Pozdrav iz Kaljuge

Ulogujte se / Kreirajte profil

Pozdrav iz Kaljuge

.

Become a Patron!

.

“Da li će svet doći do podnožja ova fatalne nizbrdice, ili će se kao što se desilo u dekadenciji grčko-latinskog sveta, desiti jož jedno ispravljanje, pre nego što završi u ambisu prema kome je vođen? Izgleda da zaustavljanje, na pola puta nije više moguće; po svim naznakama, koje pružaju tradicionalne doktrine, izgleda da je svet zašao u finalnu fazu kali-yuge, u najmračniji period ‘mračnog doba’.”

Rene Genon

Niko se nije pouzdano sećao kako je i kada dospeo ovde, u ovu situaciju, okolnosti lažne svetlosti,koja se obično nazivala “mračnom”. Neki tamo dalje, načuo sam,  pričali su,kroz žućkasta maglena isparenja,o nečemu što je mene, ovde, u ovoj poziciji, sa ove udaljenosti, podsećalo na nešto nalik najprostijem tumačenju: „sve je tako kako mora biti”, ili na šta već.

Kaljuga se prostirala uzduž i po širini svuda. Izgledalo je kao da je oduvek bila ovde, i da smo svi oduvek bili u njoj. Bila je promenljive boje, u zavisnosti od vremenskih prilika. Ali pretežno u  prljavocrvenkastoj nijansi, slično nebu sa kojeg su svi željno iščekivali kišu ili neki oblik spasa, jer je svakog dana bilo nesnosno zagušljivo, a godišnja doba kao da su se sva stopila u jedno.Hrana  se unosila oralnim putem pilulama koje su bile dovoljne za još dan proveden u istom položaju,dok se voda u,navodno,prečišćenom stanju mogla piti samo u izvesnim delovima kaljuge. Odsustvo tišine, zamenilo je njeno konstantno avetinjsko prisustvo; uglavnom, iz još neobjašnjenih razloga, asocirala je,činilo se, na ono mesto koje se nekada davno nazivalo grobljem. Gomile kao da su odavno  zaboravili šta je inicijacija, obred, ili ispit zrelosti, pa su ispit zrelosti zamenili (trampili) za, za ispit konzumatorski, koji je postao jedan od osnovnih preduslova sticanja materijalnih dobara kojim se omogućava, dozvoljava, da imaju decu. Nikada rođeni imaju  decu kao što imaju automobil, stan ili kredit u banci danas potopljen. Obojena kaljuga u boji čulne strasti, i naizgledne ljubavi, nije čak ni onoliko crvenkasta i ružičasta koliko bi (glasačko) mnoštvo žarko želelo. Ipak ono i dalje razumnom i racionalnom verom beskrajnom neguje svoj optimizam podržan armijom psiho-eksperata, koji takođe nisu „drugorođeni“. Oko njih, u mojoj blizini,mnoštvo,nalik automatima, nešto  je radilo,uglavnom rukama. Noge im ionako nisu bile mnogo od koristi,osim u slučaju sporta i,možda,biznisa.Neki među prisutnima su se ljubakali i povremeno dahtali i ječali, ponekad kao da ih nešto boli, ili kao da u nečemu uživaju. Drugi su neprestano tipkali po tastaturama svojih najnovijih modela kompjutera i buljili u ekran. Neki su uobičavali da gledaju nekud u daljinu zamišljenog izraza lica, dok su drugi pored njih razgovarali, razmenjivali iskustva ili rešavali aporije egzistencijalnog, epistomološkog, semantičkog ili čisto jezičkog tipa. Najbrojniji među prisutnima, uvežbali su umeće plivanja u leptir, delfin, prsno ili leđnom stilu. Doduše samo u delovima kaljuge koja je bila najviše nalik rečnim površinama, i za koji ste, razume se, morali  zakupiti prostor, ako ste bili među malobrojnim privilegovanim. Neki su svojevoljno potonuli grgoljeći pri tom očekivanom događaju.Najstariji su danima, godinama zapomagali dok su tonuli, praćeni podsmehom omasovljene gomile koja se, tako u grupi,osećala jačom. Neki zapomažu, ali su još tu, doduše prilično praznog pogleda, onog koji ništa ne očekuje, ničemu se ne nada. Drugi, pored njega, neprestano se krstio i gledao u pravcu neba. Neki su bili mortus pijani ili drogirani nekom vrstom anestetika. Oni koji nisu mogli da pribave ništa od onoga što se nudilo na tržištu koje je obećavalo bolji, jednostavniji, srećniji, ili podnošljiviji život najčešće su se oglašavali kricima ili povicima koji su pre ličili na psovke,nego na dovikivanje ili glasni dijalog,to jest monolog,nalik na proglas,dobro osmišljen, kojim se poziva na buđenje ili na (možda) revoluciju.

Većina u gomili  odsutno prisutnih tiskala se oko nekog krupnog lika sa kravatom oko vrata koji je očigledno privlačio najviše pažnje. Možda baš zato što je bio najkrupniji i najgrlatiji, jarko osvetljen i neprestano nešto u optimističkom tonu deklamovao o ne znam tačno čemu, jer sam bio uvek suviše udaljen i nedovoljno pripremljenog uha i saobraženog duha da bih nalazio dovoljno ubedljivih razloga da slušam i poslušam verovatno krajnje razumne,vidovite,planove i projekcije koje su, hteo ne hteo, povremeno ipak dopirale do mene.

Ja sam uglavnom ćutao. Ili se sa mukom kretao u pravcu onoga koji mi se sa ovog, ni svetlog ni mračnog mesta, činio najzanimljivijim za proces zajedničog utapanja u kaljugu sve gušću. Bio sam, po svemu sudeći, među onima malobrojnima koji su verovali da je ljudska vrsta nekada imala krila i da je mogla da leti, ali su ih u procesu prilagođavanja na „evolucione tokove“ negde zagubili. Među njima bio sam i ja, koji bih, s vremena na vreme, pružao ruku ka jednoj ženskoj osobi, lepotici koja mi je odnekud izgledala poznata. Možda iz filma, ili najslađeg sna? Ne znam. Što više razmišljam, to više izmišljam,nalazim za shodno da tvrdim da nešto pouzdano znam. Najgore je bilo to što sam često hvatao sebe kako i koliko zavidim onima koji mirno spavaju. Neki ovde među nama, rođeni gluvi i slepi, zavideli su onima koji vide i čuju.  Dok su oni tamo, ne znam od kog vremena, bili nepokretni i sa posebno zamišljenim izrazom lica.

Danas sam, najzad,shvatio da je najbolje nikoga ne dozivati. Ostati u nepokolebljivom, doslednom štrajku ćutanja; ne otvarati usta s namerom da nekome nešto (bitno) kažem. Zašto da uznemiravam te elementarne čestice u njihovoj misiji prilagođavanja, poslušnosti i neprekidnog,ubrzanog i često lagodnog procesa tonjenja? Pokušavao sam, govorio, prorokovao, sklapao u što sofisticiraniju sintaksu, ali avaj.

Pre nekoliko minuta, onaj tamo sa neopisivo tužnim očima i osmehom na licu, u zelenom (vidim to po okovratniku koji mu još viri iz močvare), pružio mi je ruku. On je bio jedan među retkima, onako zavučen u šupljinu nekog drveta, koji me je od samog početka redovno slušao. Zato sam i ja pokušao da dohvatim njegovu ruku, mada sam svo vreme mislio na onu smeđokosu nedaleko od mene. Primetio sam da se sa lakoćom kretala kroz močvaru, kao da je bila riba u donjem delu tela, ako ne i u duši. Želeo sam da joj se približem i upitam je da li želi da me nauči kako da se i ja lakše krećem kroz ovu mešavinu mulja, blata, vode, zemlje, leševa, smrada…( i preostalim ribama ova je situacija bila daleko od savršene, ali ako je taj deo bio rečitiji, razvodnjeniji, mogle su ipak da se sa lakoćom kreću, plivaju, rone, i osmehuju se, kao da je to njihovo prirodno okruženje.) Ali sam tu nameru, po navici, ostavljao za sutra. Možda zato što se u njenoj blizini obično vrzmao već neko ko je izgledao privlačniji od mene ili, bar mnogo bolji plivač od mene. Ne znam. Što više razmišljam – to manje znam,i nalazim snage za odlučnost. Definitivno. Zato se, u poslednje vreme trudim da što manje razmišljam, i što više plivam. Ako se to može nazvati plivanjem.

-Dobaci mi nešto za šta bih mogao da se uhvatim – viknuh svom stalnom slušaocu pratiocu, sapatniku, bliskoj duši – i on mi uskoro pruži neku granu koja je izgledala dovoljno čvrsta. Koliko sam samo iščekivao taj trenutak, a sada mi činilo da samo osećam svu težinu kaljuge na svom već umornom telu. Pitao sam se kuda bih mogao dospeti sa tom granom kada je, očigledno, da je ovaj svet bio svuda isti, na istim viralnim osnovama, i da u budućnosti neće biti ni ovoliko plivača.

Ili je iz ove pozicije tako izgledao. Ne znam. Što više znam svoje neznanje – to bolje. Ili,naprotiv: što bolje ne poznajem svoje znanje – to bolje. To jest: što gore – to bolje. To jest: što sam niže – to sam više. To jest: što sam bliže kraju kraja ili ništavila – to sam bliže početku.

Da ne štrčim suviše. Ne isplati se.

Ne danas. Ne još.

Za P.U.L.S.E napisao, nacrtao i obojio: Đorđe Milović

 

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite Vaš komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.