Политичка филозофија Николе Макијавелија

Ако узмемо у обзир појам политике који означава скуп основних принципа и припадајућих смерница којима се усмеравају и лимитирају активности у циљу остваривања дугорочних циљева, онда морамо укрстити и појам владара који би се налазио на врх „политичке пирамиде”. Принципи и одлуке које се тичу друштвене заједнице и које доноси владар у једном друштву, појашњени су у делу „Владалац” италијанског филозофа Николе Макијавелија. У даљој садржини испитују се тезе овог филозофа.

 

 

Овај филозоф је окарактерисан као политички реалиста који је због својих списа проглашаван за политичког мислиоца, за једног од стубова либералне политике, присталицу монархизма, али тако и за револуционара и антихриста. Огроман утицај на његово стваралаштво имало је доба у коме је живео и политички режим у којем је и сам учествовао као саветника.

Тема политичког морала је једна од најинтересантнијих јер питање морала и политичке функције аналогно доводе до конфликта.

Када повежемо појам морала са политиком, ту и не долази до неког великог поклапања. Људи који су на високом друштвеном и политичком положају често падају у искушење са моралом. Морал, с друге стране, као правилник поступања и одлука, слаже се донекле са дефиницијом политике, али често долази до одступања зарад неког општег добра једне заједнице (државе, на пример).

Било који поступак политичког врха може бити тумачен од стране грађана на које се он и осликава. Такви поступци би требало да буду оправдани. Ако за такво дело које за циљ има добробит заједнице, окарактерисаће се као морално, иако у другим ситуацијама не би дошло до таквог описа. Ту имамо слику оних на које се то дело односи, на људе који тим делом нешто добијају, као веома субјективна бића чији је приоритет лични интерес. С друге стране, ако дело или поступак налаже да се припадницима једне заједнице нешто одузме или ускрати, индивидуа ће нужно осудити власт која је такву одлука и донела. Овакав вид осуде иде на нивоу морала.

 

 

Макијавели наводи да морал у политици може бити двојаког карактера. То зависи од тога да ли ће се нека одлука доносити у спољној или у унутрашњој политици. Ако је у питању спољна, онда би било морално користити лажи, преваре и силу у ситуацијама које ће донети добро унутрашњој политици. По ,,друштвеном моралу” то и не би било прихватљиво у унутрашњој политици. Међутим, Николо Макијавели оправдава такве потезе.

Када је у питању морал људи, Макијавели износи:

,,Људи су углавном рђави, ако их нужда не натера да буду добри”.

Одатле следи да владар за своје људе увек прво помисли да су зли.

Следи питање: Ко је владар?

Да би неко добио титулу владара, по Макијавелију, он мора бити способан да ни из чега створи државу. Таква држава мора бити друштвено уређена. Поред тога, било би пожељно да владар влада онако како је саветовано у делу „Владалац”.

За владара не сме важити да је неодлучан. Због овакве карактеристике, владар може одупрети неком притиску или томе слично, али на тај начин губи репутацију и доследност која му је и те како потребна за опстанак на том месту. По Макијавелију, такви владари ,,најчешће пропадају”.

Јако је важно питање проблема у политици. Проблеми могу бити подељени на 1) оне који се могу приметити одмах и тако одмах могу бити решени; и 2) на оне који се не могу приметити одмах, а касније неће бити могуће доћи до њихових решења иако су јасно видљиви члановима друштвене заједнице којима таква политика влада.

 

 

Када бисмо упоредили филозофију Макијавелија и Аристотела о политици и држави, јасно се може уочити разлика по питању врлина. По Аристотелу, врлина и морал су кључне за опште добро и томе сваки човек треба тежити у заједници како би се створио поредак идеалне државе. То је другачије код Макијавелија. Николо Макијавели не одбацује појам врлине, али код њега, он не следи код морала. Врлина се  везује код облика манипулације у политици. Способност је врлина.

Макијавели наводи:

,,Добро је да народ воли владара, али ако владар мора да бира између љубави и страха поданика, онда је боље да га се плаше”.

Ову тврдњу такође можемо повезати са моралом или његовим недостатком. Овде се јавља страх као средство ка тоталитаризму и успешној владавини. Код ове речнице јавља се и недостатак емпатије. Супротан исказ можемо пронаћи и у ,,Горском вијенцу” кога је написао Петар II Петровић Његош, у доба када је сам био владар. Његош речи ,,…коме закон лежи у топузу, трагови му смрде нечовјештвом”, даје да изговара владика Данило, верски поглавар. Када упоредимо ове две реченице, можемо уочити разлику код морала. Код Његоша, ,,топуз” је метафора за силу, а самим тим и за страх. Одатле, ко користи страх као средство, нечовек је, па тако и неморална особа или режим. Макијавели, насупрот томе, да је то неморално средство боље по владара, али не и по народ над којим се влада јер из њега могу услеити осуде по питању морала.

Што се тиче исказа да је боље починити већи злочин него мањи, оправдано је ако се злочин чини у спољној политици како би довео опште добро у унутрашњој. Већи злочин може довести до већих резултата, али злочин не мора увек бити откривен. То можемо повезати са тврдњом да ,,ризик ствара капитал” и тиме су резултати бољи.

Из свега наведеног, можемо закључити да је Макијавели и те како дошао до сржи владавине у политичком смислу и решења које владар, као самостална улога, треба примењивати за време свог мандата како би на тој позици што дуже остао и допринео држави или другом облику заједнице опште добро.

За ПУЛС Јован Ђорђевић

Литература:

  1. https://plato.stanford.edu/entries/machiavelli/
  2. Милош Јеремић, Филозофија, уџбеник за четврти разред гимназије и четворогодишње средње стручне школе, Klett, 2018.
  3. Милош Јеремић, Хрестоматија филозофских текстова уз уџбеник Филозофија за четврти разред гимназије и средње стручне школе, Klett, 2018.
0 0 glasova
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments