Požari u Australiji – ekološka katastrofa

Požari u Australiji: ekološka katastrofa i kapitalistički trijumf. Nedavno Amazonija, Kalifornija, sada Australija…

Status, na status, na status… A onda je veća vest da „gore društvene mreže“, a ne jedna država i deo planete Zemlje, jedine istinske kuće svih živih bića. Ne gori zbog „božije opomene“, ne gori jer je izolovana „prirodna nepogoda“, gori jer je čovek, taj animal rationale (homo sapiens – „čovek razumni“) zastranio, po ko zna koji put, ali sada toliko da je došlo do tačke posle koje nema povratka. Pet stotina miliona mrtvih životinja, još jednom – PET STOTINA MILIONA MRTVIH ŽIVOTINJA! Više od pet miliona hektara površine pod plamenom, desetine ljudskih života… Za sada! Najmanji je problem znati ove informacije, podeliti ih na „društvenim“ (virtuelnim) mrežama da se isto tako virtuelna zajednica „usija“ i „zagori“ od fotki, statusa, tužnih i besnih emotikona, apela, poziva, osuda, filantropa i „instant humanizma“… Danas svako sve „zna“, a stvari ipak nastavljaju da idu svojim tokom. Ali jedno je znati, a drugo je zaista verovati da se nešto može i desiti, a nešto treće delati na osnovu tog verovanja/uverenja. Svi smo svesni mnoštva opasnosti koje nam preti, ali niko zaista ne veruje da će se i dogoditi, a kada se dogode „negde tamo“ to je dovoljno da izazove neki stepen empatije, nekoliko reči žaljenja i osude i tu se završava gotovo svaka aktivnost informisanog ali akutno pasivnog plebsa, čija će se pasivnost, kao i svaka akutna bolest, završiti ili ozdravljenjem ili smrću.

Ono što me je potaklo da ovo pišem jeste na prvi pogled kontraintuitivna, ali veoma realna i bedna činjenica da dok priroda nestaje i život izumire kapital se množi i množi, gomila i raste. Životne vrednosti su uništene, životi, domovi, sećanja, biosfera je minirana, ali zato razmenske vrednosti rastu i baš zato što one rastu životne vrednosti nestaju i tako će biti sve dok nam ne dođe iz dupeta ili smartphone-a u zdrav mozak (ili ono što je od njega preostalo) da novac, profit, tehnologija treba da služe čoveku, drugim živim bićima i planeti Zemlji, na kojoj smo mi uostalom samo gosti, užasni i nadobudni gosti.

„Koliko god drveća da izgori, koliko god da se zacrni predeo, koliko god životinja da nađe užasnu smrt u plamenu ne gasi se nijedna razmenska vrednost.“ (Janis Varufakis, „Ovaj svet može da bude bolji“, str. 124)

Vatra izgara drveće, kuće i živa bića, ali gomila novac to jest ukupnu razmensku vrednost globalnog kapitalističkog društva. Kako?

Izgorele kuće – osigurane su ili će država pomoći vlasnicima da ih ponovo izgrade, a sva sećanja i uspomene ljudi koji su živeli u tim kućama nisu imale razmensku vrednost, imale su „samo“ životnu vrednost. Drveće, životinje nemaju po sebi nikakvu razmensku vrednost. Sa druge strane, vatrogasna kola, avioni, druga mehanizacija, sve to troši kerozin – a pogođajte, kerozin ima ogromnu razmensku vrednost: profit, trgovci… Kao i nafta koja sagoreva dok vatrogasci hitaju u šumu i borbu za spasavanje našeg sveta života. Nakon „normalizacije“ stanja (koje je sve samo ne normalno) dolazi izgradnja kuća, dalekovoda, dakle plate i razni drugi proizvodni troškovi za materijale, mehanizaciju… Mnogo toga je potrebno za obnovu i sve to predstavlja razmenske vrednosti stvorene iz plamena. Nota bene, šest od trideset najvećih korporacija Australije su kompanije koje u svom radu troše ogromne količine fosilnog goriva. Rđavi krug se zatvara i ne prestaje večno vraćanje istog. Smrt prirode, život je kapitalističke ekonomije.

Vodeći državni zvaničnici, političke i ekonomske elite poriču realnost klimatskih promena, a i kada ih priznaju umanjuju značaj istih i negiraju vezu između konkvistadorske i eksploatišuće ekonomske prakse i ekoloških problema, uz bezdušno i sramno zloupotrebljavanje tih problema zarad jeftinih političkih poena i profiterskih marketinških kampanja.

Rešenja ima, alternative postoje, artikulisane su i u svom začetku su. Na njima treba raditi, insistirati, predano i uporno, osvešćeno. Osvestiti se i probuditi se najpre podrazumeva uvideti veliko sranje u kojem se nalazimo i za koje smo krivi samo mi, ljudi, i niko drugi. Ali, kao što rekoh, znati pa čak i saosećati nije dovoljno. Svi „znaju“, svi „žele“, svi „hoće“, svi „trebaju“, „mogu“… Ali kada dođe odlučujući trenutak za radikalnu promenu sve ostane na tome. Koliko ćemo još imati tih „odlučujućih trenutaka“ i prilika za otrežnjenje? Kami je pisao da uvek dođe vreme kada čovek mora da bira između akcije i razmišljanja, da nema sredine i da tada čovek postaje zaista čovek. Danas ipak treba reći: potrebna nam je akcija uz prateće razmišljanje. Akcija bez razmišljanja vodila nas je u „silovanje“ stvarnosti, a razmišljanje bez akcije u impotentno moraliziranje i šuplje teoretisanje.

Ono što do kraja problematizuje situaciju jeste to što oni koji održavaju status kvo čine to bez „po muke“, bez ikakve vizije, bez razmišljanja, slepi i opijeni prateći jednu izopačenu „logiku“ moći i profita. Paradoksalno, oni su danas pasivni ljudi od akcije. Ostali, oni koji zaista razmišljaju, sve više podsećaju na Rodenovog Mislioca, ako bi on imao jedan tablet ispred sebe, naravno.

„Sve što je potrebno da bi zlo pobedilo jeste da dobri ljudi ne čine ništa.“

Zlo je pobedilo, možda ne rat ali mnoge bitke. Zlo pobeđuje trenutno u Australiji, jer dobri ljudi nisu radili ono što je trebalo kada je trebalo i jer zlikovci rade ono što ne treba, manje više po inerciji, a u pokornoj službi jedne destruktivne i nehumane sile zvane kapitalizam. Australija gori, priroda doslovno izumire, gorele su mnoge druge oblasti i goreće sve dok animal rationale zajedno sa homo economicusom ne uklaviri da i njemu, to jest nama, uveliko gori pod nogama, samo što mi to slabo osetimo jer, kao u Matriksu, živimo jedan učaureni virtuelni život.