Апстракно у делу "Прочитано у твојим очима" Јовице Аћина

Ulogujte se / Kreirajte profil

Апстракно у делу ”Прочитано у твојим очима” Јовице Аћина

.

Become a Patron!

.

Апстракт: У овом раду може да се прочита разматрање разних мотива у делу Јовице Аћина Pročitano u tvojim očima. Мотиви имају могућност да прикажу скривена значења која на први поглед не постоје те је потребно додатно удубљивање и проналажење, а неки мотиви повлаче са собом одређене емоције и ситуације које је важно напоменути. Иако је у наслову „апстракно“ то није примењено на све сфере, рад се фокусира на запажању мотива и њиховог ефекта у складној вези и њиховом распореду. Овај рад не садржи само приказе и објашњења мотива већ и разне теме које се односе на најзаступљенија људска осећања. Кроз овакво разматрње повлаче се разна питања попут слободе и животних лекција и ауторовог начина приповедања.

Кључне речи: Јовица Аћин, приповедање, мотиви, апстракција

Eric Lacombe

Књига Јовице Аћина Pročitano u tvojim očima представља две збирке спојене у једном  делу, на то нам сам аутор указује ,,U  jednoj  od dveju  zbirki se nesanice i snovi spliću ujedno. U drugoj se ispisuju izazovi tela i njegovih tehnika“ (Aćin, 2007:6-7). Мотиви су заступљени у свакој причи, а заједно чине већу целину. Нема сумње да је аутор имао виши циљ приповедањем разноврсних прича, које се протежу од мотива сањивости и смрти преко прича телесних доживљаја и питања морала па све до мудрости о животу и пролазности живота. Приче се чине сањиве и надреалне, али „Aćin uvek polazi od realnog, a to realno je od onog najpotresnijeg“ (Zivlak, 2007:227), полази од реалног приказивања ставова, емоција и размишљања јунака, односно људи у зависности од ситуација. Аутор није магловито и механички приповедао о догађајима нити је занемарио важност предочавања душевног стања људи. Користећи контраст ефеката два мотива који се супростављају, који су по свему судећи различити, успео је да нам прикаже компликована и нејасна стања нашег ума.

Мотиве који се издвајају од мноштва осталих су мотив смрти и љубави. Мотиви смрти и љубави се преплићу у првој збирци те тако постоје приче у којима је јунак смртно болестан и у таквом моменту тражи додир и блискост са другим бићем, а с друге стране имамо приче које се трагично завршавају управо због љубави. Посматрањем ова два мотива, може се приметити да су у неким моментима нераздвојни, да је неопходно да се међусобно допуњују и егзистирају заједно јер само тако те приче остављају посебан утисак на читаоце. Током мучних и тешких момената, човек најпре похита за другим човеком, за топлином и утехом коју нам најпре пружају вољене особе. Љубав се у оваквим моментима рађа изненада, али изненада и нестаје. Смрт ствара љубав, а као контраст томе стоји љубав која ствара смрт. У неким причама се јављају јунаци који убијају свог партнера, што не треба схватити дословно. Ни једна прича не може само да се посматра и схвати дословно, свака има неко пренесено значење.

Вреди издвојити Mesec dana pozitivan и Ubij me ako hoćeš као приче које се по садржини разликују али садрже два мотива која стоје као контраст један другом. Јунак прве наведене приче пати од болести и још од нечега што не можемо назвати болешћу, али то стање га подједнако гуши и убија, а то стање је усамљеност.

Želeo je da je neko uz njega, da se privije uz neku devojku, da su razodeveni i da se dodiruju svakom ćelijom, da se upije u drugo telo i nestane u njemu. Ali, ko bi ga sad zagrlio? Koga bi smeo da zagrli?

(Aćin, 2007:17)

Он води две борбе, борбу са болешћу и борбу са усамљеношћу. С једним може да се избори додиром или телесним задовољством, од другог не може да побегне. Није био припремљен на вести о болести, а самим тим ни на смрт „Kako se uopšte pripremiti za kraj? Ako neko ima recept za to, on ga nema“ (Aćin, 2007:14).  Смрт је страшна помисао, далека док не стигне, а када стигне постанемо свесни наше пролазности и буди се та усамљеност и тада схаватамо да смо заправо сами на овоме свету. Усамљеност је заступљена и у осталим причама „U njegovim pričama je čovek kao pojedinac u ovom sumornom svetu osuđen na usamljenost koja se samo prividno može prevazići“ (Bekić, 2007:219). Нестајање са овог света као и та горка усамљеност проузрокавала је да чезне за неким. Једна крајност рађа другу крајност, смрт га очекује, а он бежи у љубав. Љубав је у овој причи уточиште, спас, топлина која се прижељкује.

Наслов Ubij me ako hoćeš привлачи пажњу читалаца и буди радозналност. Изузетно кратка прича у којој јунак убија јунакињу зато што га она више не воли, али на њен захтев. Убијање наизглед није дословно, јунакиња тражи смрт зато што не види опстанак у његовој близини без љубави. Он је покоран и послушан, испуњава њену жељу. Љубав се код њега испољава послушношћу, испуњавањем жеља које су специфичне и неприхватљиве. Међутим, та неприхватљивост постаје прихватљива код њега због недостатка да осети погрешан чин у таквом исказивању љубави. У питању су две особе, од којих је једна престала да воли, а друга не престаје, већ поступа по жељама вољене. У пренесеном значењу ово би могло представљати један драматичан растанак који је прожет метафором смрти. Отуђивање и раздвајање љубавника често је описано као трагично и драматично, а Аћин је овде успео да то прикаже на његов начин, а то јесте специфична комбинација смрти и љубави.

Посматрани су мотиви љубави и смрти, њихово одударање једно од другог, односно својеврсни контраст ова два мотива. Међутим, они не морају да стоје као контраст између неких прича, већ могу на сличан начин да егзистирају једно уз друго, на један одређени начин који се јавља и у више прича. Љубав се различито јавља и испољава код људи те тако попут у претходно наведеној причи, у Crnom lovcu се јавља љубав која је изопачена и такође неприхватљива. Јунак ове приче своје поступке оправдава објашњењима његовог порекла због којег сматра да је у позицији да поступа у потпуности само по његовим жељама. Своје телесне потребе испуњава тако што то „узима“ насилнички, без пристанка друге особе. Као што сам назив приче говори, он је ловац, а она је његов плен, његова жртва, али је он не посматра тако већ за њу каже „Sve je to ona, moja suđena ljubav“ (Aćin, 2007:79). Љубав се овде ни не може тако назвати, али је јунак тако назива зато што је то његова визија љубави, он је тој емоцији дао такав изопачени облик и значење. Телесни доживљај који је касније уследио јунак описује као „Za mene je to doslovno i tesno skopčano sa smrću“ (Aćin, 2007:84). Силовање доживљава као чин љубави, а тај чин је по њему повезан са смрћу.

Љубав која се испољава помоћу телесних доживљаја постоји и у Prepisani izveštaji o ljubavi i objašnjenje, али се не може са сигурношћу рећи да је то одиста љубав. Наиме, јунакиња ове приче је истраживачког и слободног духа те је хтела да истражи разнолика телесна уживања као и могућности. За јунакињу љубав је нешто што се већ догодило, то није нека нова емоција или искуство. Неважно је да ли се догодило њој или неком другом, важно је то да је љубав неко искусио те самим тим и она сама зна каква је љубав „Na sekundu sam se zamislila, pa ću kasnije reći Marku da je ljubav uvek citiranje svih pređašnjih ljubavi“ (Aćin, 2007:110). Истиче се питање слободе и морала у овој причи. Наиме, Београд је град без сексуалне слободе и као такав труне. Зашто је такав? Зато што тако нешто није морално, не би требало да постоји, али постоји и јунакиња је то пронашла. По свему судећи, она је неморална, одступа од друштвене норме, слободна је али та слобода није морална. Аутор је овде указао на разноликост људи али и на морал и неморал. Пре свега, истиче се та замисао да има нешто изван те норме, а да смо то ми сами, индивидуална бића

Као убица у Nova razmatranja o čaršavima јавља се жена. Приповедање је у првом лицу, причу казује управо та жена убица. Најучинковитије је да се ова прича разматра дословно. Убиство се догодило не толико због љубави колико због срџбе и беса који је испуњавао јунакињу. Чин није био изненадан, она није била неспремна нити је у полету беса убила мужа и његову љубавницу. Наведена срџба се таложила, чин је извршен хладном главом са промишљатошћу. Начин њеног убијања показује да је желела да се пате, да је већ размишљала о томе како ће их тачно убити и где ће кога да положи након тога. Бацивши мртву љубавницу на кревет и легавши поред ње, она јој даје до знања да је она у контроли, она је на врху и она је победила. Овде је љубав посреди, повод за развијање неверства, освете и убиства. Овакав исход је неизбежан, прича би изгубила своју лепоту и смисао да се друкчије завршава. Само јаке љубави доводе до трагедије.

У свакој причи се може пронаћи делић нас самих, нешто што нас повезује са јунацима, али и отуђује од њих. Недопустиве ситуације нас плаше зато што садрже мрачне стране, емоције које се таложе и које на крају прерасту у нешто незамисливо, а оно што нас плаши јесте помисао да смо можда и ми способни на такво нешто. Највећа истина живота је та да човек никада уистину не познаје себе.

Reć je o pripovedaču koji je svoju umetnost doveo do potresnih i sugestivnih razmera čija će verodostojnost bivati sve snažnija i sve bliskija kako se čitalac bude udubljivao u njene meandre otkrivajući u njenim pulsacijama i neke od skrivenih i neizrečenih istina sopstvenog života.

(Zivlak, 2007:225)

Способни смо да волимо и патимо, да мрзимо и убијамо. То је истина коју је аутор хтео да нам покаже. Убијање није рационално те тако у причи Peškiri супруг убија своју супружницу због видног недостатка љубави и због преваре. 

Slažem se sa tobom, apsolutno. Trebalo bi da se raziđemo, i to bez oklevanja. Iako nisam uspešno sredio stvar sa peškirima, nema druge nego da se rastanemo. Mislim da bi trebalo da te ubijem.

(Aćin, 2007:98)

Колико је споредно ствар са пешкирима је толико и главно дешавање. Исход би највероватније остао исти и без те ствари са пешкирима, међутим, она је неизоставна за ову причу јер се током „решавања“ те ствари догађа превара. Јунак је неверан и вративши се у собу код супружнице, разменили су погледе и њима се разумели. Знали су шта им је чинити. Код њих не постоји ни једна друга опција осим растанка и не постоји растанак без смрти. Ауторово приповедање у већини прича иде у крајност те тако овде слика јунаке који се опредељују на најдрастичније мере које су код њих нормалне. Мере се подразумевају, смрт је неизбежна, растанак не може без смрти те је сасвим природно да се партнер убије. Љубав није ни постојала, била је привидна, магловита и далека. Могла је да се замисли и створи лажним убеђивањем да је права и истинита како би угасила усамљеност.  До сада су наведене приче у којима је до смрти дошло због велике љубави, а овде је до смрти дошло због недостатка љубави. С једне стране стоји јако осећање које доводи до најгорег чина, а с друге стране постоји недостатак ток осећања те се на такав чин опредељује с лакоћом. Јунак је био припремљен на овакав чин „Pribor uvek nosim sa sobom u kovčežiću iznutra obloženim plišom“ (Aćin, 2007:98), као да је планирао исход. Био је окован ланцима брака, слободе је био лишен, а да тога није ни био свестан. Тек када је месо убијене жене предао куварима у хотелу, примећује се да се ослободио стега које су га гушиле. Међутим, ово није крај приче јер он одлази на видиковац на којем говори „Sa vidikovca se neću vratiti. Ovako ću i ja umreti još jednom.“ (Aćin, 2007:101). Истиче се то што он говори да ће умрети још једном јер то значи да је већ једном умро и да је можда и сада мртав. Прва смрт је могла да се деси након убиства своје жене. Убивши је схватио је да му више нема никога, да је убио једини бег од усамљености.

Прича Audicija не садржи разматране мотиве, али оно што садржи јесте душевно стање некога који је предодређен за пакао или рај и његове наде за бољи исход. Чекајући свог испитивача, јунак је испуњен самопоуздањем. Испитивач је најпре смирен и пријатан, а касније долази сушта супротност. Анђео се смењује с ђаволом, а ђаво побеђује. У овој причи приказан је ток размишљања и осећања јунака. Најпре га обузима нада због првог пријатног испитивача, затим следи збуњеност и разочарење с појавом другог испитивача.

E, pa sad si sa najvažnijim koji odlučuje, […] prihvaćen si, ispunjavaš sve uslove, bićeš mi desna ruka, a spremio sam ti već i gomilu zadataka za izvršenje. Ništa nedostižno za tvoje nebeske kvalifikacije. Nema te đavolje misije kojoj nisi dorastao. Tebe sam samo čekao.

(Aćin, 2007:68)

Наде су нестале јер колико год мислио да је безгрешан и да му је место са анђелима, испоставља се друкчије. Самовоуреност људи да су без грешака је лажна замисао, из овога се види да то не одлучују људи већ анђео или ђаво. У пренесом значењу, могло би да представља човека који се налази пред својим грешкама, пред својом светлом и мрачном страном и да превага мрачна страна.

U tom odnosu, u toj logici vage nalaze se i dva lika ove priče, u suštini, anđeo i đavo, koji drže ravnotežu vezanu uz nevinsot i krivicu žrtve koja treba da bude primljena među nadzemaljska stvorenja.

(Strajnić, 2007:222)

Samo ovo је прича у којој се смрт зове „Крај“ и у којој јунак размишља шта би урадио до краја и пред крај. Овде се огледа ауторов однос према писању, односно важност писања „Pa, pre nego što umrem, želeo sam da napišem dve-tri stvari“ (Aćin, 2007: 207). Јунак се не опредељује за љубав и додир као у причи Mesec dana pozitivan већ се опредељује да напише било шта, нешто кратке садржине. Смрт је персонификована, служи попут окидача за писање. С једне стране се налази пролазност живота и ствари, а са друге вечност онога што је написано и то нам јунак говори „Rekao bih da je u pitanju, eto, želja da sročim male, prolazne stvari, kadre da donekle nadžive onog od koga potiču“ (Aćin, 2007:207).

Mogao bih da zavolim tu devojku је прича испричана у само једној реченици. Због краткоће се чини да чак није ни прича или јесте прича, али испричана у журби неком блиском пријатељу. Јунак је заљубљен, али љубав није обострана. Поново долази до наговештаја смрти у форми узалудне заљубљености која неће бити узвраћена чак ни онда када пређе у смртне размере. Љубав и смрт су сувишни и беспотребни, прича се не формира око међусобних односа тих мотива већ око бесмислености њихове. За разлику од осталих прича, љубав је овде неважна и чак јој ни смрт не придаје значај.

Аутор није кроз приче само казивао смртност љубави и љубавну смртност већ и животне лекције те се тако у причи Svetski prvak налази поука о поразу. Јунак игра шах са својим сином, не попушта му и увек побеђује. На самом почетку се налази реченица „Prvi potez je najteži, i to sam ti uvek govorio. Od prvog poteza sve zavisi“ (Aćin, 2007:165), везана за почетак игре, међутим она може да се примени на одређену сферу живота. Најтеже је почети нешто у животу и у зависности од тога како се почиње зависи исход неког подухвата. Реченица говори о опрезном бирању начина на који започињемо игру, односно подухват. Наиме, син је победио свог оца, јунака ове приче који се није одмах предао, борио се да изађе на крај са каменом шаховском таблом и фигурама које не може да помери, а његовом сину то, чудом, иде од руке. Након што је признао свој пораз, син га је навео на закључак који је научио управо од свог оца „Da predam i nastavim da živim, pripremajući se za novu partiju šaha sa tobom“ (Aćin, 2007:169). Пораз је увек доступан, понекад је и неизбежан, али он није повод за одустајање. То је само још једна прилика да се напредује, да подсети да нема живота без пораза. Живот без пораза би значио апсолутни успех што би стварало неискрену самоувереност, а значај успеха би се изгубио, постао би уобичајен.

Kamena šahovska garnitura, sa porušenim figurama, ostala je u takvom stanju. U divnom neredu, nepopravljivom. Šta god da sam kasnije pokušavao da bih sredio taj nered, da složim figure i zatvorim garnituru, nije moglo biti uspešno. Svejedno, mogu makar da brišem prašinu. I to je nešto.

(Aćin, 2007:169)

Гарнитура је непокретна, не може да се смакне, што симболизује сталну присутност пораза који не може да нестане или да се склони. Она је у нереду, као и сам јунак након неуспелог подухвата. Међутим, ипак му је остало нешто што може да ради, а то је да „негује“ пораз, да се присећа и припрема на следећу партију шаха.

Наведене су приче које провлаче мотиве смрти и љубави, емоције попут усамљености и беса, надања и збуњености као и поуке живота. Приче су кратке, лако и брзо се читају, тад се дешава да се превиде мотиви и скривена значења. Оне се налазе на танкој линији између реалности и надреалности, између маште и стварности. Ситуације су надреалне и налик на снове, а емоције које те ситуације изазивају су чиста реалност. Приказати душевна стања у виду љубави и убиства није нимало лако, али аутор је на веродостојан начин приказао скривене тајне људског ума. Он је силазио у дубине душе и ума „Pisanje je za mene kao silazak u podzemlje, u neki rudnik, recimo rudnik uglja“ (Aćin, 2007:7), одлазио је у таму у којој је свака тајна прљава попут угља и излазио са угљем, са невероватним причама о истини најмрачнијих стања. Уз свећу је истраживао дубине „A čemu sveća? Zašto kažem da sam pisao uz nju?“ (Aćin, 2007:7), она му је осветљивала и приказивала пут, а такође му пружала светлост у тој злокобној тами. Највећа мистерија је људски ум, а најдубље подземље његове емоције.

Za P.U.L.S.E Sara Jenei

 

ЛИТЕРАТУРА

Примарна литература:

Aćin, Jovica. Pročitano u tvojim očima, Beograd, Stubovi kulture, 2007

Секундарна литература:

Bekić, Tomislav. „…Priča u nedogled…“, Pročitano u tvojim očima, Beograd, Stubovi kulture, 2007, стр. 219-220

Strajnić, Nikola. „Plima neizrecivog“, Pročitano u tvojim očima, Beograd, Stubovi kulture, 2007, стр. 221-224

Zivlak, Jovan. „Prividi kao stvarno“, Pročitano u tvojim očima, Beograd, Stubovi kulture, 2007, стр. 225-228

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



3 2 glasova
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments