Naučna prihvatljivost ponovnog rađanja

Naučnici i drugi naučno obrazovani ljudi odbijaju da prihvate fenomen  ponovnog rađanja. Razlog je uglavnom taj što oni poznaju samo klasičnu nauku, koja ne može da otkrije neki potencijalni princip po kojem bi se ono moglo dešavati.

U ovoj knjizi dr Granvila Darmavardena, istaknuti naučnik koji se citira u udžbenicima nuklearne fizike u Velikoj Britaniji i SAD, školovan na Kembridžu, V. Britanija, Harvardu, SAD, u Australijskoj školi nuklearne tehnologije i pri francuskoj Komisiji za atomsku energiju, vrlo upoznat sa pogledima moderne nauke dvadesetog veka, predstavlja jednu svoju studiju o ponovnom rađanju.

On ističe da klasična nauka ne može da objasni ponovno rađanje zbog svojih inherentnih ograničenja. Moderna nauka je prevazišla ta ograničenja i zato je ponovno rađanje u njenom domenu. Ona ga prihvata kao naučno prihvatljiv fenomen, na osnovu istih testova koji se koriste da se dokaže  naučna prihvatljivost opšteprihvaćenih modernih naučnih fenomena.

Dr. Darmavarden takođe ističe da se nauka, kako napreduje, sve više približava stvarnosti, a time i učenju Bude.

Najzad, želim da kažem da sam bio vrlo srećan što pišem predgovor za ovu knjigu, kao što je dr Darmavarden, šrilankanski naučnik, bio srećan da dokaže ponovno rađanje, posle 2.549 godina – mada su ga za to vreme proučavali veliki naučnici širom sveta.

            “Gradimo svet u kojem živimo u harmoniji, bez ikakvih nesreća, praktikujući učenja Bude”.                      

L. B. KIRIELA (KIRIELLA)

Udvela (Udwela)

20164

 

TEMELJ ZA BUDISTIČKO ISTRAŽIVANJE

 

Traganjem za pravom stvarnošću prirode bave se stotine hiljada filozofa i naučnika hiljadama godina, i još je dug put pred njima. Ali Buda je stekao potpuno znanje o pravoj stvarnosti prirode pre više od 2500 godina, mada ne zaobilaznim putem kojim idu naučnici. Inuticija i racionalizam su dva načina funkcionisanja ljudskog uma. Buda je koristio intuitivni način kako bi stekao potpuno razumevanje prave stvarnosti kad je bio u mentalnom stanju najvišeg prosvetlenja. Naučnici, pak, koriste racionalistički način, hiljadama neprosvetljenih umova.

Dharmakīrti

U sadašnjoj eri ljudskog bića, naučni metod je ekstremno popularan u celom svetu i ljudi prihvataju bilo šta što je naučno usvojeno. Razlog tome je što je nauka dovela do tehnologije, koja je pomogla čoveku da vrlo brzo stekne ogromno materijalno bogatstvo i poveća svoj životni standard.

Nauka koja je postala tako popularna je materijalistički mehanicistički model koji su gradili Dekart (Descartes), Frensis Bekon (Francis Bacon) i Isak Njutn (Isaac Newton). Njutnovska nauka imala je dva velika ograničenja, koja su sprečavala naučnike da se kreću u pravcu istinite stvarnosti. To su ograničavanje nauke na ono što je samo materijalstičko, i na ono što je unutar tri prostorne dimenzije. Takvih ograničenja na intuitivnom putu nema.

Dalaj Lama kaže:

„Nauka i tehnologija donose društvu ogromnu korist. Pa ipak, zbog visokorazvijene tehnologije, imamo i više brige i više straha. Ja uvek osećam da mentalni i materijalni razvoj moraju biti dobro izbalansirani, tako da zajedno mogu da grade humaniji svet. Ako gubimo ljudske vrednosti, i ljudska bića postanu deo mašine, nema slobode od bola i zadovoljastva. A bez slobode od bola i zadovoljstva vrlo je teško razgraničiti ono što je ispravno i ono što pogrešno. Stvari bola i zadovoljstva prirodno uključuju osećanje, um i svest.“

Razumevanje i praktikovanje budizma uporedo s naukom i tehnologijom suštinski je važno za stvaranje uravnoteženih ljudskih bića. Mir kod kuće, u društvu i u svetu može nastati samo među uravnoteženom ljudskom populacijom.

Albert Ajnštajn (Einstein) i drugi istaknuti naučnici 20. veka odveli su nauku van tih ograničenja i razvili modernu nauku, koja je bliža učenjima Bude. To potvrđuje da je nauka sad na pravom putu i da je budizam svetlonoša nauci.

Usled paradigmatskog pomaka do kojeg su doveli Ajnštajn i drugi naučnici 20. veka, interesovanje za budizam se rapidno širi među naučnicima iz prvih redova nauke. A da bi se taj taj proces proširio i na druge, neophodno je istražiti načine i sredstva da se Budina  učenja predstave vernicima nauke jezikom koji oni razumeju, prihvataju i veruju mu.

Funkcija Temelja za budističko istraživanje je da istraži i nađe načine i sredstva da se Budina učenja predstave tako, da ih ljudi širom sveta – i naša školska deca, koja veruju nauci više nego budizmu – razumeju i prihvate, i da im se pomogne da ih koriste. Treba primetiti da školska deca nu Šri Lanki još uvek uče samo nauku 19. veka, koja predstavlja krajnje materijalistički i mehanicistički model univerzuma. Ona nemaju ni šansu da znaju da je došlo do paradigmatskog pomaka tokom 20. veka.

VEL. MADAVALA UPALI

 

NAUČNA PRIHVATLJIVOST PONOVNOG RAĐANJA 

 

ZASNOVANO NA ISTRAŽIVAČKOM RADU PREDSTAVLJENOM NA GODIŠNJEM ZASEDANJU ŠRILANKANSKOG UDRUŽENJA ZA NAPREDAK NAUKE, 28. NOVEMBRA 1996. GODINE.

 

NAUKA I STVARNOST 

 

Ponovno rađanje je temeljan fenomen u budizmu. Nauka je, pak, traganje za znanjem, kojem je svrha da vodi do razumevanja prave stvarnosti prirode, i od svakog naučnog istraživača se očekuje da doprinese bar malo kretanju ljudskog znanja u tom pravcu. A kad se razmotre sve znamenite ličnosti koje su težile da  razumeju pravu stvarnost prirode, verski nepristrasno, Buda se jasno ističe kao jedino ljudsko biće koje je sasvim shvatilo pravu prirodu univerzuma. Međutim, Budin metod sticanja znanja zapadna nauka ne priznaje. Buda je stekao znanje intuicijom, na istočnjački način. Naučnici stiču znanje racionalnim metodom, zvanim i naučni metod.

Zapadnoj nauci, koja teži da razume sve samo prihvatanjem naučnog metoda, teško je da razume neke od važnih koncepata i fenomena kojima je učio Buda. Neki takvi važni fenomeni, koji su van perceptivnih sposobnosti poznate zapadne nauke, jesu: ponovno rađanje (punarbhava), nestalnost (anika), bezjastvenost (anatma) i pančabigna (fenomeni kakvi su telepatija, vidovidost, predznanje i psihokineza).

Kako ljudsko naučno znanje napreduje, postaje jasno da zapadna nauka ne uspeva da prepozna ili razume te fenomene zbog ograničenja klasične nauke, koja guše njene pokušaje da razume stvarnost.

Nauka, s vremena na vreme, napreduje u skokovima. Naučnik i istoričar Tomas Kun (Thomas Kuhn), u jednoj svojoj važnoj knjizi (The Structure of the Scientific Revolution – University of Chicago Press), kaže da se sa svakim takvim skokom prema progresu nauka sve više približava stvarnosti. Sad je jasno da je Buda stekao potpuno znanje o univerzalnoj realnosti pre više od 2500 godina, i da se nauka, kako napreduje, sve više približava njegovim učenjima.

Nauka je napravila veliki skok početkom 20. veka, koji je, po prvi put, dao naučnicima nadu da će moći da shvate neke od gornjih fenomena, koji su im izmicali u prošlosti. Ovaj rad opisuje kako nam moderna nauka 20. veka omogućava da dokažemo da je ponovno rađanje naučno prihvatljivo.

Skok nauke s početka 20. veka desio se kao veliki paradigmatski pomak (duboka promena u mislima, percepcijama i vrednostima koje formiraju određeni pogled na stvarnost), koji je sasvim transformisao osnovne temelje nauike i podigao je iznad i izvan sposobnosti pet čula neprosvetljenog ljudskog bića. Naš zdrav razum, a naročito naučni zdrav razum, uslovljen je uticajem tri veka klasične nauke i ovaj paradigmatski pomak je izvukao tepih ispod nogu zdravog razuma naučnika. Oni i dalje pokušavaju da se pomire sa novom paradigmom, koju je moderna nauka uspostavila.

 

KLASIČNA NAUKA (17-19. VEK)

 

Nauka je intelektualno vežbanje racionalnog uma, a naučni metod je ono što je zapadni svet koristio u svojim pokušajima da razume univerzalnu stvarnost. Nauka je pomogla da se razvije tehnologija, i dovela do industrijske revolucije na zapadu, obezbeđujući time mnoštvo materijalnih koristi ljudima, kao i bogatstvo i politički uticaj zapada. To je učinilo nauku vrlo prihvatljivom narodu zapada, i onima koji su stekli zapadnjačko obrazovanje. Ljudi su danas navikli da veruju u bilo šta što ima naučnu potvrdu. Za naučni metod se pogrešno veruje da je jedini valjan pristup znanju, i ne pridaje se mnogo važnosti istočnom intuitivnom metodu sticanja znanja. Nauka koja se razvila racionalističkim pristupom, u 17, 18. i 19. veku, kakvu mi poznajemo, zove se klasična nauka. Neke knjige zovu je modernom naukom. Ovaj rad će se držati izraza klasična nauka, a koristiti izraz moderna nauka za novu nauku, koja je rezultirala iz paradigmatskog pomaka 20. veka.

Klasična nauka je, kao što je več rečeno, cvetala u 17. 18. i 19. veku. Vrednosni sistem koji leži u osnovi klasične nauke opisao je sociolog Pitirim Sorokin, u svom monumentalnom četvorotomnom radu o društvenoj i kulturnoj dinamici, kao „senzatni vrednosni sistem“. Po tom senzatnom sistemu vrednosti, samo je materija krajnja stvarnost, i   duhovni fenomeni su samo manifestacije materije. Po njemu su sve etičke vrednosti relativne, a čulna percepcija je jedini izvor znanja i istine.

Ljudska vera u klasičnu nauku postalo je tako jaka tokom poslednja tri veka, da je senzatni vrednosni sistem koji je negovala klasična nauka prožeo sve aspekte ljudske aktivnosti, osim tamo gde je dominiralo istočnjaštvo. Kao što će se objasniti kasnije, pogled na svet predstavljen klasičnom naukom ima mana, i prodor tih mana u svaku sferu ljudske aktivnosti doveo je do velikih kriza, globalnih razmera.

Klasična nauka utemeljena je na Dekartovoj filozofiji, Frensis Bekonovoj metodologiji, i Isak Njutnovoj matematici. U 17. veku je Rene Dekart podelio sve u univerzumu (Sl. 1) na dve oblasti: „Rex Extensa“ (materiju) i „Res Cogitans“ (um). Res Extensa se smatrala oblašću vrednom proučavanja. Druga oblast, Res Cogitans, nije se smatrala takvom, već nedostojnom naučnog truda.

Tako je najvažnije znanje, znanje  o univerzumu, bilo ograničeno na Rex Extensa, ili nauku, i samu ograničenu na proučavanje onih aspekata univerzuma koji su merljivi. Naučnici su prihvatili da se univerzum u suštini sastoji od „objekata“, što je vodilo uverenju da su krajnje stvarnosti univerzuma stvari, a ne bića. Verovalo se da sve u prirodi, uključujući um, mišljenje i život, može da se objasni interakcijom materijskih čestica.

Dekartova podela unosi jedan inherentni nedostatak u sami temelj nauke, isključujući jednu važnu polovinu stvarnosti, i usmeravajući naučnike da traže pravu stvarnost u drugoj polovini. Naučni metod koji se razvio u tom okviru uključivao je zahtev da naučnici razumeju neku pojavu pre nego što ona dobije naučnu potvrdu. Naučnici su pravili idealizovane mentalne slike svake pojave koju su hteli da razumeju. Predstavljani su zamišljeni mehanizmi, da bi naučna zajednica mogla da razume te pojave i veze među njima. Sve što nije prolazilo taj test shvaćenosti među naučnicima nije dobijalo ni naučnu povrdu.

Taj proces nameće nauci još jedno fatalno ograničenje. Naučnici su ljudska bića, i njihovo razumevanje je ograničeno čulima ljudskog bića. Naših pet čula mogu opažati samo tri prostorne dimenzije. Dakle, gornji proces nameće uslov da delokrug nauke bude ograničen na tri prostorne dimenzije, i da je svaka pojava koja se proteže van tri dimenzije van nauke, i isključena iz stvarnosti koju naučnici teže da razumeju.

Tako je klasična nauka slepa za ogromne aspekte prirode, aspekte koji se protežu van tri dimenzije, i za važne ne-materijalne aspekte. Pokušaji da se univerzalna stvarnost razume unutar tih granica nametnutih nauci, očito je jalov poduhvat.

Takvih prepreka nije bilo na putu Budinog načina sticanja znanja. To objašnjava zašto je Buda uspeo tamo gde je nauka zakazala, bar do sada.

Racionalno i intuitivno su komplementarni načini funkcionisanja ljudskog uma. Racionalno mišljenje koje koristi nauka je linearno, fokusirano i analitično. Ono pripada oblasti intelekta, čije je funkcija da razlikuje, meri i kategorizuje. Racionalno znanje teži da bude fragmentirano.

Intuitivno znanje (metod koji je koristio Buda) je, sa druge strane, zasnovano na direktnom ne-intelektualnom iskustvu realnosti, do kojeg se dolazi iz proširenog stanja svesti, kao rezultat prosvetlenja. Intuitivno znanje je sintetišuće, holističko i ne-linearno. Racionalno znanje stvara egocentričnost, dok je intuitivno znanje simbiotično sa prirodom.

Pogled na svet koji predstavlja klasična nauka bio je uglavnom kreacija Isaka Njutna. Tu je univerzum bio jedan ogromni mehanički sistem, koji operiše po tačnim matematičkim zakonima. On se sastoji od materijalnih objekata sačinjenih od malih, čvrstih, neuništivih čestica, koje se kreću u apsolutno beskrajnom trodimenzionalnom prostoru i apsolutnom vremenu. Sve te čestice sačinjene su od iste materijalne supstance. Redukcionizam, determinizam i apsolutna matematička izvesnost bili su osnovna načela klasične nauke.

Redukcionizam je izgrađen na ideji da su objektivni svet fundamentalno prostor/vreme i materijalne čestice, i ništa više. Svaki objekat u univerzumu je nakupina tih čestica, povezanih silama koje opisuje Njutn. Ti objekti lebde u beskrajnom prostoru, u skladu sa Njutnovim zakonima. Ponašanje svega može se izračunati matematikom. Proučavanje toga kako te čestice ponašaju je fizika, a kako se kombinuju da prave veće čestice je hemija. Proučavanje načina na koji se te velike čestice kombinuju da postanu žive čestice je biologija, a kako žive čestice postaju kompleksnije, tako da izgleda da osećaju, proučava fiziologija. a proučavanje načina na koji se još kompleksnije čestice ponašaju, tako da izgleda da imaju ono što zovemo intelektom, zove se psihologija.

U eri klasične nauke nije bilo nuklearne nauke. Tad se čak nije znalo ni za koncept atomskog jezgra. Neadekvatnost klasične nauke da opiše atomske fenomene navela je naučnike da otkriju modernu nauku, a nuklearna nauka je nove disciplina moderne nauke 20. veka, koja obuhvata široko mnoštvo osnovnih disciplina.

Determinizam kaže da se sve što doživljavamo, uključujući i naše živote, svodi na kretanje čestica, a te čestice se pokoravaju fiksiranim, nepromenjivim zakonima. Kad bismo mogli da znamo stanje svih čestica u univerzumu u bilo koje dato vreme, onda bismo mogli izračunati i stanje univerzuma u bilo kojem drugom vremenu u budućnosti. Pošto se sve pojave mogu objasniti na istoj osnovi, sve one su unapred određene. Ljudska inteligencija, svest, ljubav, ljubaznost i težnje nemaju mesta u tom mehanicističkom univerzumu klasične nauke. Velikodušnost je strana.

U skiciranju metodologije klasične nauke, Frensis Bekonov pogled na prirodu bio je to da ona mora da se lovi u njenim lutanjima, ujarmljuje i porobljava.  Naučnici treba da od prirode silom izvlače njene tajne. Cilj nauke je da se stekne znanje koje bi moglo da se koristi za vlast i upravljanje nad prirodom, pa se i do danas klasična nauka i njena rezultirajuća tehnologija koriste uglavnom u svrhe koji su duboko anti-ekološke.

Prodor te racionalističke ideologije u zapadni svet uslovio je da zapadno društvo veruje da je cilj nauke vlast nad prirodom i upravljanje njom, da bismo pomoću naučnog znanja mogli postati njeni gospodari i posednici. Priroda se smatrala nečim ženskim, i stoga podesnim za eksploataciju.

Racionalizam je tretirao sve žive stvari kao mašine. Nepovoljne posledice te redukcionističke greške naročito su se očitovale u medicini, gde je privrženost kartezijansko-njutnovskom modelu ljudskog tela kao časovnika sprečavala lekare da shvate mnoge teške bolesti, koje se sad poznaju, nakon što su se napustila mnoga besmislena ograničenja klasične nauke, i mašinski koncept života.

Klasična nauke je navela zapadno društvo da veruje da je život takmičarska borba za egistenciju, u kojoj se mora postići neograničen napredak pomoću tehnološkog rasta. Aristotelova teorija seksualnosti, koja daje naučno obrazloženje držanja žena u podređenoj ulozi prema muškarcima, prenesena je sa klasičnom naukom i u senzatno društvo. Vekovima je ono slikalo ženu kao pasivnu i prijemčivu, a muškarca kao aktivnog i kreativnog. Ti koncepti ostali su sve dok moderna nauka, pokretana nuklearnom, nije preovladala i počela da utiče na društvo.

Na prodor racionalističkog i mehanicističkog razmišljanja u zapadno društvo uveliko su uticali filozofi Tomas Hobs (Thomas Hobbs) i Džon Lok (John Lock). Hobs je objavio da je svo znanje zasnovano samo na čulnoj percepciji. Pod jakim uticajem Hobsovog rada i klasične nauke, Lok je proširio racionalističko razmišljanje na ljudske probleme. Proširio je redukcionizam na ljudsko društvo, povlačeći paralelu između objekta i društva, tvrdeći da je, isto je kao što je čestica gradivni blok objekta, i individualno ljudsko biće gradivni blok društva. Isto kao što su osobine nekog objekta osobine njegovih sastavnih delova, tako se i obrazac ponašanja društva sastoji od obrazaca ponašanja njegovih individua. Lok je proširio to razmišljanje i na ekonomiju i politčke probleme. On je poredio ljudski um pri rođenju sa tabula razom, sasvim praznom tablicom bez ikakvog znanja, na koju se znanje utiskuje tek kad se stekne čulnim iskustvom.

 

ROĐENJE MODERNE NAUKE

 

Univerzalna realnost je izmicala klasičnoj nauci zbog ta dva ograničenja nametnuta joj. Nuklearna nauka nije bila moguća unutar tih ograničenja,

Do sredine 19. veka, klasični naučnici verovali su da su već sasvim razumeli pravu stvarnost prirode, da se do svih naučnih otkrića već došlo, i da će svako novo istraživanje samo uklanjati  nepravilnosti i izgladiti ono što je preostalo. Čuveni fizičar devetnaestog veka A. A. Majklson (Michaelson) rekao je krajem 19. veka o budućnosti fizike, „ona će se sastojati od dodavanja nekoliko decimalnih mesta rezultatima već dobijenim“. I Lord Kelvin je tad rekao da je sve savršeno u pejzažu fizike, osim dva tamna oblaka.

Tad se nije uviđala mogućnost da jedan sasvim novi svet nuklearne nauke leži van delokruga klasične nauke. Isto kao što klasična nauka nije mogla da opaža fenomene kakvi su ponovno rađanje, nestalnost, bezjastvenost i pančabihnu, čiji je delokrug izvan tri dimenzije, nije mogla da opaža ni celi svet nuklearne fizike, čiji je delokrug takođe van tri dimenzije.

Krajem 19. veka, neki nuklearni naučni fenomeni postali su očiti, a naučnicima je bilo nemoguće naći objašnjenje za njih unutar „već potpunog sveta klasične nauke“. Otkriće radioaktivnosti 1896. godine, od strane Anrija Bekerela (Henry Becquerel) bilo je prvi nuklearni fenomen, koji je načeo svet klasične nauke. Nuklearna reakcija koja održava sunce vrelim i sjajnim milijardama godina zbunjevala je klasične naučnike. Sunčeva svetlost tamni nam kožu i posle kratke izloženosti, dok ni duga izloženost vatri ne stvara takvu preplanulost. Atomski proces koji stvara tu tamneću komponentu sunčeve svetlosti bio je van perceptivnih ograničenja klasične nauke.

Uprkos nedostacima klasične nauke, koji su postajali sve očigledniji, za probijanje njenih barijera i prelazak u novi svet moderne nauke, u kojem dva već spomenuta ograničenja ne vezuju naučnike za put koji vodi u ćorsokak, bila je potrebna ličnost ne manja od Alberta Ajnštajna. On je ignorisao ograničenja klasične nauke, i izneo teoriju relativnosti, koja je zalazila van tri dimenzije. A. Ajnštajn je bio suviše zastrašujuća ličnost da bi joj se klasični naučnici suprotstavili.

Sledeći raskid sa idejama klasične nauke bilo je otkriće atoma, u kojem je preko 99,99 odsto praznog prostora, dok je preko 99,99 % njegove mase koncentrisano u oblasti sićušnoj u poređenju s veličinom atoma. Njegov otkrivač, Ernest Raderford (Earnest Rutherford), bio je tako zapanjen kad je uočio da se alfa čestice vraćaju nakon što udare u atomska jezgra, da je, da bio se pomirio s tim novim otkrićem, prosto napustio Kevendiš laboratoriju i proveo nekoliko dana posećujući prijatelje, i šetajući baštom iza Triniti koledža (u Kembridžu), gde je Njutn primetio pad jabuke dva veka ranije. Nuklearni naučnici predstavili su atom kao minijaturni sunčev sistem, i pokušali da uklope elektrone u orbite oko atomskog jezgra. I gle! elektroni su prkosili Njutnovom zakonu kretanja, koji su bili tako uspešni u klasičnoj nauci. Sad su se morali otkriti novi zakoni, kojima se elektroni pokoravaju. Pomak paradigme 20. veka bio je  uglavnom rezultat otkrića kvantne mehanike, koja upravlja ponašanjem elektrona, kao i svega ostalog. Verner Hajzenberg (Werner Heisenberg) je kasnije otkrio princip neodređenosti. Teorija relativnosti, kvantna mehanika i princip neodređenosti temelj su moderne nauke.

Nakon što je moderna nauka unapredila naše znanje, prevazilazeći ograničenja koja nameću pet čula, u naučne procedure morale su se uvesti duboke promene. Naša sposobnost razumevanja svega putem opažljivih mentalnih slika smanjila se, i postalo je neophodno zamišljati modele s komponentama koje se ponašaju na načine koji nemaju nikakvog pandana u nama poznatom svetu. Mehanizmi uključeni u te modele su u većini slučajeva ne samo neopažljivi, već se i sastoje od elemenata koji deluju na načine nepoznate u svetu koji stvarno doživljavamo, putem svojih pet čula. Potreba da se razume pre nego što se prihvati morala se odbaciti. To je učinilo naučni zdrav razum, koji nam je utuvljivan preko tri veka klasične nauke, vrlo neadekvatnim. Na primer, elektron može da u trenu skoči iz jedne atomske orbite u drugu. a da ne pređe prostor između njih. Tu elektron nestaje iz jedne orbite, i pojavljuje se u drugoj. Kretanje elektrona na taj način, koje, kao i ponovno rađanje, leži van domena klasične nauke, objašnjava kvantma mehanika. Mehanizmi takvih pojava su van domašaja naše imaginacije. Zdrav razum za kakav znamo nemoćan je kad mora da se sretne s takvim pojavama. Matematički modeli bez slikovnog sadržaja tipični su za modernu nauku. Klasična nauka simbolizovala je apsolutnu izvesnost. Moderna nauka simbolizuje nemogućnost apsolutne izvesnosti.

Moderna nauka je spojila te dve oblasti, Res Extensa-u i Res Cogitans, i dovela nas do razumevanja da se univerzum ne može izlomiti u nezavisne proizvoljne delove. Oni nisu nezavisni, i ne mogu se proučavati sasvim nezavisno. U establišmentu moderne nauke, neki aspekti prirode koji nisu striktno spadali u oblast Res Extensa-e, i koji su zato bili proglašavani nedostojnim naučnog bavljenja, počeli su da se cene. U tu kategoriju spada i ponovno rađanje.

Po modernoj nauci, rezultirajuća celina je nešto više od zbira delova. Na primer, ljudsko biće je više nego zbir atoma koji čine njegovo telo. Moderna nauka napušta senzatni vrednosni sistem. Ona smatra da prava realnost leži van materijalnog sveta. Ostavlja se mesta za sticanje znanja intuicijom. Pravi standard pravde, istine i lepote je nešto mnogo više od onoga što mogu da nametnu vlada i policija. Moderna nauka nam je pokazala da nema apsolutne istine u nauci, i da su svi naši koncepti i teorije ograničeni, i samo približni.

Moderna nauka uvodi holističku koncepciju realnosti, što je pomak od samo materijalističke i mehanicističke koncepcije. Novi pogled koji se pojavljuje uključuje i viziju realnosti u kojoj se život, um i evolucija svi uzimaju u obzir – holistički pristup zdravlju i lečenju, integraciju zapadnih i istočnih pristupa, novi konceptualni okvir za ekonomiju i tehnologiju, te ekološku i feminističku perspektivu, u kojima se teži integraciji sa životnom sredinom i neeksploataciji žena.

Uticaj moderne nauke sporo prodire u društvo, ali se to ipak dešava. Senzatne vrednosti su u padu. Prepoznaje se potreba da se štiti životna sredina i održava ekološka ravnoteža, kao i potreba da se ženama da njihovo odgovarajuće mesto. Paradigamtski pomak u nauci utiče na društvo vrlo blagotvorno.

Nuklearni naučnik Fritjof Kapra (Capra) kaže da racionalistički put klasične nauke vodi naučnike  (atomskoj) bombi, a humanija i holistička moderna nauka vodi ih učenjima Bude.

 

NAUČNA PRIHVATLJIVOST 

 

Izgledi da se neka naučna teorija prihvati ne zavise samo od te teorije, njene ispravnosti i raspoloživih podataka. Važan faktor za prihvatanje je i geografija, tj. mesto gde je ona nastala. Ako je ona nastala na istoku, ili u nekoj zemlji Trećeg sveta, šanse da ona bude prihvaćena obično su male. Ima mnogo izveštaja o istraživačkim radovima koje su naučni časopisi odbili kad su im ponuđeni sa univerziteta zemalja trećeg sveta, a prihvatili kad su ih ponudili zapadni univerziteti visokog profila. Naučna prihvaćenost ponovnog rađanja nailazi tu na prvu prepreku, jer je ono u suštini koncept nastao na Istoku, i religije koje ga prihvataju su istočne.

Ako je neka naučna teorija suprotna učenjima religija popularnih na Zapadu, njeno prihvatanje postaje ekstremno teško čak i ako je ona nastala na Zapadu, kao što se to desilo sa Darvinovom (Darwin) teorijom evolucije, i Galilejevom heliocentričnom teorijom. Naučna prihvaćenost ponovnog rađanja nailazi i na tu džinovsku prepreku.

Da bi se ponovno rađanje razmotrilo sa nepristrasnog naučnog aspekta, neophodno je pre svega naći način da se pređe ta nenaučna dvostruka prepreka. To se može postići tako što se razmotri standardna procedura sad korišćena za prihvatanje bilo koje moderne teorije, i ponovnog rađanja testira postupanjem po istoj proceduri.

Džeremi Hejvard (Jeremy Heyward) je opisao kako se tretira nova teorija. On opisuje tu proceduru kao ovakav četverostepeni naučni proces:

a) proučavanje relevantne pojave,

b) formulisanje nove teorije,

c) upotreba te teorije da se predvide opservacije koje bi trebalo da imamo ako je ta teorija tačna, i

d) traženje predviđenih opservacija.

Ričard Fejnman, dobitnik Nobelove nagrade za fiziku, detaljno opisuje taj proces. On kombinuje postupke „a“ i „b“, i opisuje ga kao jedan trostepeni proces.

Ako se opservacije do kojih se došlo u poslednjem postupku ne slažu sa previđanjima ranijeg postupka, predložena teorija nije prihvatljiva. Ako sve više opservacija ispoljava slaganje, ta teorija postiže jaču naučnu prihvaćenost. A kad tim testom teorija jednom postane naučno prihvaćena, ona to i ostaje sve dok se ne nađu pouzdani novi podaci koji dokazuju njenu neprihvatljivost. 

 

FENOMEN PONOVNOG RAĐANJA 

 

Verovanje u ponovno rađanje vrlo je staro, a u njega veruje i veliki deo sadašnje svetske populacije. Na primer, izjava Renea Dekarta iz 1641. Godine: „Ovo što sam rekao dovoljno jasno ukazuje da nestanak uma ne sledi iz raspada tela, i da ljudi mogu da se nadaju u drugi život, posle smrti“, potvrđuje njegovo verovanje u ponovno rađanje. Oko 20 % ljudi u zapadnom svetu, čije religije izbegavaju temu ponovnog rađanja, ipak veruju u njega. Po anketama, taj procenat i raste.

Dakle, fenomen ponovnog rađanja je već poznat, i postupci „a“ i „b“ su već tu. Tako se, pri ispitivanju naučne prihvatljivosti ponovnog rađanja, moraju proći samo poslednja dva postupka gornjeg naučnog procesa. Ako se to uspešno obavi, ponovno rađanje je dokazano onako kako se dokazuje bilo koja druga teorija moderne nauke.

Ponovno rađanje se može definisati kao ponovno utelovljenje jednog nematerijalnog dela ličnosti nakon kratkog ili dugog intervala posle smrti, u nekom novom telu; u njemu taj deo vodi novi život, manje ili više nesvestan svojih prošlih postojanja, ali sadržeći u sebi „suštinu“ rezultatā svojih prošlih života, od kojih zatim iskustvo sklapa njegov novi karakter ili ličnost. Tako, rađanje na zemlji ne donosi prazan svitak za početak nekog novog zemaljskog zapisa, već ispisan predačkim istorijama, nekim sličnim sadašnjoj, a većinom nesličnim njoj, a koje se pružaju unazad u daleku prošlost.

Ponovno rađanje je stvar od emormnog značaja, koja teži da dotalne obične ljude, žene i decu na dubok i dalekosežan način. Kriminalne statistike pokazuju da je kriminala mnogo manje među onima koji veruju u ponovno rađanje, nego među ostalima. Ako se naučno prohvati, ponovno rađanje će imati imati udela u definisanju ljudskog identiteta u 21. veku.

 

NAUČNO ISPITIVANJE PONOVNOG ROĐENJA

 

Mogu se razmatrati dva moguća scenarija – Scenario bez ponovnog rođenja, i Scenario sa ponovnim rođenjem  Ljudsko biće sačinjeno je od tela i nematerijalnog dela. Telo, koje je materijalni deo, dobro se razume, jer je spadalo u oblast Res Extensa klasične nauke, i naučnici su ga široko proučavali. Nematerijalni deo naučnici nisu proučavali, jer je spadalo u oblast Res Cogitans klasične nauke. Čak su i u medicini rani lekari verovali da sve ljudske bolesti uzrokuju samo poremećaji materijalnog tela. Predmet psihijatrija je u zapadnoj medicini novijeg porekla.

U Scenariju bez ponovnog rađanja, smrt je nešto kao događajni horizont neke crne rupe. Prelazak tog događajnog horizonta je putovanje u jednom pravcu, i nakon što se on pređe odatle se ništa ne može vratiti, čak ni svetlost. Tu se telo raspada posle smrti, a nematerijalni deo se ili uništava, ili zapada u neko naučno nepoznato stanje, u kojem ostaje zauvek; drugim rečima, svaka individua se rađa, živi jedan životni vek, i na kraju pređe događajni horizont smrti u neko stanje iz kojeg nema povratka.

U Scenariju ponovnog rađanja, smrt nije horizont događanja, jer se samo telo, materijalni deo, raspada i zalazi u neko stanje bez povratka. Nematerijalni deo zapada u neko naučno nepoznato stanje, i opet se pojavljuje, posle nekog vremena, u naučno poznatom stanju u telu nekog nerođenog deteta. To je sasvim slično načinu na koji elektron nestaje iz jedne atomske orbite i opet se pojavljuje u drugoj, ne prelazeći prostor između njih, s tom razlikom što između nestanka i ponovne pojave elektrona nema vremenskog razmaka.

Gornji opis fenomena ponovnog rađanja sačinjava postupke „a“ i „b“ naučnog procesa. Sledeći postupak je traženje opservacija koje se mogu predvideti pod pretpostavkom da taj fenomen postoji, opservacija za koje postoji razumna verovatnoća da će se moći  praktično ispitati.

Sposobnosti sećanja na prošle događaje široko se razlikuju od čoveka do čoveka. Neki se sećaju davno prošlih događaja i iskustava, a neki lako zaboravljaju stvari već za nekoliko godina. Većina ljudi se živo seća naročitih događaja, na primer tragičnih, vrlo dugo, do same smrti. Pod hipnozom se ljudi sećaju događaja koje u sasvim zaboravili. Neki ljudi imaju izuzetnu sposobnost da se prisećaju znanja i iskustava koja su davno imali, i koriste ih kad je to potrebno.

Jedan moj prijatelj, na primer, s kojim sam, davno, razgovarao o naprednoj fizici dok je spremao GCE /AL) ispit, ali se posle toga više nikad nije bavio naukom, izbegao je povrede u eksploziji Centralne Banke setivši se toga šta smo pričali o AL fizici. Ali drugi, koji su studirali fiziku skorije, izgubili su oči, jer im sećanje nije priteklo u pomoć u trenu kad je katastrofa zapretila. Čim je moj prijatelj video blesak bombe sa svog prozora, u glаvi mu je sinulo iz AL fizike da udarni talas dolazi malo nakon ekplozije, pa se odmah bacio na pod, pre nego što je taj talas urušio prozorsko staklo.

Ako postoji ponovno rađanje kakvo je gore definisano, trebalo bi da je moguće trasirati neke od gornjih ljudskih sposobnosti, koji rezultiraju iz nematerijalnih aspekata ljudskog bića, iza rođenja u prošli život, i čak u još ranije živote. Neki ljudi bi trebalo da mogu da se sećaju događaja iz svojih prošlih života. Hipnoza mora da jača tu sposobnost. Neki ljudi mora da su sposobni da koriste znanje i iskustva svojih prošlih života.

Sa tim predviđanjima možemo preći u poslednju fazu naučnog procesa, traženje tih predviđenih opservacija.

Istraživači širom sveta sakupili su mnogo podataka o stvarima povezanim sa ponovnim rađanjem. Neki od takvih mnogo istraživanih aspekata su spontano prisećanje na prošle živote, terapija pomoću prošlog života, čuda od dece, i drugi ljudi koji mogu da koriste znanje i iskustvo sakupljene u svojim prošlim životima.

Opservacije o

            (i)  Spontanom prisećanju na prošle živote,

            (ii) Terapije prošlim ivotim,

            (iii) Čudima od dece, i drugima koji mogu da koriste prošlo životno znanje i iskustva,

odgovaraju predviđanjima formiranim u trećoj fazi naučnog procesa.

 

SPONTANO PRISEĆANJE NA PROŠLE ŽIVOTE

 

Dokazi koji najviše obećavaju u vezi sa potvrdom fenomena ponovnog rađanja dolaze iz spontanog sećanja na prošle živote, naročito od strane dece. Često neko dete već u dobi od dve godine, ili još mlađe, počinje da nespretno pokušava da prenese okolini svoja sećanja na neki prethodni život. Veliki broj takvih slučajeva ispitan je širom sveta. Dr Jan Stivenson (Ian Stevenson), profesor psihologije na Univerzitetu Virdžinija (SAD), ispitao je preko 2000 takvih slučajeva, dokumentovanih i objavljenih. I drugi istraživači sprovodili su takvo istraživanje na deci koja se spontano prisećaju prošlih života. Mnogi od tih istraživača pripadaju religijama koje ne prihvataju fenomen ponovnog rađanja.

Ta deca pričaju tečno, tačno i s nepokolebivim ubeđenjem o svojim prošlim životima, a istorije koje ona pričaju potvrđene su. U većini slučajeva ta deca pričaju o svojim prošlim životima kad im je između dve i pet godina. Tako mala, slobodna su od sećanja natrpanih informacijama njihovih sadašnjih života. Često koriste fraze kakve su „kad sam bio veliki“, žale se na svoja mala tela, i čak na to što nisu istog pola kojeg su bila ranije. Često čeznu za izgubljenim društvom muža, žene, sina ili ćerke. Žude za hranom, odećom, načinom života ili čak alkoholom, drogama i duvanom nekog svog bivšeg postojanja. Pate od fobija koje se mogu direktno povezati sa neočekivanim smrtima u njihovim prošlim životima, npr. straha od noža, vode, motornih vozila itd. Snažna identifikacija koju ti ljudi osećaju sa prošlim ličnostima, jaka emocionalna vezanost koju izražavaju prema preživelim rođacima i prijateljima iz prošlog života, i njihova spontanost, obično pomažu da se potvrdi validnost takvih slučajeva i isključi mogućnost prevare.

 

TERAPIJA PROŠLIM ŽIVOTOM

 

Terapija prošlim životom zasnovana je na premisi da neki ljudi nose u svom nesvesnom umu sećanja na neprijatne događaje iz prošlih života, i da ta podsvesna sećanja nepovoljno utiču na njih u njihovim sadašnjim životima. Hipnozom se oni mogu vratiti u period od pre svog rođenja, u svoje prošle živote, ili čak u one još ranije. Mnoga obolenja, svakakve fobije, pa čak i neke fizičke bolesti mogu se lečiti takvom hipnotičkom regresijom. Terapija prošlim životom sad je postala standardan zapadni medicinski tretman za takva obolenja. Prvi široko publikovan slučaj hipnotičke regresije bio je slučaj Brajdi Marfi (Bridey Murphy), 1952. godine u SAD, kad je bila još sasvim malo dete.

Lekari koji sprovode takav tretman napisali su više knjiga na tu mu. Većinu njih zanimalo je lečenje pacijenata, a samo nekolicinu informacije davane o prošlim životima. Ipak, veliki broj slučajeva proveren je i dokumentovan. Kad se regresiraju u prošle živote, ljudi često pričaju jezicima kojima su pričali u prošlim životima, a za koje uopšte ne znaju u svojim sadašnjim. Na primer, neka australijska devojka može da priča staroegipatskim jezikom, nepoznatim u Australiji, ili da piše egipatske stihove zapisane u nekom drevnom egipatskom hramu, koji je posetila u svom prošlom životu. Takođe se detaljno opisuje i okruženje prošlog života.  Dr Rejmond Mudi (Raymond Moodey), terapeut prošlim životom, i sam je regresiran, i setio se svojih devet pređašnjih života, pa je napisao i knjigu o takvim svojim iskustvima.

 

ČUDA OD DECE I DRUGI KOJI MOGU DA KORISTE ZNANJE I ISKUSTVA PROŠLOG ŽIVOTA

 

Rimski filozof Ciceron je tvrdio da je brzina kojom deca shvataju bezbroj činjenica jak dokaz da ljudi većinu stvari znaju još pre svog rođenja. Otada se uvrežilo verovanje da je genijalnost u stvari procvat iskustva prošlog života. Izuzetan, starmali talenat kod neke dece da sakupljaju znanje, može se objasniti samo ponovnim rođenjem. Na primer, šestogodišnje dete, koje nikad nije sviralo neki muzički instrument, pa odjednom počna da na klaviru svira skoro remek-dela, ili trogodišnje dete koje mentalno prati očev proračun isplata radnicima i primeti greške, pa onda postane jedan od najvećih matematičara – ne mogu se se nikako drugačije objasniti. Najnoviji takav slučaj je slučaj četvogodišnje američke devojčice koja govori tri jezika, programira kućni kompjuter i čita Šekspira, umesto da jedva čita dečje knjige. Japanski je naučila samo iz knjiga.

Jedan od najbolje dokumentovanih slučajeva ljudi koji koriste znanje stečeno u prošlom životu je slučaj Džitsunme (Jetsunma), devojčice iz Bruklinskog getoa, SAD, ugroženoj alkoholizmom i nasiljem. Njena majka, jevrejka, radila je kao kasirka, a očuh, Italijan, bio je vozač kamiona; oboje su bili alkoholičari, i svakodnevno su je nemilice maltretirali. Kad bi majčina reč prevagnula, vukla ju je svoju crkvu; kad očuhova, on ju je vukao u svoju. Kad je Džitsunme bilo 17 godina, policija joj je  savetovala da napusti tu kuću, jer joj je previše opasno da živi sa svojim roditeljima. Tako je i učinila, udala se, i dobila dvoje dece.

Kad se jednom oslobodila traume življenja sa svojim roditeljima, stekla je sposobnost da podučava tibetanskom budizmu na vrlo visokom nivou, i okupila sledbeništvo – mada nikad pre nije imala nikakvog dodira sa budizmom, niti je šta znala o Tibetu. Ona i njeni sledbenici nisu znali da je to čemu ona uči budizam, i nazvali su svoju organizaciju Centrom za istraživanje i novi život, koji i danas postoji, i može se posetiti, u Vašingtonu. Kasnije je srela jednog tibetanskog kaluđera, posetila Tibet, i našla da je u stvari reinkarnacija jednog bivšeg tibetanskog kaluđera. To čemu je učila bilo je znanje koje je sakupila u svom prošlom životu kao tibetanski kaluđer.

 

ZAKLJUČAK

 

Opservacije do kojih se došlo u gornjim oblastima slažu se sa predviđanjima načinjenim u trećoj fazi naučnog procesa, čime se uspešno kompletira četverostepeni test naučne prihvatljivosti. Nisam do sada došao ni do kakvih naučno prihvatljivih podataka koji bi mogli da dokažu naučnu neprihvatljivost fenomena ponovnog rađanja. Na osnovu tih testova, zakjučuje se da je naučna prihvatljivost fenomena ponovnog rađanja dokazana po bar tri tačke. 

 

Naučno orijentisanoj osobi često je teško da prihvati fenomen ponovnog rađanja, jer ne vidi neki mehanizam ponovnog rađanja razumljiv u zastarelom Dekartovom klasičnom naučnom okviru. Ali moderna nauka, specifično kvantna mehanika, naterala nas je da, bez oklevanja,  prihvatamo nerazumljive mehanizme prirodnih pojava, kakva  je, na primer, skok elektrona. Isto tako, sa raspoloživim podacima, prisiljeni smo da prihvatimo fenomen ponovnog rađanja kao stvarnost.

Austrijski mistik Rudolf Štajner kaže:

“Isto kao što je jedno doba bilo nekad spremno da primi kopernikovsku teoriju univerzuma, tako je i naše doba spremno da se ideja reinkarnacije unese u opštu svest čovečanstva.”

Preveo: Aleksandar Dramićanin

Originalno objavljeno: metaphysica.rs/blog/2926/

AUTORSKI PROFIL
IK Metaphysica

Osnovana 2002. godine u Beogradu kao kuća sa jasno definisanim profilom. U izdavačkom smislu, s tehničkog aspekta govoreći, negujemo klasičan vid publikovanja knjiga, angažovanjem ofsetne, digitalne i visoke štampe na kvalitetnom materijalu. Osim toga, krećemo se i u pravcu usvajanja savremenih tehnologija.

0 0 glasova
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments