Džejms Džojs – “Portret umetnika u mladosti” (ili: čovek koji je znao dobro da piše)

„Posle Džojsa sve knjige se čine jednostavnim“ (A. Genis)

Pre nego što je sa svojim „Uliksom“ pokušao da uz titanski napor dokrajči (iako neuspešno) moderni roman, odnosno priču kao okosnicu (uz poeziju) literature – na način na koji su kompozitori ozbiljne muzike dokrajčili melodiju, a moderno slikarstvo crtež, a ponekad i boju – Džems Džojs je napisao nekoliko vrlo dobrih dela, među kojima zbirku priča „Dablinci“, kao i izuzetan roman: „Portret umetnika u mladosti“. „Portret“ -jedna vrsta „bildungsromana“- pripovest je o odrastanju Stefana Dedalusa, alijas Dž.Džojsa od njegovih školskih dana pa do pred kraj studija. Ispričan metodom toka svesti, „Portret umetnika“ je moderan roman par ekselence s početka XX veka. Ipak za današnjeg čitaoca to nije težak roman- kao što su to poznija Džojsova dela, od kojih „Fininganovo bdenje“ predstavlja vrhunac koji je po nečitkosti nadmašio i Uliksa („moja dela će dati profesorima posao tumačenja tokom narednih vekova“, zapisao je Džojs).

Naprotiv – „Portret“ je izvanredan i vrlo brižljivo napisan roman koji bih uvrstio u sam vrh literature – kako po uglačanom stilu, tako i po sadržaju (prikaz toka i razvoja svesti). On predstavlja Džojsov pokušaj da objasni šta je u mladosti odredio kao svoj životni cilj, odnosno kako se od đaka verske škole usmerenog od strane vrlo pobožne majke da postane sveštenik, pretvorio u mladića slobodnog duha koji je za svoj životni kredo odredio „da pronađem način života ili umetnosti u kome bi se moj duh mogao potpuno slobodno izraziti“. Roman klizi kroz različite faze junakovog života – đačke zgode u školi, porodične slike, strogo versko obrazovanje, ljubavne nagoveštaje, prva seksulna iskustva sa prostitutkama, moć crkvene ispovedi, studentske debate i nadmudrivanja – sve ispričano u trećem licu, ali kroz utiske i proživljavanja u svesti mladog junaka. Džojs ima sposobnost rođenog pisca da suptilno prikaže sve prelive u svesti Stefana Dedalusa, poput doživljaja okoline, prirode, staze, spavaonice, školskog igrališta, školske učionice, crkvene propovedi…

“Ali ta reč i ta slika iskrsavali su mu pred oči dok se vraća preko dvorišta prema kapiji koledža. Užasnuo se otkrivši u spoljnom svetu trag onoga što je smatrao za grubu bolest samo svoga duha. U sećanje mu povrveše njegove čudoiviišne sanjarije. Iskočilesu neočekivano i pomamno pred njim, nastale iz samih reči. Ubrzo im popusti i dozvoli da prodru u njegov duh i da ga ponize, pitajući se stalno otkud dolaze, iz kakvog li legla čudovišnih slika, i, uvek slab i ponizan prema drugima, bio je nespokojan i dodijao bi sam sebi kada bi ga spopale“.

Jedna od posebno upečatljivih scena je ona koja slika jutarnje buđenje junaka, kojom prilikom se u njegovoj svesti, još u polusnu, rađa inspiracija da napiše ljubavnu pesmu. Vrlo interesantna je i tema stvaranja političkog ili kulturnog identiteta ličnosti u naciji Iraca – velikih patriota – koji su istovremeno preuzeli kulturu i jezik svojih osvajača (Dedalus tako odbija predlog kolega studenata da se nacionalno angažuje, tvrdeći da su njegovi preci preuzimanjem engleskog izdali nacionalnu stvar za večita vremena).

Iako je pisao vrlo brižljivo i polako („Portret“ je u stvari tek treća i konačna verzija dva ranije napisana i uništena autobiografska dela) a ponekad i jako teško, Džojs je stvorio stil koji ostavlja utisak elegancije, sklada i lepote, prema čemu i veliki pisci „toka svesti“ poput na primer, Dostojevskog, deluju kao improvizatori.

Na Džojsa, pisca za kog je rečeno da je stvarao isključivo remek dela, posebno su između ostalih uticali Flober, Ben Džonson i Ibzen, dok je njegovo pisanje, poput ovog u „Portretu“, ostavilo trag u knjigama velikog broja kasnijih i modernih pisaca, naročito onih anglosaksonskih, od Foknera, Beketa, Sal Beloua do Tomasa Pincona i Toni Morison. Mene on pomalo, možda neopravdano, asocira na Edgara Alana Poa, verovatno zbog njihove književne inventivnosti, teškog ličnog života (iako kod Poa još mnogo težeg), a pomalo i zbog alkoholizma koji je ubio obojicu (DŽ.DŽ. je umro od ciroze jetre). Zanimljivo je da je, iako se tematika njegovih dela dešava isključivo u Irskoj, Džojs decenije života, sve do smrti proveo u gradovima poput Pule, Trsta, Rima, Pariza i Ciriha.

Jedan primer Džojsovog stila:

„Jedna devojka stajala je pred njim usred potoka, sama i tiha, gledajući ka pučini. Činilo se kao da se čarolijom pretvorila u čudnu i predivnu morsku pticu. Njene duge, nežne noge, vitke kao u ždrala i bele sem na mestu gde je jedan smaragdnozeleni trak morske trave stajao kao beleg na koži. Njena bedra, obla, boje blage kao slonova kost, bila su obnažena gotovo do bokova, gde su bele rese njenih gaćica bile kao belo meko paperje. Njena suknja, plava, poput škriljica bila joj je smelo podvrnuta za pojas i pozadi je ličila na rep golubice. Prsa su joj bila kao ptičija, nežna i mala, mala i nežna kao grudi kakve golubice tamnog perja. Ali njena duga plava kosa bila je devojačka, i devojačko je bilo i njeno lice, dirnuto čudom smrtne lepote….“

Duško Lopandić

Tekst je preuzet sa fejsbuk stranice “Klasici književnosti”

2.7 3 glasova
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
1 Komentar
Najstariji
Najnoviji Najpopularniji
Inline Feedbacks
View all comments
Ivana Milivojević
Ivana Milivojević
13 days ago

Auuu, kakva kombinacija prepotentnosti i neznanja o čemu se piše… i kakva urednička greška da se ovako nešto objavi.