Zbirka eseja „Priča o nama“ opisuje evolutivni proces nastanka psiho-emotivnih funkcija čoveka, jednostavnije rečeno „ljudske duše“, ali ne „ljudske duše“ kao Bogom dane mistične tvorevine, već kao prirodnog proizvoda evolucije živog sveta, lišenog filozofskih, etičkih, estetskih i društvenih mistifikacija. Ovakvo  razvejavanje iluzije o povlašćenom položaju ljudskog roda neće se dopasti  ljudskoj duši zbog njenog narcizma, a čitaoce će zaintrigirati više nego svojevremeno Darvinova teza – međutim, negiranje i mistifikovanje vlastitog porekla nije pravi put ka sreći.

Knjiga u dvanaest zasebnih priča objašnjava tajne ljudskog postojanja: volju, svest, ljudski moral, smisao života, duhovnost, večite ljudske patnje, potrebu za religijom.

Zapitanosti u knjizi Priča o nama:

Šta je volja? Postoji li način da shvatimo i objasnimo njenu strukturu?

Kako su nastale i razvijale se psihološke funkcije – razmišljanje, emocije, nagoni i čula?

Koji su putevi emotivnih transformacija kojima smo od potrebe za hranom i potrebe da ne budemo hrana, došli do potrebe da osvajamo svemir?

Iz čega se sastoji svest? Šta je suština i sastav nesvesnog? Šta je, zapravo, kolektivno nesvesno?

Zašto i kako je nastao ljudski moral?

Mogu li se precizno objasniti „nedokučive“ emocije: ljubav, zaljubljenost, ljubomora, altruizam, empatija…?

Koja je psihološka podloga fenomena estetike, kiča, intuicije…?

Šta se krije iza pitanja o smislu života?

Kakav je emotivni odnos volje za svemoć i nagona za samopotvrđivanjem?

Šta je prava duhovnost i kako doći do nje?

Svaka od priča u ovoj knjizi opisuje pojedine procese rečenih transformacija, pri čemu se priče prožimaju međusobno, dajući globalnu sliku ljudskog psiho-emotivnog funkcionisanja.

Logika opisa zasniva se na istovremenom i integralnom korišćenju osvojenih znanja iz različitih oblasti ljudske misli: molekularne i evolucione biologije, genetike, neurofiziologije, psihologije, filozofije, duhovnih učenja religija…

Sledi kratak prikaz nekoliko eseja i recenzija knjige.

ŠTA NAS TERA? (VOLJA)

Koloplet misaonih analiza u knjizi Priča o nama započinje pričom o volji. To je autorova intuitivna odluka, ali kada se razmisli, lako se pronalaze logički argumenti za isturanje baš volje na čelo ove hrabre kolone. Nije to stoga što volja predstavlja zajednički imenitelj svih ljudskih stremljenja, metaforu životvornih težnji prožetu narcističkim ponosom. Stavljena je na prvo mesto jer najjednostavnije i najdirektnije ukazuje na ono što se želi reći ovom knjigom: to da je baš taj narcistički ponos osnovna smetnja shvatanju i prihvatanju suštinskih istina čoveka o samom sebi. Volja je oduvek bila predmet silnih intelektualnih napora i misaonih analiza za njeno objašnjavanje, ostajući večita enigma uprkos svim naporima. U isto vreme, njena struktura je krajnje jednostavna. Međutim, istinu o strukturi volje čovek ne vidi zbog svog narcističkog ponosa.

Na volji su mozgove lomili najveći umovi kroz ljudsku istoriju, i ostajala im je nedokučiva. Ostala je nedokučiva čak i posle više nego uverljivih naučnih objašnjenja o tome kako je nastao i razvijao se živi svet na Zemlji, iz koga je ponikao i čovek. Ostala je nedokučiva jer se pokušava shvatiti i objasniti ljudskim narcističkim umom, unutar njegovih baš tim narcizmom kolosalno zapletenih emocija. Uporno se istrajava na povezivanju volje sa takvim narcističkim emocijama, koje su u svojoj biti ambivalentne, varijabilne među pojedincima i promenljive u vremenu. Ljudski narcizam ne dozvoljava iskorak van tog sistema, ali čak ni tu svoju blokadu ne uočava, jer narcizam ne želi da zna za sebe, pa ne vidi ni svoje sputavajuće aktivnosti. Volju oseća intuitivno i smatra je svojom ekskluzivnom privilegijom, bez obzira što ne može da je objasni.

A volja je veoma lako objašnjiva ako se izađe iz tog sistema. (To što je tako teško izaći iz tog sistema svedoči o snazi narcizma.) Dovoljno je zaći među druga živa bića, koja nisu čovek, i uočiti da tamo sve vrvi od volje, u njenom najčistijem obliku. To što nije narcistički iskomplikovana ne znači da nije volja. To što se svodi na težnju da se obezbedi hrana za današnji dan, a ne na ambiciju da se zaradi bogatstvo koje obezbeđuje hranu za više hiljada godina (bespotrebno, naravno, ali narcizam to ne vidi), ne menja njenu suštinu.

Posmatrajući iz ove perspektive dolazimo do objašnjenja šta je volja:

Volja predstavlja kompleks gurajuće energije i primarnih (životinjskih) nagona za održanje i razvoj života. Gurajuća energija dovela je do nastanka života i primarnih nagona, tako da se u užem smislu volja može svesti na samu tu energiju. Energija o kojoj je reč jeste energija Sunca.

(Pridev „životinjski“ dat je sa ciljem da pobliže objasni suštinu primarnih nagona, ali je delimično pogrešan zbog činjenice da isti primarni nagoni čine temelj emotivne strukture ne samo životinja već i čoveka. Narcizam je proizveo život u kome često dolazi u situaciju da se stidi ovih nagona, pa se trudi da ih negira i potiskuje, zbog čega poprilično pati.)

Dakle, to je ta formula: VOLJA ŽIVOG BIĆA = ENERGIJA SUNCA, uz ogradu da je ova jednakost nepotpuna u suprotnom smeru.

Nadobudni narcis doživeće ovu formulu kao profanu zloupotrebu istine da je Sunce izvor života. Suptilni narcis, spreman da se suoči sa svojim narcizmom, najpre će pročitati tekst koji sledi iza ovog sažetka. Pokušaće da se uživi i otprati misaone tokove koji su doveli do formule. Time će stvoriti preduslov da jednom shvati i prihvati da ta formula povezuje materiju i energiju sa onim što nazivamo duhom. Kao što formula E = mc2 povezuje dva oblika postojanja, materiju i energiju. Da shvati i prihvati da ono što nazivamo duhom nije ništa drugo do jedan od oblika beskrajno složenog funkcionisanja materije i energije. Na kraju, da shvati i prihvati da duh nije ništa manje čaroban ako se objašnjava na taj način.

Narcizam ljudskog uma teško može prihvatiti činjenicu da je volja u izvesnom smislu spoljni, zadati fenomen, a ne nešto što izvire iz njega samog. Suočavanje čoveka sa svojim narcizmom osnovni je i neophodni uslov duhovnog razvoja i ulaska u novu evolutivnu etapu ljudske svesti. O tome detaljnije govore drugi tekstovi u ovoj knjizi.

PSIHOLOŠKE FUNKCIJE

Termin „psihološke funkcije“ označava skup četiri naizgled zasebno uobličena entiteta: čula, emocija, nagona i razmišljanja. U realnosti, njihovo funkcionisanje je međusobno prožimajuće. Sveukupnost psiholoških funkcija predstavlja svest živog bića.

U misaonoj potrazi za poreklom psiholoških funkcija dolazi se do logičnog zaključka da su one morale nastajati uporedo sa nastajanjem života, već na nivou prvih funkcionalnih organskih molekula. I ne samo to. Njihov nastanak zapravo je neophodan uslov nastanka i razvoja života. Ako život posmatramo kao jedinstvo organske materije i njenog funkcionisanja, psihološke funkcije i svest čine ovu drugu, funkcionalnu komponentu života.

Sva živa bića poseduju sve psihološke funkcije, ali na nivou složenosti koji je srazmeran njihovoj morfološkoj organizaciji. To znači da i virusi (najjednostavnija živa bića) imaju čula kojima opažaju okolinu, emocije koje ih teraju da dođu do gradivnog materijala i da se razmnožavaju, nagone koji ova emotivna teranja povezuju sa pokretima i realizacijom.

Nadasve, virusi i razmišljaju! Komunikacija između čula, emocija i nagona nije ništa drugo do funkcija razmišljanja. Kako sve pobrojane funkcije formiraju svest, ne ostaje nam drugo do da prihvatimo da virusi imaju i svest.

Šta onda reći za jednoćelijske organizme, bakterije na primer. One su po svojoj strukturi i funkcionisanju složenije od virusa. Logično je da su i njihove psihološke funkcije i svest složenije, proporcionalno razlici u strukturnoj složenosti. Bakterije su od virusa složenije otprilike koliko je glista složenija od bakterija, ili koliko su ptica ili riba složenije od gliste. Prateći ovo usložnjavanje dolazimo i do čoveka. Njegova čula, emocije i nagoni nisu složeniji nego kod psa, ma kako to zvučalo neverovatno i razočaravajuće. Složenije je jedino razmišljanje. Ali baš to neproporcionalno razvijeno razmišljanje dovelo je do nastanka najvišeg nivoa svesti – ljudske ili više svesti. Osnovna karakteristika više svesti je svest o sebi. Ljudska viša svest, svesna sebe, svojim moćnim razmišljanjem izdvaja sebe kao nešto posebno, različito od drugih živih bića. To nazivamo narcizmom više svesti. Ljudska viša svest pokušava da promeni svoje osnovne (životinjske) emocije i nagone, gradeći sistem sekundarnih emocija i nagona – ljudski moral. Međutim, to nisu prave strukturne promene, već izvrtanja i uvijanja, dok u isto vreme najdublju osnovu moralnih emocija i nagona i dalje čine izvorne životinjske emocije i nagoni. Nesklad životinjskih i moralnih emocija i nagona predstavlja osnovni sadržaj poznatog entiteta: večite ljudske patnje.

U ovom tekstu posebno se naglašava uloga emocija. Ljudska misao impresionirana je razmišljanjem, kao psihološkom funkcijom koja daje egzistencijalnu prednost čoveka nad drugim živim bićima. Međutim, emocije su osnovna pokretačka snaga života, neuporedivo moćnija od razmišljanja. Čovek je svestan jedva 5% značaja i snage emocija. Emocije su te koje su proizvele sva ljudska materijalna i duhovna dela, između ostalog dovele su i do tako snažnog evolutivnog razvoja razmišljanja, kontinuirano teraju razmišljanje na akciju. Istovremeno snažno profilišu razmišljanje, ali toga jedva da smo svesni. Unutrašnji emotivni sukobi dovode i do najneprirodnijeg akta u živom svetu – samoubistva, ma koliko se nama činilo da je takva odluka proizvod razmišljanja. Zapravo, samoubistvo se dešava baš zato što je razmišljanje isuviše slabo da razjasni i prevaziđe nesvesne emotivne sukobe.

Teško je naći poređenje koje bi na adekvatan način predstavilo sve aspekte odnosa emocija i razmišljanja. Ipak, pokušaću ovako: ako bi razmišljanje predstavljalo sva ljudska materijalna dela na planeti Zemlji – gradove, saobraćajnice, avionske i svemirske letove… – emocije bi predstavljale samu planetu Zemlju, u svoj svojoj veličini i sa svim njenim materijalnim i funkcionalnim resursima – zemljištem, vodom, vazduhom, biljnim i životinjskim svetom, rudama, atmosferskim prilikama…

PRIMARNI NAGONI I PRIMARNE EMOCIJE

Ovo poglavlje opisuje bazične emocije i nagone koji teraju živo biće da održi svoj život: potreba za vazduhom, vodom, hranom, strah od predatora, potreba za razmnožavanjem. Na nešto višem nivou su emocije i nagoni koji teraju na odgajanje i zaštitu  potomstva, iz kojih proističu emocije i nagoni koji regulišu odnose sa drugim jedinkama iste vrste.

Primarne emocije i primarni nagoni identični su kod čoveka i životinja. Njihovo funkcionisanje je nesvesno, čak i za ljudsku višu svest. Čovek jeste svestan svog osećaja žeđi, ali ne može svesno izazvati taj osećaj ako nije žedan, niti ga svesno ukloniti ako jeste žedan.

Primarne emocije i primarni nagoni su ona čarobna tvar koja održava život i tera ga da se razvija dalje. Njihovo pozitivno realizovanje stvara osećaj zadovoljstva, uskraćivanje stvara patnju.

Život u zajednici sa drugim jedinkama iste vrste snažno stimuliše razvoj razmišljanja, sve snažnije razmišljanje dovodi do nastanka samospoznaje jedinke – svesti o sebi. Svest o sebi i svom životnom okruženju dovodi do neslućenog usložnjavanja i transformacija emocija i nagona koji regulišu odnos sa drugim jedinkama. Ovaj proces predstavlja nastanak sekundarnih emocija i nagona – ljudski moral. Moralna načela površnom posmatraču izgledaju drugačija od primarnih emocija i nagona, ali motiv i energiju za svoje delovanje dobijaju upravo iz primarnih emocija i nagona.

Zbog višestrukih transformacija i uvrtanja često je teško povezati zadovoljstva i patnje u sistemu sekundarnih emocija i nagona sa onima iz primarnih. Ta uvrtanja mogu dovesti do toga da čovek nije svestan svoje realno prisutne žeđi, jer je obuzet drugim emocijama, kao što se često dešava da traži zadovoljstvo u prekomernom pijenju iako nije žedan.

U tekstu su, uz dosta primera, prikazana evolutivna usložnjavanja primarnih emocija i nagona, kao i njihove transformacije na putu ka sekundarnim emocijama i nagonima. Takođe su dati hipotetički prikazi strukture „nedokučivih“ emocija, poput ljubavi i zaljubljenosti.

O NARCIZMU

Narcizam je neminovna psiho-emotivna pojava u procesu nastanka svesti o sebi. Nastaje iz prepoznavanja sebe kao posebne jedinke, sa ličnim doživljajem sveta i jedinstvenom perspektivom posmatranja drugih. Svako oseća samo svoje telo i svoje psihološke funkcije, o tuđem telu i psihološkim funkcijama poseduje samo intelektualne spoznaje. Tuđa zadovoljstva i patnje može emotivno doživeti samo posredno, fenomenom empatije.

Empatija je psiho-emotivni fenomen koji se razvio u sistemu više svesti, takođe kao proizvod sve snažnijeg razmišljanja. U izvesnom smislu predstavlja „povratnu reakciju“ razmišljanja – generisanje emocija razmišljanjem. Za evoluciju psiholoških funkcija ovo predstavlja revolucionarni događaj, bez obzira što se radi o relativno površnim emocijama, koje svoju energiju vuku iz ličnih emocija posmatrača.

Istovremeno, narcizam je od strane višeg razmišljanja prepoznat kao pojava štetna za realizaciju ličnih interesa, defnisanih primarnim emocijama i nagonima. Zato ga viša svest potiskuje i negira. Iz te imanentno kontradiktorne situacije – neizmenljiva prisutnost narcizma nasuprot racionalnoj potrebi za njegovim negiranjem i potiskivanjem – nastaje čitav psiho-emotivni svet više svesti, koji je zbog toga imanentno ambivalentan.

Ambivalentnost predstavlja najdublju osnovu ljudskog psiho-emotivnog funkcionisanja. Ona je uzrok nastanka ljudskog morala i razlog postojanja njegovih ambivalentnosti. Sukob narcizma i potrebe za njegovim negiranjem proizvodi neurotični naboj – psiho-emotivnu pojavu koju u određenoj meri i na razne načine poseduje svaka jedinka koja ima svest o sebi.

Mit o Narcisu rečito govori o narcizmu više svesti, s tim što je potrebno dati malo pojašnjenje. U mitu Narcis jeste objektivno najlepši i najpoželjniji, dok u realnom životu svako o sebi gradi subjektivnu konstrukciju na osnovu koje je najlepši i najpoželjniji. U toj konstrukciji mogu se naći i osobine koje u objektivnom smislu predstavljaju mane – recimo tvrdoglavost, drskost, bezobzirnost… – ali subjektivni lični doživljaj sebe sa lakoćom će sve to pretvoriti u vrline.

Ako neko misli da ovo nije tačno, to je samo zbog toga što je snažno potisnuo svoj narcizam u svoje nesvesno. Ako snažno ističe svoju samokritičnost, to je samo zato što samokritičnost doživljava kao vrlinu koja ga čini lepim i poželjnim. Ako objektivno sagledava svoje mane, to je samo zato što ima dovoljno drugih vrlina (subjektivno pro/ecenjenih) koje ga ukupno čine lepšim i poželjnijim od drugih.

Narcizam leži u osnovi nadasve jakog nagona za samopotvrđivanjem. Geneza ovog nagona uslovljena je razlikom u doživljaju svemoći s početka života, iz odnosa sa roditeljem, i realnom potrebom za društvenim prilagođavanjem kasnije u životu. Nagon za samopotvrđivanjem radi samo jedno: pokušava roditelju da dokaže kako zaslužujemo svemoć koju nam je pružao u početku, a potom uskratio.

I ovde se mnogi neće složiti. To je zato što su ovo u najvećoj meri nesvesni psiho-emotivni sadržaji. One koji se ne slažu treba zamoliti da objasne šta je to što tera ljude na neumorna stremljenja, sticanja i akcije samodokazivanja, koje često idu do krajnjih granica njihovih psihofizičkih potencijala, a višestruko prevazilaze njihove realne potrebe.

INTUITIVNE MISLI O LJUDSKOM MORALU

Nastanak i priroda ljudskog morala oduvek i još uvek predstavljaju područje maglovitih i ne sasvim jasnih činjenica i dešavanja. Ovde prezentovane hipoteze o nastanku i prirodi ljudskog morala predstavljaju originalne ideje autora.

Na osnovu ovih originalnih hipoteza ljudski moral se posmatra kao evolutivni proizvod čije preteče su životinjski nagonski rituali, poput pravljenja gnezda ili rituala udvaranja pred oplodnju. Razvoj i transformaciju životinjskih nagonskih rituala u moralna načela omogućio je i isforsirao međusobno isprepletani razvoj i usložnjavanje života u zajednici i razmišljanja.

Moralna načela se prepoznaju i usvajaju na svesnom nivou, ali svoju funkciju ostvaruju kao nesvesne emocije i nagoni. U odnosu na primarne, moralne emocije i nagoni čine sekundarni sistem emocija i nagona.

Neodređenost i neuhvatljivost (nesvesnost) poriva koji nas tera da se ponašamo u skladu sa moralnim načelom doprinosi težem razumevanju prirode morala kroz istoriju ljudske misli. U ovom poglavlju objašnjeni su mehanizmi stvaranja uslovnih refleksa pomoću kojih od spolja saopšteno moralno načelo prerasta u unutrašnji nesvesni emotivni i nagonski poriv.

Primarni i sekundarni nagoni u međusobnom su neskladu po mnogim pitanjima, što po autoru teksta čini srž neurotičnih konflikata koji postoje u svakoj osobi svesnoj sebe. Autor smatra da su sve ljudske stvaralačke aktivnosti, od kada je čovek postao svestan sebe, u najvećoj meri gurane energijom neurotičnih konflikata. Zbog toga su u ovom poglavlju opisani mehanizmi rešavanja sukoba primarnih i sekundarnih nagona (neurotičnih konflikata) pomoću ljudskih duhovnih aktivnosti: religijom, psihoanalizom, naukom i umetnošću.

O NASTANKU, STRUKTURI I PRINCIPIMA FUNKCIONISANJA LJUDSKOG MORALA

U ovom poglavlju prikazan je proces nastajanja i modifikovanja moralnih načela u međuljudskim odnosima na konkretnom primeru.

Moral predstavlja veoma kompleksan sistem sekundarnih emocija i nagona, koji izrastaju iz primarnih (životinjskih) emocija i nagona, pod uticajem sve snažnijeg razmišljanja i postepenog nastanka svesti o sebi. U vremenskom smislu, ovi procesi dešavali su se neujednačeno, u veoma dugom periodu od više stotina hiljada godina.

Prikazati moral u svoj njegovoj kompleksnosti praktično je neizvodljivo, a smatram i nepotrebno. Mislim da je dovoljno istaći osnovne mehanizme njegovog izrastanja i modifikovanja na jednom ograničenom segmentu međuljudskih odnosa, sa logičnom pretpostavkom da su isti mehanizmi važili i važe i u drugim odnosima. Ovde je korišćen primer odnosa roditelj-potomak, kao najilustrativniji, zbog stabilnosti i sveopšte prepoznatljivosti emocija i moralnih načela u tom odnosu.

Informacije na kojima se temelji ovakva misaona analiza dobijene su iz razlike odnosa roditelj-potomak u životinjskom svetu i kod čoveka, uz pretpostavku da je do te razlike dovelo sve snažnije razmišljanje i nastanak svesti o sebi. Loše emocije u tom odnosu (bes, ljubomora, seksualno atakovanje…) tretirane su kao poznata činjenica, bez obzira na to što su u sistemu ljudske više svesti u velikoj meri potisnute u nesvesno. O njihovom realnom postojanju svedoče pojedinačna dešavanja kod nekih osoba i grupa u kojima se te emocije jasno (svesno) manifestuju, ali i njihovo jasno (svesno) ispoljavanje kod „pristojnih“ ljudi u ekstremnim životnim situacijama ili psihološkim poremećajima.

SMISAO ŽIVOTA

Pitanje o smislu života predstavlja neurotični simptom osobe koja ga postavlja. Kada ne bi bilo neurotičnih naboja ovo pitanje nikome ne bi padalo na pamet. Kako su neurotični konflikti neodvojiva strukturna komponenta ljudske svesti (svih ljudi), tako se i pitanje o smislu života pojavljuje kod pojedinih osoba, u izvesnim periodima njihovog života, kao manifestacija njihove neurotičnosti.

Navedene tvrdnje predstavljaju bazični stav ovog teksta. Iako izgleda da je autor pomešao babe i žabe, baš u izmeštenosti odgovora krije se i pravi odgovor na pitanje o smislu života. Naime, pitanje o smislu života suštinski se ne razlikuje od pitanja: „Koji je smisao postojanja Sunca?“ U slučaju postavljanja pitanja o smislu postojanja Sunca manje će začuditi konstatacija da osoba koja postavlja ovakvo pitanje ima neurotične probleme. To upućuje na krajnji konkretan odgovor na pitanje o smislu života, koji je dat na kraju. Međutim, sa pozicije razumevanja ljudskog psiho-emotivnog funkcionisanja, upoznavanja samog sebe i mehanizama svojih neurotičnih konflikata, koji su u isto vreme i generisani i prikriveni narcizmom, mnogo je važnija analiza psihološke pozadine postavljanja pitanja o smislu života nego odgovor na samo to pitanje.

U tekstu su prikazani principi ljudskog psiho-emotivnog funkcionisanja na imaginarnom primeru života kao beskonačne kule, koja ima svoju bazu (početak) ali nema vrh. Cilj ovakvog prikaza je ilustrativno prezentovanje i podupiranje gore navedenih tvrdnji. Istaknut je intenzitet uticaja emocija na profilisanje razmišljanja, ali i činjenica da čovek gotovo da nije svestan tog uticaja. U fenomenu nesvesnosti uticaja emocija na razmišljanje krije se neprepoznavanje emotivne obojenosti pitanja o smislu života. Ovo se može ilustrovati primerom dva putnika u istom vozu, od kojih je jedan prepušten čarima putovanja, uživanju u predelima pored kojih prolaze, druženju sa ostalim putnicima…, dok je drugi nezadovoljan uslovima putovanja, pre svega zbog nedostatka narcističke samopotvrđenosti u tim uslovima. Prvi putnik jedva da će biti svestan da putuje, i da to putovanje ima neki cilj, dok će drugi putnik svo svoje razmišljanje usmeriti na cilj putovanja, usput se nervirajući zbog neopravdanih zastajkivanja, uslova koji mu smetaju, i slično.

Narcizam ljudske svesti svoj neurotični konflikt doživljava kao svoju slabost, patološko stanje. Nije svestan da je celokupan psiho-emotivni sistem čoveka sazdan na neurotičnim konfliktima, i da je upravo narcizam generator baš takvog sistema. Blaže i izbalansiranije forme neurotičnih konflikata tretiraju se kao „normalno stanje“, dok se patološkim smatraju kvantitativno jače ispoljeni neurotični sukobi. Načini ispoljavanja neurotičnosti su brojni. U ovom tekstu korišćena je „difuzna“ neurotičnost, predstavljena anksiozno-depresivnim ambijentom ličnosti. Narcizam ljudske svesti, u svom preziranju neurotičnosti, takođe nije svestan da je energija neurotičnih sukoba osnovni pokretač sveukupnog ljudskog psiho-emotivnog razvoja, stvaralac svih ljudskih materijalnih i duhovnih dela, uključujući religiju, umetnost i nauku.

Pravi odgovor na pitanje o smislu života implicitno je dat prethodnim razmatranjima. On glasi: „Život je smisao sam po sebi.“ Njega drže nadasve jaki primarni nagoni održanja života, mnogo jači od narcističkih neurotičnih konflikata nastalih iz sukoba sekundarnih i primarnih nagona.

za P.U.L.S.E: Nebojša Ivanović

Recenzija knjige Nebojše Ivanovića “Priča o nama”

traktat o evoluciji psiholoških funkcija živog sveta na zemlji

Ovo je jedna odlična knjiga iz zdravorazumske psihologije. Takva tvrdnja može da zvuči paradoksalno, povrh toga što bi tek trebalo braniti ocenu da je odlična. Naime, kako knjiga iz nečega što sam nazvao zdravorazumskom psihologijom može da bude odlična? Zar zdravorazumska psihologija nije nenaučna, neka intelektualna disciplina koja se zasniva na uvidima golog razuma koji o psihološkim zakonima i mentalnim fenomenima dokono razmišlja u fotelji, opremljen samo korpusom metodološki labavih znanja i uvida zajednice i tradicije i inferiornim konceptualnim aparatom u odnosu na pojmovnu shemu razvijene empirijske, naučne psihologije? Dalje, čak i površan pregled knjige otkriće nam da u njoj ima svega sem onoga što na prvu loptu razumemo kao zdravi razum. Ona se u velikoj meri oslanja na psihoanalizu, biologiju, neurobiologiju, socijalnu biologiju i socijalnu psihologiju, da navedem samo neke od oblasti nauke koje su zavaćene ovim multidisciplinarnim poduhvatom. Daleko je to, rekli bismo, od zdravog razuma, a kamoli od čiste psihologije.

Ipak, uprkos tome što je metafizički materijalista u srži, do koske, dr Nebojša Ivanović ne podleže naučničkom iskušenju da se u svom izlaganju služi terminima koji referiraju na neurofiziološke korelate mentalnih stanja, događaja i procesa. On se služi mentalističkim rečnikom, istim onim kojim se u svojim objašnjenjima ljudskog ponašanja i mentalnog života služi i zdravorazumska psihologija. Koje su karakteristike tog rečnika? Prvo, on se sastoji od termina koje u filozofiji nazivamo intencionalnim glagolima: verovati, hteti, želeti, nameravati, plašiti se, nadati se…. Ti glagoli u našim rečenicama obično stoje ispred rečce „da“ i nekog iskaza ili logičke propozicije koja opisuje neko stanje stvari. Tako, ako je danas ponedeljak, ja mogu da verujem da je danas ponedeljak, mogu da se nadam da je danas ponedeljak (jer dobijam platu, recimo), mogu da želim da je danas ponedeljak, mogu da se plašim da je danas ponedeljak (jer je prvi radni dan u nedelji uvek najstresniji) i slično tome. Mentalna stanja opisana na takav način su psihološki modusi koji se odnose na određene propozicije. U odnosu na istu propoziciju možete da zauzmete različite psihološke moduse. Drugo, autor je mentalna stanja u ovom smislu stavio u kauzalno eksplanatornu mrežu objašnjenja iz riznice nagomilanog ljudskog iskustva, onog tradicijom potkrepljenog iskustva o ljudskoj svesti i ponašanju koje je postojalo i izvan akademskih rezervata empirijskih nauka i koje će postojati uprkos pretenzija stručnjaka na ekskluzivna prava u intelektualnoj javnosti.

Dalje, raznolikost tog iskustva doktor Nebojša Ivanović obogatio je rezultatima svog proučavanja psihoanalize, zalazeći duboko ispod vrha ledenog brega svesti, onog čije funkcionisanje pokušava da objasni sada opisana narodska psihologija. Međutim, terminologija kojom se služi psihoanaliza nije terminologija savremene kognitivne psihologije kao empirijske nauke ili terminologija neuronaučnih istraživanja. Rečnik psihoanalize je obogaćen idom, egom ili super egom, na primer, da bi opisao entitete koji figurišu u psihoanalitičkim objašnjenjima, ali je nadograđen na osnovu koja se u potpunosti sastoji od zdravorazumske psihološke taksonomije i nomenklature. I u tome leži tajna autorovog uspeha.

Naime, eksplanatorni uspeh zdravorazumske psihologije je i inače ogroman, a to često zanemarujemo i smetnemo sa uma jer je uzimamo zdravo za gotovo. U ovoj knjizi ona je uspešno uklopljena u jednu doslednu i sveobuhvatnu naturalističku sliku sveta i čoveka, što je čini još uspešnijom. Zdravorazumska psihologija u njoj ima ogromnu eksplanatornu moć koju je moguće verifikovati u najvažnijem aspektu te moći, sposobnosti da predviđa ljudsko ponašanje. Od naturalističkih interpretacija bismo očekivali da se kreću uglavnom u domenu kognitivne nauke i neuronauke, ali pristup autora se ispostavlja kao uspešniji. Razlog za to je veoma jednostavan i mogli bismo ga dočarati jednom analogijom. Ako pokušamo da objasnimo zašto neki kockasti klin ne može da prođe kroz okruglu rupu, daćemo geometrijsko objašnjenje prema kojem je dijagonala kvadrata u tom slučaju veća od prečnika kruga. I to je savršeno dobro objašnjenje. Štaviše, važi i za sve ostale slučajeve kada kockasti klin ne može da prođe kroz okruglu rupu. Važi i u univerzumima u kojima materija nema istu strukturu kao u našem. Nebitno je od čega se rupa i klin sastoje. Mogli bismo da damo neko fizičko objašnjenje, ali ono bi bilo krajnje kompleksno i morali bismo u krajnjoj liniji da se pozivamo na principe kvantne elektrodinamike, ne bismo li nekako objasnili zašto klin ne može da prođe. Potpuno nepotrebno, a i veliko je pitanje da li bi moglo da pokrije sve slučajeve u kojima kockasti klin ne može da prođe kroz okruglu rupu. Nema potrebe da se zadržavamo na tome. Geometrijsko objašnjenje odlično predviđa događaje, jednostavno je i efikasno.

Na isti način, neuronauka i kognitivna nauka jesu možda „istinitije“ jer preciznije identifikuju i individuiraju entitete koji figurišu u objašnjenjima prirodnih empirijskih nauka. Zbog toga su, bar na prvu loptu, bliže naturalističkim idealima. Međutim, objašnjenja profesora Ivanovića imaju ogromnu prediktivnu moć i jednostavnija su. Kao što nam kvantna elektrodinamika ne govori mnogo o klinovima i rupama, tako nam neuronauka i kognitivna nauka ne mogu mnogo reći o važnim poentama do kojih autor ove knjige na kraju dolazi. Iako ostaju paradigma materijalističkog i naturalističkog bavljenja ljudskom psihom, one su više zahvaćene autorovim razmatranjima, nego što ih utemeljuju. Ova knjiga je trijumf zdravorazumske psihologije unutar jednog naturalističkog projekta, uz moćan korektiv psihoanalize.

Centralnu ulogu u knjizi, prema mišljenju pisca ove recenzije, ima pojam koji se u njoj javlja relativno kasno, kao uostalom i u razvoju sveta i ljudskih bića, a to je pojam narcizma. Autor daje svoje viđenje psiholoških funkcija živih bića na zemlji i prati evolutivni razvoj tih funkcija. Iz nagona i emocije koje on naziva „odnos prema narcističkom“ proističu najzanimljivije protivrečnosti obrađene u ovom Ivanovićevom delu. Poseban kvalitet izlaganja sastoji se u tome što je koncepcija narcizma savršeno uklopljena u njegovo celovito naturalističko objašnjenje ne samo čovekovog psihološkog i socijalnog života, već i nastanka i priode morala. Iz perspektive metaetike, kao jedne kompleksne i obimne savremene filozofske discipline, to objašnjenje je izuzetno značajno jer potkrepljuje teoriju greške kao izuzetno aktuelnu metaetičku teoriju. Prema Ivanoviću, ne radi se o tome da bi trebalo da budemo moralni skeptici ili relativisti, već su moralni sudovi, oni koji se tiču dobrog i lošeg, iskazi da je nešto dobro ili loše, doslovno pogrešni. Posledica su lažne protivrečnosti koja je, pak, posledica imanentne protivrečnosti nagonske emocije više svesti „odnos prema narcističkom“. Odnos prema narcističkom reguliše duhovne relacije prema individualnoj i socijalnoj slici o sebi. Uverljivost argumenata profesora Ivanovića utemljena je na načinu na koji locira odnos prema narcističkom na prelazu onoga što naziva primarna svest u višu svest, gde predstavlja poslednji primarni nagon ili prvi sekundari nagon.

Na primeru Ivanovićevog naturalističkog razobličavanja moralnih sudova možemo da vidimo kakav je karakter poučnosti ove knjige. Ta ničeanska genealogija morala ima pre svega jednu deziluzionirajuću funkciju. Razvejavanje iluzija će biti najintenzivnije kod filozofski nastrojenih čitalaca, ali pogodiće svakog kome se ova knjiga nađe u rukama. Iluzije su posledica narcizma koji prožima naše subjektivističke pretpostavke u tumačenju sveta, društva i sopstvenog položaja u njemu. U analizi tog narcizma, profesor Ivanović je nemilosrdan. Svako ko je osećao da se nalazi u bilo kakvoj vrsti povlašćenog položaja kao pripadnik ljudskog roda, na kraju će biti ozbiljno poljuljan. Najgore će proći filozofi koji su skloni dualističkim ili idealističkim metafizičkim teorijama. Ova knjiga je jedna vrsta dubinske psihologije takvih filozofskih teorija, koja kao istraživanje seže dublje od same psihologije, u temelje evolucione biologije i osnove samog života. Evoluciona biologija predstavlja kičmu izlaganja, ali naracija sadrži brojne digresije u sve pore onoga što nazivamo duhovnim životom.

Uprkos tome što se radi o jednom visoko teorijskom delu, zaključci doktora Ivanovića imaju, sasvim namerno, specifičnu praktičnu funkciju. Poslednji čin ove evolucione drame razobličavanja narcizma odvija se na pozornici pitanja o smislu života. Pitanje o smislu života ovde se javlja u naturalističkom okviru koji mnoge može da zaplaši. Taj okvir je na liniji razmišljanja francuskih prosvetitelja, Dejvida Hjuma, Ničea i, danas, Danijela Deneta, da navedem samo neke od poznatih primera. Mogli bismo reći da je profesor Ivanović srpski Denet, ali jedan folk psihološki Denet, što ga ne čini inferiornim. Naprotiv. Autor ove knjige poseduje životno iskustvo lekara, borca za život i u dodiru je sa životom tamo gde je on najkrhkiji i najugroženiji. To iskustvo je udruženo sa intuicijom i prirodnom pronicljivošću čoveka sa juga Srbije. Zbog toga gubitak iluzija o povlašćenom položaju čoveka nije prožet antropološkim pesimizmom, već je u ovoj knjizi čovek sagledan sa onim kvalitetima koje realno ima i može spokojno da usmerava svoj život u okvirima i na podlozi koje je ostvario bezinteresnom samospoznajom.

Tu i leži najveća vrednost ove knjige. Na prvi pogled, njena terminologija nije dovoljno “naučna” i njena objašnjenja su suviše apriorna i nepotkrepljena empirijskom evidencijom. Međutim, ubeđen sam da ona izvanredno predviđa ljudsko ponašanje. Kao takva, ona je jedinstvena u našoj kulturi i nauci. Utisak prividnog amaterizma u nekim oblastima kojih se Ivanović dotiče brzo izbledi kada razmislite o tome koliko njegovi teorijski zaključci dobro predviđaju ljudsko ponašanje. U eri cepanja ljudskog znanja na sićušne partikularne oblasti istraživanja, potreban nam je ovakav sveobuhvatan prikaz odozgo, širi pogled na život u najširem smislu, koji možemo da ostvarimo samo ako se malo odmaknemo i rizikujemo da zvučimo nestručno usled velikih zahvata i smelih hipoteza. Hrabrost i oštroumnost ove knjige kao celine lako će nadoknaditi eventualne praznine koje će u njoj otkriti nadobudni specijalista. Ukoliko je iskren prema sebi i otvoren da nešto iz nje nauči i on će morati da prizna njenu neobičnu i nesvakidašnju vrednost. Čitaće je lako jer ju je napisao čovek koji je vrstan pisac i autor koji je eleganciju stila već kalio u sopstvenom književnom delu. To su samo neki od razloga zbog kojih bih najsvesrdnije i bez ikakvog oklevanja preporučio ovu knjigu za objavljivanje.

dr Mašan Bogdanovski

vanredni profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu

  Moral, nagon, narcizam, Nebojša Ivanović, Priča o nama, Psihologija, Volja