Čudotvorka: priča o Helen Keler

Samoća i žaljenje su naši najgori neprijatelji. Ako im se predamo, nikada nećemo učiniti nešto mudro na ovom svetu.

–Helen Keler

Helen Keler (Helen Keller) je vodila vrlo zanimljiv i ispunjen život: uživala je u jahanju, plivanju i jedrenju, napisala je nekoliko knjiga, čitala je na četiri jezika, a imala je prilike i da se upozna sa velikim ljudima kao što su Mark Tven i Aleksandar Grejem Bel. Bila je neumorni aktivista za rasnu i polnu jednakost i zalagala se za prava osoba sa invaliditetom. Na kraju, veoma uspešno je završila studije na akademskom nivou i doktorirala 1904. godine kada to još uvek nije bilo toliko uobičajeno za žene.

Sve ovo zvuči još više impresivno ako znamo da je Helen bila potpuno gluva i slepa. Naime, sa nešto manje od dve godine preležala je meningitis i iako je preživela, bolest je na nju ostavila posledice: izgubila je čulo vida i sluha i prestala da govori (iako se u literaturi često navodi da je Helen Keler bila i nema, to nije potpuno tačna informacija: jednostavno dugo nije govorila jer nije mogla da čuje sebe). Imala je tu sreću da su joj roditelji i ostali članovi porodice bili veoma požrtvovani i posvećeni i nisu odustajali od nje: trudili su se i konsultovali ljude koji bi mogli da učine nešto kako bi joj olakšali život.

Zanimljivo je da je Helen imala dosta živa sećanja na rano detinjstvo i te prve godine koje je provela u potpunoj tišini i mraku; takođe, bila je vrlo nemirno dete, sklono nestašlucima. Kada je imala sedam godina, u Helenin život ušla je kao kućni učitelj Eni Mensfild Salivan (Anne Mansfield Sullivan) iz Perkinsonovog zavoda za slepe, koja je i sama bila osoba oštećenog vida. Iako je Helen u početku bila veoma nepristupačna i nije delovalo da će biti tako, Eni Salivan je postala ne samo njena učiteljica, već i prijateljica i saradnica. Njihovo prijateljstvo je trajalo sve do Enine smrti 1936. godine.

Helen je detaljno opisala svoj proces učenja, koji nije bio nimalo lak. Dosta problema nastajalo je, recimo, za stolom, pošto je Eni insistirala na tome da Helen nauči da sama koristi pribor za jelo. Takođe je davala Helen predmete da ih opipava, pritom „otkucavala“ na njenom dlanu prstima njihove nazive (to je tzv. Lormova azbuka, koja se sastoji od tačaka i crta koje se „ispisuju“ na prstima i dlanu gluvoslepe osobe). Sa samo deset godina, počela je da uči da govori – i to uspešno, a ovladala je i posebnom veštinom da očitava govor drugih tako što bi stavljala srednji prst na nos, kažiprst na usne, a palac na grlo sagovornika.

Bez obzira na teškoće koje je imala, diplomirala je na Retklif koledžu 1900, a 1904. je doktorirala. U knjizi Moj život pisala je o studentskim danima, o lepoti studiranja i učenja, ali i o preprekama na koje je nailazila i kako nije mogla hvatati beleške, „jer su joj ruke bile zauzete slušanjem“.

„Ima dana kada mi napregnuta pažnja, usredsređena na neke pojedinosti, razdražuje duh, a pomisao da moram provoditi čitave sate da bih pročitala nekoliko poglavlja, dok se duge devojke u svetu smeju, pevaju i igraju, prosto izaziva pobunu u meni, ali brzo uspevam da povratim svoje raspoloženje i da, ismevajući samu sebe, odagnam to nezadovoljstvo iz duše. Jer, na kraju krajeva, svak ko želi da stekne istinsko znanje mora se sam penjati na brdo teškoće, a pošto do njegovog vrha ne postoji carski drum, to moram krivudati na svoj sopstveni način. Često pokliznem unazad, padam, ustajem, potrčim prema rubu skrivenih prepreka, gubim pribranost i postojanost, pa ih opet nalazim i čuvam ih tada bolje; teturam dalje, malo napredujem, malo se ohrabrim, živahnem malo i penjem se dalje, dok ne počnem da primećujem proširivanje vidika. Svaka borba je pobeda.“

Priča o Heleninom učenju i upornosti je fascinantna – i danas, bez obzira na napredak nauke, teško nam je da zamislimo kako izgleda život osobe koja je i gluva i slepa. Niko ko je čitao njene knjige nije mogao da ne primeti da je pisala neobično lepim stilom. Ipak, kada vidimo šta je sve Helen postigla bez obzira na sopstvene teškoće – kolika je bila i njena volja za učenjem i radoznalost, na kraju i njen talenat i inteligencija – ne možemo a da se ne zapitamo šta bi sve postigla da nije imala taj hendikep. Na kraju, da li bi postigla i da li bi imala toliku motivaciju za učenjem i napredovanjem?

…Znanje je moć. Bilo bi bolje reći da je znanje sreća, jer imati znanje, pravo, duboko znanje, znači umeti razlikovati istinu od laži i uzvišenost od niskosti. Poznavati misli i dela koja beleže napredak čoveka znači osećati i razumeti otkucaje ljudskih srca kroz vekove, a ako čovek u tim otkucajima ne oseća težnju za uzvišenim, onda, zaista, mora biti gluv za harmoniju života.

Kada su je jednom prilikom pitali zašto toliko voli knjige, odgovorila je:

„Zato što mi one kažu mnoge zanimljivosti o stvarima koje ne mogu videti i zato što one nikada nisu umorne i ne uznemiravaju se kao ljudi. One mi pričaju i ponavljaju sve što želim znati.“

Helen Keler je uložila dosta napora kako bi pomagala hendikepiranim osobama i otvorila je mnoge fondacije. Putovala je po svetu i između ostalog 1931. godine posetila je Jugoslaviju kao gost Doma slepih u Zemunu.

Priča o Helen Keler je impresionirala mnoge. Prvi film o njenom životu snimljen je još 1919. godine: u pitanju je nemi film Deliverance, u kome se pojavljuju i Helen Keler i njena učiteljica Eni. Postoje i tri filma – iz 1962, 1979. i 2000. godine – sa naslovom Čudotvorka (The Miracle Worker) koji se uglavnom bave događajima iz Heleninog ranog detinjstva, a koje opisuje u knjizi Moj život (The Story of My Life). Zanimljivo je da je Mark Tven, koji se divio i Helen i Eni, opisao Eni Salivan kao “čudotvorku”, te otuda i ideja za naslov filma. Godine 1984. je snimljen i svojevrstan nastavak – Čudo se nastavlja (The Miracle Continues). Postoje i dva dokumentarna filma – Helen Keller in Her Story i Shining Soul: Helen Keller’s Spiritual Life and Legacy.

Helen je napisala dosta knjiga o svom životu i učenju, a naš jezik su prevedene knjige Moja vasiona (1929), Putujemo u Jugoslaviju (1932), koja je prevedena i na esperanto, Optimizam (1931), Moj život (1931) i Moja religija (1988). Međutim, čini se da im kod nas nije poklonjeno dovoljno pažnje: poslednje izdanje njene autobiografske priče Moj život izdao je Savez gluvih Jugoslavije preko preduzeća Kosmos još 1957. godine. Koliko mi je poznato, izdanje nije obnovljeno. Priču o Helen Keler uglavnom znaju defektolozi (uče o njoj na fakultetu) i još neki radoznali ljudi.

Bilo bi lepo kada bi Helenina priča bila ponovo štampana, jer je zaista impresivna i može da motiviše i podstakne mnoge da prebrode sopstvene teškoće.

Za P.U.L.S.E Bojana Komarica

  Društvo, Film, Istorija, obrazovanje, Umetnost