenio kao uspeo roman uz opasku da bi FSF mogao da pisše još bolje, pod uslovom da ne pije i da ga supruga Zelda pusti na miru.

Spontano se nameće poređenje ovog dela sa Milerovom „Rakovom obratnicom“, o kojoj sam takođe ovde pisao, imajući u vidu da se u oba slučaja radi o sličnoj temi: život mladog i neafirmisanog američkog pisca u Parizu u uslovima nemaštine, ali uz druženje sa zanimljivim, čudnim ili čuvenim likovima, posebno iz američkog kulturnog miljea. I kod Hemingveja, kao i kod Milera (samo u mnogo većoj meri) promiču i teme vezane za muško-ženske odnose, pa i na eksplicitna pitanja seksa, kao što je bizarno-komična pripovest kojoj je glavna tema veličina Skot Fitcdžeraldovog penisa u kontekstu njegovg burnog odnos sa šizofrenom Zeldom. Kratko rečeno, Milerovo delo je po mom mišljenju ipak književno snažnije, što ne umanjuje visok kvalitet i izuzetan šarm Hemingvejevih sećanja.

Imajući u vidu kultni odnos u kk grupi prema pisanju Dostojevskog, zanimljivo je navesti i Hemingvejeve ocene o pisanju ovog velikog pisca.

“Dostojevski je imao stvari u koje se moglo verovati i u koje se nije moglo verovati, ali neke od njih su bile tako stvarne da su vas menjale u toku čitanja: nežnost i ludilo, pokvarenost i svetost, i pomahnitalost od kockanja nudili su se čoveku da se sa njima upozna kao što se upoznavao sa pejzažima i putevima kod Turgenjeva i borcima i bitkama kod Tolstoja.“

Šta mislite o ovoj Hemingvejevoj oštroj negativnoj oceni stila kod Dostojevskog?

„Nešto sam se pitao u vezi sa Dostojevskim. Kako jedan čovek, može da piše tako loše, tako neverovatno loše, a da pri tome izazove u tebi tako duboka osećanja“ (EH).

Citati iz dela:

„Kada bi studena kiša potrajala i ubila proleće, bilo bi to kao da je bez ikakvog razloga umro kakav mladić“

„Onaj ko je obuzet svojim radom i nalazi u njemu zadovoljstvo, ne pati zbog nemaštine.

„U to vreme sam već znao da svaka stvar, dobra i loša, ostavlja prazninu, kada čovek prestane sa njom da se bavi“.

„Gladan, ja sam naučio da mnogo bolje razumem Sezana“.

„Neki ljudi pokazuju svoju zloću kao što veliki trkaći konj pokazuje svoj soj“.

„Osećao sam mrtvačku usamljenost koja se javlja na kraju svakog uludo straćenog dana“.

„U to vreme smo još uvek verovali u načelo da je otvorena sramota hvaliti nekoga u lice.“

„Za jednog pesnika, on je vrlo dobro gađao bocama mleka“.

Duško Lopandić

Tekst je preuzet sa fejsbuk stranice “Klasici književnosti”

5 1 glas
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments