Priče iza prozora

Svaki put kada stignem u neki novi grad, ono što uvek rado opažem jesu prozori i vrata na kućama. Jedna od prvih stvari koje sam naučila da crtam kao dete bile su upravo kuće. Prozore sam doživljavala kao oči, a vrata kao usta kuće. Nos mi je uvek zadavao muke, dok bi uši mogle da prodju kao odžaci ili eventualno oluci.

Kuća je jedan veliki simbol, otvoren za tumačenja. Kuća može biti kutija- moja večita inspiracija. Kuća može biti glava, kuća može biti knjiga, može biti grad, može biti ceo svet. Pravila sam kuće barbikama od kutija za cipele, a kutije od šibica su bile deo enterijera. Uprkos tome, kada sam odrasla, opirala sam se da postanem barbika, a pogotovo barbika zatvorena u kutiju. Zato uživam u večnom putovanju, ne zadržavajući se nigde predugo. Kada god posetim neki novi grad, sa ushićenjem ga obilazim želeći što duže da ostanem u njemu, a onda ga sa još većim ushićenjem napuštam.

Na svakom putovanju podsvesno tražim mesto gde ću ostati i tako razgledam kuće, zamišljajući da je jedna od njih moja. Zavidim stanovnicima bilo kog grada na njihovom miru i ušuškanosti, osećaju da negde pripadaju, dok paralelno sažaljevam njihovu učaurenost i jednoličnost. Iz tog paradoksa izrastao je sindrom – biti stanovnik ničega. Jer za mene mape gradova i država ne postoje, sve su one samo konvencionalne iluzije onih koji ne znaju da se snadju u svetu bez granica. Za nas neograničene, svet se odmotava…I tako, postoji jedan grad sav sačinjen od delića svih gradova u kojima sam ikada bila. I sve kuće u tom gradu imaju misteriozne prozore.  Ako malo provirite iza njih, možete naslutiti fabulu koja se odvija iza zavesa koje se njišu na prolećnom vetru. Jer sve kuće pišu svoje romane.

Valjda je svaka osoba koja voli da piše ili fotografiše pomalo voajer. Mene lično ne zanimaju drugi ljudi kao realna bića, nego isključivo kao arhetipovi, kao izmišljeni likovi romana koji nesvesno pišem. Kada ih špijuniram, ne radim to zato što želim da saznam nešto o njima kao ljudima, nego da saznam o čovečanstvu uopšte.  Najviše mi pažnje privlači misterija vezana za sitnice kojima ljudi ispunjavaju život, a koje meni golicaju maštu da ih rastumačim.

Beskrajno me zabavlja boja zidova i tapeta u ljudskim sobama, dizajn šoljica za kafu, boje jastučnica i posteljine (da li su u paru ili ne), materijal od koga su napravljene zavese (ručno ili mašinski), putanje igala vunenih džempera (analiza: klot, frket, pletenica),  sadržaj ženskih torbica, knjige po policama, olovke i bojice u pernicama, slike u novčanicima i tako dalje. Ako nisam u prilici da kuću vidim iznutra, onda je pažljivo analiziram spolja. Po izgledu prozora može se mnogo štošta zaključiti o kući samoj. Prozor je uvod u jedan beskrajan svet, koji se nigde ne  završava.

Moji omiljeni prozori nalaze se širom Meditarena, razbacani medju starim primorskim kamenim gradovima. Moj omiljeni prozor izgleda ovako: on mora da ima zelene ili plave žaluzine, koje su širom otvorene; ili  je jedna  otvorena, a druga zatvorena, čisto radi misterioznosti. Iza viri čipkana ručno heklana zavesa, za koju svira vetrić i svojom melodijom podstiče je da pleše njišući se iz kuće kroz prozor na ulicu i natrag, taman dovoljno da bi zagolicala maštu prolaznika. Na prozoru stoji cveće u pažljivo biranim saksijama.

Poneka mačka zastane i izležava se na tom prozoru, a onda pobegne, kad prozor širom otvori jedna žena sa viklerima, koja dodje da zalije cveće vodom koja lagano curi iz pažljivo birane činije, plave boje sa belim tufnama.

Žena zatim baca pogled levo na ulicu, pa desno, a onda duboko udahne vazduh i ponovo nestane iza zavese, koju je, nadam se, sama isplela. I onda se ponovo javi misterija za nas koji krišom motrimo sa druge strane prozora. Gde li je otišla, šta li sada radi? Ako dovoljno dugo sačekamo, možda nas nepoznata gospodja obraduje još nekim perfomansom, poput širenja veša u različitim bojama na tom istom prozoru koji, blago meni, visoko iznad ima i žicu za sušenje, a koju prvenstveno nisam primetila. Kada iznese i raširi veš, možemo se dugo diviti različitim bojama koje su se pred nama iznenada otvorile i  miris omekšivaća za veš koji se širi vazduhom.

Onda se pitam koji li prašak i omekšivač za veš ta gospodja koristi, da li je u pitanju plavi Lenor, ili Bohor? Bohor je možda podjednako lep kao Lenor, ali je Lenor skuplji, pa mi se čini da neke pokondirane tikve kupuju Lenor, čisto iz pomodarstva. Toliko se istakao da sada više i ne čujete pojam “omekšivač za veš”, nego samo “Lenor”, kao da su postali sinonimi. Lenor više nije vlastita imenica, nego  opšta. Onda primetim da iz veša curi nedovoljno iscedjena voda i kaplje svuda po saksijama, pa se brinem da li će hemija omekšivača za veš uništiti cveće.

Čini se da to gospodju ne brine, jer se više ne vraća na prozor. Možda sada sprema ručak. Mada mirisi hrane još ne dopiru do mene, mogu da zamislim šta se kuva iza plota.  Ako je naša famozna gospodja  od onih žena koje kupuju Lenor, sigurno sada kuva čorbu sa brokolijem, ako kupuje Bohor – kuva pasulj, sa puno luka.

Moj savršeni prozor nikada nije bio moj. Na svim kućama i stanovima u kojima sam živela, nikada nisam imala lep prozor. Njega čuvam kao ideju i kao neki budući projekat. Kada jednog dana ne budem lutalica, nego “obična” žena, u bade mantilu, sa viklerima, decom, kuhinjom i sve po redu. Farbaću žaluzine svakog proleća u drugu boju, i uvek ću malo proći šmirglom završni sloj farbe, da bi mi se providila prethodna boja. Praviću sama zavese na maminoj Singerici ako ikada naučim da šijem, a onda ću ručno heklati čipkicu sa donje strane zavese, koja će se spuštati sve do saksija.

Zalivaću  uredno svoje cveće i paziti da na njega ne kaplje Lenor, pardon Bohor. I da na prozorska stakla ne pada para od čorbe sa brokolijem, pardon pasulja …koji će mi ionako sigurno zagoreti.

Jednog dana, kada više ne budem lutalica, useliću se u jednu kućicu kraj mora, iz koje ću gledati na svet kroz moje prozore- oči kuće koje sam crtala kao devojčica. Žaluzine će mi biti trepavice.

Sada dok sam izgubljena lutalica, sa sveskom i fotoaparatom, pomalo zavidim tim misterioznim ženama iza žaluzina, na njihovom miru,sigurnosti i ušuškanosti. Kada postanem jedna od njih, zavideću mladjim devojkama koje će sa fotoaparatom prolaziti ispod mojih prozora diveći se mom cveću i mojoj zavesi, i koje će zavideti meni. Neku od njih možda privuče miris mog ručka. Neku od njih možda i pozovem na ručak.

Reći će kako su zavese baš lepe, a ja cu se pohvaliti kako sam ih sama sašila, na maminoj Singerici staroj preko 30 godina. “A ova čipka?”,pitaće ona. “I nju sam samu iskheklala”,opet ću se pohvaliti. Onda će me pitati za moje kaktuse, a ja ću joj ispričati malu istoriju svakog od njih- kako svi oni imaju svoje ime, i kako svaki potiče iz različitog grada. I kako ih presadjujem svakog proleća u sve veće i veće saksije.

-“Zar se ne izbodes svaki put kad ih presadjujes?”

-“Da”,odgovoriću, “ali sve što voliš te bode”.

-“Kako to misliš?”

-“Ovi kaktusi nisu izabrali da žive u mojoj saksiji. Njihovi preci su davno doneti iz pustinje i sada ovi kaktusi nose genetsku informaciju o svom prazavičaju i kroz ta nesvesna sećanja i dalje teže ka svom pravom domu… A ja sam im stvorila veštački dom, zarobila ih u ovim lepim saksijama sa malo zemlje i peska da bi ih to sećalo na njihov zavičaj.Samo zato što ih volim.”

– “Zar ti onda nisi zla prema svojim kaktusima?”, upitaće ona čudno. -“I jesam.”, smireno ću joj odgovoriti. “Svi smo zlli prema stvarima koje volimo, jer želimo da ih posedujemo, da ih pripitomimo i oduzmemo im slobodu. A oni nas zauzvrat bodu. ” “Zanimljiva teorija.” , zamisliće se ona i upitati: “Je l’ uopšte moguće voleti nekoga, a ne činiti mu zlo?” -“Jeste”, jedva ću dočekati da poentiram. -“Kako?” “Tako što ćeš ga ostaviti na miru.”

Nastaće čudna tišina, a onda će ona nastaviti: “Razumem tvoje kaktuse…I ja bih radije živela slobodno u prirodi, nego u ovako lepoj saksiji na tvom savršenom prozoru.” “Zar misliš da ih ja ne razumem?, odgovoriću joj. “Zar ne vidiš da je i ova kuća moja savršena saksija?” pomisliću, ali neću izgovoriti.

-“Pa zašto ih onda ne oslobodiš?” -“Sad je kasno za njih, tamo u divljini- ne bi mogli da se snadju.  Stekli su nove navike i zaboravili su svoje pravo poreklo, i sada više ne mogu bez svojih saksija, a ni bez mene.” “Ali i dalje na tebe puštaju bodlje?” -“To je samo podsvesna osveta.”, odgovaram joj ja, “Mogu toliko da podnesem.”

Postaće mi neprijatno, pa ću naglo skrenuti sa teme: “A zašto si uopšte zastala da slikaš moju kuću?” -“Zato što bih želela da i ja jednog dana živim baš u ovakvoj kući.” -“Jednoga dana će brzo doći…”, promrmljaću ja, a onda ću shvatiti da se previše približavam opasnom terenu, pa ću opet skrenuti sa teme: “Pokaži mi sliku.”

Obe ćemo se složiti da slika nije najsjajnije ispala, jer kuća izgleda malo krivo, kao što sve zgrade na fotografijama obično i izgledaju. Objašnjavam joj da se ta pojava u fotografiji zove distorzija, i da se može ispraviti u Photoshopu, ali joj neću pokazati kako, jer ni sama ne znam.

Ona će biti vidno razočarana svojom fotografijom i uporno će ponavljati kako ona ne može da dočara lepotu moje kuće u stvarnosti i svega što je osetila i doživela kada ju je ugledala. Rećiću joj da ne brine toliko o tome što fotografija ne može da prenese utisak, sve dok njeno sećanje može. “Ljudi danas više brinu o fotografijama, nego o sopstvenim (o)sećanjima, jer valjda ove prve mogu da pokažu.”

Onda ću joj reći kako i dalje pamtim jedan oluk u Kotoru iz koga je oblak plakao, i kako nijedna moja fotografija nije uspela da dočara tugu tog oluka. Kao i jedan odžak u Ohridu, mali čadjavi slatki, koji je dimio u svoj svojoj skromnosti, dok su možda neki stari ljudi ložili vatru duboko ispod njega, kuvajući čaj na starom šporetu. I kako nijedna moja fotografija nije uhvatila kašalj tog odžaka, dok se on grčio na tužnoj ohridskoj zimi.

“Možda bi bilo bolje takve fotografije ni ne napraviti.”, reći će ona, misleći kako nas neuspele fotografije sprečavaju da se sećamo prave lepote prizora, jer ružnoća fotografije protivreči virtuelnoj lepoti. “Da nema tih fotografija uvek bi mogla da maštaš o tim prizorima i da ih ulepšavaš u svojoj mašti. Pošto fotografija postoji ona predstvalja dokaz protiv lepote.”

“Ipak je bolje rizikovati i fotografisati, jer nenapravljene fotografije znaju kako da se osvete”,

pozvaću u pomoć nekog dalekog pesnika čijeg se imena ne sećam. Reći ću joj da ne brine što nema novca da kupi “veliki profesionali fotoaparat” jer će njen “mali amaterski” napraviti mnogo više strastvenih fotografija, jer i sama reč “amater”potiče od reči “amor” što znači ljubav.

Ona će gledati moje fotografije okačene po zidovima, slikane “velikim skupim profesionalim” fotoaparatom i želeće da i ona jednog dana tako fotografiše. “I hoćes.”, smirivaću je, ”ali ćeš više voleti onu neuspelu sliku loše eskponiranog odžaka”.

Pričaću joj zatim o lepoti gipsanih izlivaka na starim zgradama Evrope, i o njihovoj čadji koja se po uglovima uhvatila. I o tome kako patinom pokušavamo da imitiramo tu čadj, svaki put kad nešto farbamo. Onda ću je naučiti da može i sama da napravi patinu od svojih senki za oči, kada jednog dana prestane da se šminka. “Ali ja ću se uvek šminkati”, odgovoriće mi ona. “Nećeš”, reći ću joj smireno i utešno, pokazavši joj njene sada stare istrošene senkekoje su nekada bile nove i lepe. Prepoznaće ih.  

Onda ću joj dugo pričati o predivnim izlivcima terasa u Sidneju, o zanimljivim američkim poštanskim sanducima i znacima “Wellcome” na svakoj kući, o crnoj boji fasade zgrada u Njujorku, o vrtovima kao u filmu “Edvard Makazoruki”, o brdima Australije na kojima ima više krava nego što je ikada videla u Srbiji, i o tome kako su koale stalno pospane jer se drogiraju lišćem eukaliptusa, i da surferi i nisu tako dobro frajeri, kao što je to izgledalo u filmovima.

“Baš si mnogo putovala”, reći će mi.

-“Ti si ipak videla mnogo više od mene.” odgovoriću joj ja.

“Kako kad ja skoro nikad nisam izašla iz svog sela?”, zbunjeno će pitati.

“Zato što je tvoje selo čitav svet.” 

Onda će kafa provriti, pa ću morati da odem do kuhinje, a ona će znatiželjno gledati za mnom odmeravajući usput moje tapete.

“Moram da krenem, već je kasno.”, reći će ona.

“Ali čorba od brokolija jos nije gotova, ostani na ručku.”   “Iskreno, ja baš i ne volim brokoli, kod nas na selu toga nema. “

Dok odlazi, nudim se da pozovem taksi.

-“Ne treba, peške ću, nije daleko.”

-“Ali pada mrak.”

-“Ne plašim se ja mraka.”

-“Ali i kiša samo što ne padne.”

-“Ne plašim se ni kiše”

I onda će spontano istrčati iz moje kuće, a ja cu izaći na prozor da gledam za njom. Samo jednom će se okrenuti. Pažljivo će pogledati otvorene plave žaluzine, na kojima se provide zelena i žuta farba. Još malo će se diviti staroj zavesi koju je heklala moja mama i koju sam ja završila, jer su se njoj tresle ruke. Pogled će joj šetati od prvog do poslednjeg kaktusa, i lutaće sa njima od Srema i Beograda, preko Tivta do svih svetskih peščanih pustinja.

Na kraju će pogledati u mene, i videće sebe kako odlazi u Evropu, u Amerike, u Australiju, Aziju, Afriku, Antarktik, Mesec, Mars.

Naglo će se trgnuti i rećiće mi da je bolje da zatvorim prozore, jer kreće kiša. A onda će početi da trči bosa iz sve snage i neće se okrenuti više nikad.

“Ne bojim se ni ja kiše!”

govoriću za njom u prazno, u noć. Ona me neće čuti, jer će već biti daleko.

„Ne bojim se ni ja kiše!!!”,

viknuću glasnije ljutito, boreći se da nadjačam zvuke kiše koja će padati sve jače, dok se moje bodlje besno uzdižu uvis.

I ostaću još dugo na prozoru, gledajući u mrak u kom je nestala. Dok oblaci padaju po meni, mojim bodljama i mojim kaktusima. Dok svi zajedno kisnemo, svako u svojoj saksiji.  

Za P.U.L.S.E: Mirjana Vasiljević

Izvor: http://www.miracle-travel.life/

Priče i poezija na portalu P.U.L.S.E

  Društvo, Priče, Priče poezija putopisi, putopisi