Ulogujte se / Kreirajte profil

Pozitivno za početnike

.

Become a Patron!

.




Grad kojim svakodnevno prolazim pun je svetlosti.

Izlozi koji nastoje da što bolje osvetle robu u njima, motorna vozila sa svojim svetlećim očima, svuda postavljeni bilbordi, svetlost kojom je ispunjena svaka crkva, nasmejana lica prolaznika….

Konačnim osvetljavanjem  gradova krajem  devetnaestog veka, tama je počela da se povlači u svoj tajanstveno zastrašujući kutak, kao poražena posle bitke.

Kuda?

U nas.

Ne samo ratovi koji su usledili i koji su odneli  toliko žrtava već, pre svega, sam duh vremena je, proterivanjem mraka, ostao vidno osiromašen i osakaćen.

Mrak, tama, morala je da smisli način osvete.

Od vremena pronalaska sijalice, kao da je postala moralna obaveza svih da budu pozitivni, dakle,svetli. Podržani armijom eksperata u tome se, očigledno, još nije uspelo, ali nepopravljivi optimisti se, koliko vidim, fabrikuju na sve strane, tako da ima razloga da verujemo da će svet, u skoroj budućnosti, postati samo oličenje pozitivnih ljudi i čisto ovaploćenje svetlosti. Ozračeni i zaraženi virusom svetlosti, koja zapavo to nije, kao što voda preinačena u pilulu ili tabletu ipak nije voda već imitacija nalik vodi, supstitucija za nju, tako i svetlost koja je proizvedena umom ljudskim, ipak je simulacija s kojom se rađamo, živimo i umiremo, kao da je to sasvim prirodno i zbog čega treba da zahvalimo samom tvorcu univerzuma koji je stvorio tako genijalnog opunomoćenika, u liku naučnika, za naše ljudske potrebe ovde na zemlji.

Noć je od tada postala, više nego ikad u istoriji, simbol samog zla, demonskih sila sa kojima će čovečanstvo, zna se već kako, svesrdnim zalaganjem svih dobronamernih, zdravorazumskih i nepopravljivih optimista, da izađe na kraj. Svetlost je sinonim za ljubav i za pozitivne ljude kojima treba da se divimo i koji svima treba da budu uzor.

Uživati, biti uvek nasmejan, vedar, nikome težak, naporan, onaj koji mnogo filosofira i postavlja nezgodna pitanja svojim savremenicima, kao što je to, kažu, uobičavao izvesni Sokrat, ili Platonov Sokrat…Šta bi takav čovek, današnji Sokrat, rekao na ovo vreme televizije i najsavremenije tehnologije, iz kojih neprestano dolazi svetlost, mada ne prirodna, istinska. Da li bi rekao da je to što isijava iz naših pametnih telefona svetlost, ali lažna. Privid. Naizgledna svetlost. I da li bi ga savremenici pitali začuđeno: kako to misliš, o, Sokrate. I da li bi im on, možda rekao sledeće: Pozitivno (mišljenje i delanje je nužno kič), ono što ne postoji. U životu ne postoji svetlost bez tame. Kada bi nestala noć, ne bi bilo ni dana. Zato sam sinoć opet zastao i posmatrao one zvezde gore, i pitao se šta to žele da mi kažu. Samo sa pozicije noći mogu da postavljam takva pitanja, i zato sam joj duboko zahvalan. Onaj ko voli i razume noć,  ima dobre osnove da razume i dan. Jedno se bez drugog ne može razumeti. Oni ne mogu da žive jedno bez drugog, oni su ljubavnici od samog postanka sveta, života i vasione. Slika u ramu je moguća samo zato što postoji linija koja formira oblik. A taj oblik je moguć jer postoji izvor svetlosti koji vidimo na potki tamnog.

Mnogo se noći, tame, nakupilo u čoveku pokušajem njenog proterivanja. Čovek danas je vrhunac svetlosti koja ga obasjava spolja, ali ne i iznutra. Pogledajta njihove oči, naročito u večernjim satima. One, istina, odražavaju svetlost uličnih lampi, izloga i celog grada, ali da li njihove oči uistinu sijaju? I da li okupani tolikom svetlošću danas u velikom bučnom gradu, velegradu posebno, imamo načina da uistinu vidite oči jedni drugih? Vi ste već, zajedno sa očima, predali sve svoje vitalne organe ideji progresa. Čovek građanin, danas; ne živi toliko u gradu koliko grad u njemu, upotrebom njega. Građani su brojke u ekonomskoj statistici, a školstvo i zdravstvo, pre svega, biznis kao i svaki drugi biznis. Sentenca „vreme je novac“, mogla bi se zameniti sentencom „život je novac.“ Danju, opet, mnogo, sve više vremena provodite sa vašim pametnim elektronskim izmišljotinama…

Patentom električne sijalice, stvorili ste i načine proizvodnje lažne svetlosti, doslovno – mrtve. Sve vlade u svim državama sveta još uvek ne vide drugi pravac pogresa (koji nije napredak) osim tog i takvog pravca. Jer napredak je ono što snaži čovekovu sposobnost da sija i obasjava, ona se ne može negde kupiti, i tek tako prisvojiti. Čovek je zamorče za besmrtnost, eksperiment nad kojim se istražuju mogućnosti dostizanja besmrtnosti, on je dodatak vremenu koje pošto – poto hoće da postane neopozivo svetlo i u svakom pogledu pozitivno.

Život je svetlotamna priča (ako postoje pogodne reči za njega). Priča, ako tako mogu da je nazovem, od koje smo volšebno sačinjeni. Vi niste ovde, a opažajni svet tamo. Neraskidivost je istovremena. Nju živi svaka životinja, biljka, mineral ili kamen. A pojmovi razdvajaju, seciraju, hijerarhizuju, drobe, analizuju, valorizuju, definišu…Sve se to, potom, kuva u intelektualnoj retorti, ne više radi saznanja već zbog korisnosti, upotrebljivosti…isplativosti. Tesla je na primer, bio nesvakidašnja pojava, originalna, razmišljao je, ne baš sokratovski, ali na svoj način postavljao je, bez sumnje, životu i čovečanstvu zanimljiva, intrigantna pitanja, koja, za razliku od patenata, nije mogao da unovči; možda samo zato što je njegova životna vokacija bila nauka a ne umetnost, možda literatura. Ili filosofija u stilu Šopenhauera, slobodnog mislioca, na primer.

Čemu lepa livada, čemu reke, jezera,mora, okeani, planine…zar su tu, tek tako, da dišu, rastu, žive? Nebeska tela, meteori, zvezdani sistemi…sve vidite kao ono izvan vas, baš sve što dodirujete i opažate kao meko ili tvrdo, hladno ili toplo…sve što ima neki miris ili ukus..što je hranljivo (mada je sve na svoj način hranljivo)…svet  koji gleda u vas koga istovremeno gledate je svet u nama isto onoliko koliko ste vi u njemu – istovremenost nema refleksiju. Spolja je iznutra i vice versa (obrnuto). Ništa se u stvari ne događa. Takvim ih čine ljudske oči; oči koje vam ne pripadaju, ali u kojima se odražava  vremenitost proizvedenog sveta. Sveta koji se i dalje neprestano proizvodi. Oči pounutrene kulture, civilizacije, uobličene prema modelima, standardima, vremena, onim što ne postoji – idejom sveta i života od čiste, i sve čistije svetlosti; idejom da život treba, može i mora da bude bolji, mnogo bolji, ugodniji, lakši, brži. Pozitivniji.

Sve živo na ovom svetu živi  skladu sa prirodnim zakonitostima. Jedino čovek neprestano nastoji da taj zakon menja. Usklađuje prema potrebama koje je nazvao svojim. Potrebama za nekim drugim, mnogo svetlijim svetom; za ostvarenjem dugo sanjanog, obećavanog sveta svog od svetlosti. Utopije. Iako je kod Tomasa Mora ta reč imala dvojako, ambivalentno značenje.

Ali razume se, razume se, baš taj san, svet, put je vredan truda, svih ljudskih stremljenja, svih izuma, i svih bezbrojnih žrtava, poput pregaženog goluba na putu, putu koji vodi konačnom ovaploćenju tog sna.

Gledano, sub specie aeternitatis (iz ugla večnosti) sva ljudska stremljena su istorija zablude, istorija proizvodnje lažne, mrtve, svetlosti. Čak su i mnogi humanističko-prosvetiteljski ideali usmerani u pravcu ostvarenja ideje sveta koji ne postoji. I njeni lideri, najčešće, predstavljeni kao ljudi bez svoje senke; neobične, drugačije, nesvakidašnje pojave, izuzetne, ali, u suštini, pozitivne osobe, vredne divljenja, svetlost je zapravo njihovo ime. Oni, ako ništa, obećavaju carstvo božje-neosenčeni svet, svet u kome istina konačno caruje.“

Da li bi, pitam ponovo, izvesni filosof Sokrat, današnji Soktat, današnjim ljudima  govorio tako; da li bi i danas bio onako težak, i time, toliko nezgodan i popularan samo manjini?

Sedim sam u kafiću preko puta, sam i zamišljen, i,kao  obično, posmatram (jer ja sam profesionalni posmatrač) ljude koji prolaze i žure da stignu negde. Ljude koje odavno vidim kao zupčanike, šrafove, točkiće,poluge…bez naročite radoznalosti. Ubrzo, s moje leve strane, vidim da mi se približava lepa devojka, zanosnih oblina, blistavog osmeha, sa pametnm telefonom u rukama, zaneta razgovorom (danas se kaže komunikacijom) sa osobom koju samo ona možda poznaje, ne vidi nikog, posebno ne sebe u prolazu. Na majici, koja diskretno skriva bujna prsa, ucrtano je, dizajnirano  ružičasto srce.

Čim je prišla bliže, ne primećujući me, videh da joj se u njenim divnim očima odražava  svetlost čitavog grada.

Za P.U.L.S.E: napisao, nacrtao i obojio: Đorđe Milović

Donacije

 

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.