“Potomkinje” je naslov nove zbirke poezije srpske pesnikinje Radojke Plavšić Ranković, čiji je izdavač Presing iz Mladenovca (2023).
Radojka Plavšić Ranković rođena je 1978. godine. Članica je Krajinskog književnog kluba i urednica časopisa za književnost, umetnost i kulturu “Buktinja”. Živi i radi u Negotinu.
Želim da istaknem da se smela feministička nota ove zbirke vidi iz samog naslova; za razliku od nekih drugih slovenskih jezika, srpski jezik zvanično ne koristi feminitive. Odbor za standardizaciju srpskog jezika SANU ne preporučuje upotrebu imenica ženskog roda za profesije, dok Matica srpska poziva da se zakonom dopuste obe jezičke prakse: upotrebu i muškog roda i rodno senzitivnog jezika. Filološki fakultet u Beogradu, na primer, još uvek izdaje svoje diplome koristeći muški rod, iako ima mnogo više studentkinja nego studenata (Marija Mandić, Sodoma i Gomora rodno osetljivog jezika, 2023).
Srpsko društvo, kao i sva ostala društva u okruženju, patrijarhalna su i prilično konzervativna, a uloga žene bi trebalo bude – tradicionalna.
I tu, u srcu Srbije, izlaze iz štampe “Potomkinje” sa koricama na kojima je ženska figura u kaubojskom šeširu , i koje podsećaju na kultno filmsko ostvarenje Pola Verhovena iz 1995. “Showgirls”.
Na zadnjoj korici je odlomak iz pesme “Daleko od Las Vegasa”:
“ponekad dozvole sebi da slažu ili se zapitaju
šta im je sve ovo trebalo
Dok se pale svetla u Las Vegasu
Elvis Prisli još uvek nastupa
i vatromet osvetljava njihova mlada lica”
Čitajući ovu pesmu u kojoj kao u jevrejskim poslovicama, majke zamenjuju Boga, nameće se pitanje: bez obzira na sve spoljne razlike, onamo kaubojski šeširi, ovamo glave povezane marama, onamo nadograđeni nokti i šipka u noćnom klubu, ovamo drška od metle čvrsto stegnuta u malim šakama sa ispucalom kožom… Da li je sama ženska sudbina toliko različita u Las Vegasu i u nekom manjem mestu u Srbiji,
“Dok zamišljaju zagrobni život kao božju kuću
u kojoj treba pobrisati prašinu
usisati sobe
pokositi travnjak…
Boga kao muškarca koji ne zna
gde mu stoje čarape …(Ibid)”
Odgovor je: ne. Jer Bog je muškarac, dočim je majka – spasitelj, i štaviše “spasiteljka čovečanstva”.
Slušala sam sjajan intervju pesnikinje kod Nade Babić na Drugom programu Radio Beograda u čuvenoj emisiji Kulturni krugovi. Može se naći onlajn i toplo je preporučujem, jer tu Radojka govori o svojoj nameri tokom pisanja stihova iz nove zbirke, i šta znače njoj kao autorki.
Nada i Radojka se neminovno dotiču poeme “Nauka o akcentima”, koja je postala regionalni hit na društvenim mrežama, još pre objavljivanja same zbirke.
Naime, Čovjek-Časopis, aka Željko Belinić, koji uređuje najpoznatiji književni portal za post – jugoslovensku književnost, objavio je izbor iz tada još neobjavljenog rukopisa u junu 2021. godine.
Tada sam prvi put čitala Radojkine pesme i “Nauka o akcentima” me naterala da bukvalno ridam.
Mislim da ne postoje čovek ili žena koji su na ovaj ili onaj način povezani sa Srbijom, koji mogu pročitati ovu poemu , a da ne budu do srži prodrmani i potreseni.
Akcentuacija i akcenti u srpskom jeziku su važna i teška kategorija pravilnog izgovaranja reči. Sam termin “akcent” dolazi od latinskog accentus – naglasak i znači isticanje, naglašavanje zvuka ili akorda, uglavnom njegovim jačanjem, kao i njegovim ritmičkim produžavanjem, promjenom harmonije itd.
Srpski jezik razlikuje četiri akcenta, i postakcentsku dužinu.
“Otišla sam na brdo u lepo srpsko selo
Ulazila u male kućice opasane bezimenim cvećem
Koje ne možeš naručiti u cvećarama
Pored akcenta u malenim srpskim selima
Naučiš da nećeš ostati gladan niti žedan iako
Nikoga ne poznaješ
I da za tvoju dušu možda još ima nade”
Ova pesma je arhetipska. Umesto “lepog srpskog sela” može pisati “lepo crnogorsko selo” ili “lepo hrvatsko selo” ili lepo bilo koje selo na Balkanu.
Mi, generacja sedamdesetih, verovatno smo poslednja predratna generacija, pre nego što su sva ta “lepa sela” počela da “lepo gore”, koji smo letom odlazili kod baba i deda na selo gde smo po tri meseca tokom raspusta živeli tim životom u kojem smo znali da još uvek imamo dušu. Da svet, ovaj naš svet, još uvek ima dušu.
Opis izumiranja tog sveta ukrašenog cvećem kojem ne znamo nazive i koje se ne prodaje u cvećarama izaziva bol koji guši i koji ne umemo da imenujemo; pesnikinja ga naziva:
“postakcenatska dužina ćutanja
Mali rekvijem za neizgovoreno”
Želeli mi to ili ne, čitaocima van Srbije nameće se poređenje sa još jednom afirmisanom srpskom pesnikinjom, koja između ostalog piše o selu; naime Željko Belinić je na svom portalu Čovjek-Časopis afirmisao i Radmilu Petrović (rođena 1996) iz Stupčevića kod Arilja, i izbor iz njene zbirke “Moja mama zna šta se dešava u gradovima (Enklava, 2020)”.
Čitajući Radmilinu poeziju, stiče se jedan post-apokaliptični utisak o srpskom selu, u kojem su kćeri nevoljene, žene pretučene, a muškarci mrtvi pijani. I baš svi, čak i duše umrlih, žele u veliki grad. (Ovo je, naravno, moj subjektivni doživljaj dela R. Petrović).
Jedino što ove dve savremene autorke povezuje, osim delimično tematike, je upravo feminizam i preko nam potrebno rodonačelničko osvešćivanje uloge žene i majke u društvu, kako ruralnom, umirućem, tako i gradskom… Koje takođe možemo nazvati umirućim, kada uporedimo statistiku mortaliteta sa natalitetom i to, koliko mladih, obrazovanih ljudi odlazi iz naših zemalja.
I opet, nema razlike. Kao što nema razlike u ženskim sudbinama, globalno, nakon pojave interneta (vd. pesmu “Elektronski prah” R. Plavšić) nema više razlike između sela i grada… Osim, što selo još uvek ima dušu.
Kao rusista, ne mogu da ne primetime neke sličnosti između lirike Jesenjina i Plavšićeve.
Sećate se:
“Cveće mi veli – zbogom ostaj,
I krunice sve niže sleću:
Njeno lice i rodni kraj
Da nikad više videti neću (S.Jesenjin…)”
I ova vrsta sentimentalizma koja ne može da ne takne slovensku dušu, koja ne može da ne izazove stanja poznata kao (neprevodiva) ruska “toska”, seta, nostalgija, verbalno maestralno prepletena je u poeziji Plavšićeve sa četvrtim talasom feminizma i najprogresivnijim shvatanjima uloge žena u savremenom društvu.
Od prvog susreta sa Radojkinom poezijom, zahvaljući portalu Čovjek-Časopis, ja sam religiozni fan njenog stvaralaštva.
“Potomkinje” od srca preporučujem za čitanje.
Tekstovi o poeziji na portalu P.U.L.S.E
“Potomkinje” Radojke Plavšić napisao/la Lena Rut – Stefanović dana
Pregled tekstova autora – Lena Rut – Stefanović →