Filis Rouz, Prust i izgubljeni raj. Sviđalo nam se to ili ne, američka književnost je već više od jednog stoleća u centru pažnje svetske javnosti. A čini se da je Ki Vest bio raj te mašte.

Pre petnaestak godina, bivši prijatelj i kolega pozajmio mi je “Paralelne živote” Filis Rouz. Ova knjiga pripoveda o pet viktorijanskih brakova: onih Tomasa Karlajla, Džona Raskina, Džona Stjuarta Mila, Čarlsa Dikensa i Džordž Eliot. Sećam se da nisam mogla da ispustim tu knjigu iz ruku, a davala sam je i nekolicini prijatelja. Nisam sigurna da li sam je ikada vratila, ali jesam kupila sopstveni primerak kako bih mogla da ga delim. Tako je knjiga stigla i do mojih roditelja, koji su bili toliko očarani da su odlučili da je “čuvaju” u svojoj kući, premda se danas ne sećaju da su to rekli ili uradili. U međuvremenu sam kupila još dva primerka: jedan “privatni”, za mene i moje beleške, i drugi za pozajmice. Slala sam ovu knjigu i brojnim prijateljima širom sveta.

(Napomena: postoji još jedna knjiga s kojom sam to radila – “Solun, grad duhova” Marka Mazovera. Nedavno mi je moj grčki urednik Lefteris, a da to nije ni znao, poklonio baš ovu knjigu, opisavši tako pun krug koji me je dirnuo.)

Jedan od mnogih prijatelja kojima sam pozajmila “Paralelne živote” bio je Stiv, koji je u to vreme nanovo čitao Dikensa. Rekla sam mu da je u privatnom životu Dikens bio seronja, a onda mu poslala “Paralelne živote”. Stiv je progutao knjigu, priznao da je tačno to za Dikensa, a onda izguglao Filis Rouz i shvatio da imaju slične fascinacije: Filis je napisala memoare nazvane “Godina čitanja Prusta”, a Stiv je upravo prošao svoju godinu čitanja francuskog pisca. Stiv obožava Virdžiniju Vulf i ume da izrecituje celo drugo poglavlje “Ka svetioniku”, “Vreme prolazi”, koje je napamet naučio tokom prve godine kovida. Prva knjiga Filis Rouz, objavljena 1978. godine, zove se “Woman of Letters: A Life of Virginia Woolf” (“Žena od slova: Život Virdžinije Vulf”), nju je takođe progutao. Stiv voli i radove Alfreda Štiglica, čiju je biografiju Filis takođe napisala. Dok ju je istraživao, Stiv je otkrio da Filis živi u Ki Vestu, na Floridi, i izrazio želju da joj pošalje razglednicu u znak zahvalnosti.

Nazvala sam svoju bivšu agenticu, Aleks, i zamolila je da nam pronađe Filisinu adresu, nadajući se da joj to neće delovati jezivo. Ispostavilo se da je i Aleks veliki fan Filisnih dela, baš kao i ja, i odmah mi je poslala sve podatke. Stiv je pisao; Filis mu je otpisala. Oboje smo cičali od sreće, kao istinski fanovi.

I tako, kada smo Stiv i ja osmišljavali itinerer za Floridu, podsetio me je da Filis živi “blizu” (razdaljine u SAD su relativne) i da bih možda mogla da joj pišem, da joj kažem da dolazim na Floridu delom i zato što se nadam da bih mogla od nje da dobijem intervju. “Ko zna”, rekao je Stiv, “možda će te čak i pozvati.” Sumnjala sam u to, no skupila sam hrabrost i poslala joj mejl s naslovom “Pozdrav od čitateljke”. Rekla je da bi volela da nas upozna, ali da ide na putovanje s porodicom krajem marta. Ako možemo da dođemo pre toga, “mogla bih vam oboma ponuditi smeštaj u Ki Vestu, malo vina i dobrih škampa, i razgovora što je više moguće”. Naravno da smo poskočili kada smo dobili ovaj poziv.

SETI SE, ISUS TE POSMATRA

Od Pamine kuće u Orlandu, Stiv planira da stigne do Kiza, gde nameravamo da provedemo noć u Ki Largu pre nego što se odvažimo na dugu vožnju do Ki Vesta. Predlaže da ručamo ili večeramo u nekom državnom parku ili na plaži usput. Nisam baš sigurna šta podrazumeva pod “državnim parkom”, niti kako su organizovane plaže na Floridi. Stiv je vitak i zdrav i ne voli da jede po restoranima ili brzim hranama, ne računajući povremeno svraćanje u Tako Bel. Sviđa mi se što to čujem, jer je to i jedna od mojih slabosti. Pre nego što ćemo krenuti, opskrbljujemo se u radnji Whole Foods. Sem šejkera za martini, čaša i španskih maslina, Stivova stručna oprema za putovanja uključuje i drvenu zdelu za salatu, peškire, pribor za jelo i tanjire.

Ni Stiv, kao ni ja, ne voli prometne američke auto-puteve, pa navigaciji zadajemo da nas provede kroz sporedne puteljke Floride. Stiv je knjigu s istim naslovom bacio ispod suvozačkog sedišta. Predlaže da je čitam dok putujemo, mada sam sigurna da za to nećemo imati vremena; i jedno i drugo smo brbljivci, a ja ionako ne mogu da čitam u kolima. Ali ono što jasno vidim jeste da “sporedni puteljak” nije neka mala i neravna cesta kakvu sam zamišljala. To je sasvim normalan moto-put sa dve trake kojim možete da vozite umerenom brzinom i koji će vas provesti kroz gradiće, naselja i dugačka zelena polja za ispašu i pitoresknu prirodu. Posvuda su hrastovi i čempresi prekriveni španskom mahovinom, a u svakom malom gradu kroz koji prođemo nanizane su tri ili četiri crkve (“svaki ukus baptizma”, voli da kaže Stiv), i mnogo američkih zastava u dvorištima. Na skoro svakoj raskrsnici je i radnja “Sve za dolar”, i mnoštvo lešinara. I mnogo benzinskih pumpi, da.

Benzinske stanice usred velikog ničega podsećaju me na pesmu Elizabet Bišop, “Filling Station” (“Stanica za punjenje”). Gradići kroz koje prolazimo siromašni su i zapušteni, baš kao i pumpe. “Oh but it is dirty!”, stalno mi se u glavu vraća prvi stih te pesme. Zaustavljamo se na jednoj baš otrcanoj u gradu Kenansvilu na jezeru, zbog sumnjive kafe i korišćenja toaleta. Kao i svi drugi javni toaleti u koje ću kročiti na Floridi, prostran je i prilagođen osobama sa invaliditetom. Kad otvorim vrata, sudarim se sa drvenim ormarom. Na jednoj polici je pozamašna plastična flaša plave tečnosti sa pranje prozora, kao i limenka osveživača vazduha. A na samom vrhu, mala postavka: crveni tepihčić, i minijaturni baštenski set koji se sastoji od plastičnog stočića za kafu i dvoseda koji imitira pruće. Ceo stočić zauzima ukrašena plastična čaša u punoj veličini, sa roze i belim plastičnim ružama. Tik pored nje, fotokopirani papir u plastičnoj fascikli iz Staplesa: “MOLIMO VAS DA NE KRADETE NAŠU DEKORACIJU”, piše, sa potcrtanim slovima. “NPR. cveće, vence, plišane životinje, sveće… itd.”, nastavlja se. Ispod toga je crnobela slika nordijskog Isusa, desne ruke podignute u blagoslovu, i podebljane rečenice u sredini “Šta bi Isus uradio??????”

Desno od drvenog ormarića su WC i umivaonik. Iznad WC školjke visi još jedan znak u plastičnoj fascikli. Na njemu je slika Isusa, sa jagnjetom u naručju, u koje gleda s ljubavlju, i reči: “MOLIMO NE KRADITE NAŠE TOALETNE PROIZVODE, NPR. tampone, uloške, osveživače vazduha… itd.”, sa identičnim rasporedom i razmakom kao na prethodnom znaku. “Seti se, Isus te posmatra.”

“Why the extraneous plant? Why the taboret? Why, oh why, the doily?”, mislim u sebi, smešeći se, dok izlazim iz toaleta i krećem prema kasi. Blagajnica mi uzvraća osmeh dok plaćam čokoladicu “Reese’s Peanut Butter Cups”, Stivovu Ahilovu petu. “Somebody loves us all”, pomislim.

DVE DUGE IZNAD KIJA

Dva dana kasnije, Filis će reći Stivu i meni da je šteta što ne možemo da posetimo kuću Elizabet Bišop u Ki Vestu, jer se ona trenutno rekonstruiše. Jedva da je i reč rekla o Hemingvejevoj kući, možda i zato što je videla previše ljudi koji su pali u nesvest zbog nje. Tek kasnije mi je palo na pamet da sam razmišljala o Elizabet Bišop a da nisam ni znala da joj je kuća u Ki Vestu – pored nje ćemo proći kasnije (my last, or next-to-last, of three loved houses). To je slučajnost koju će ceniti samo knjiški moljci.

Dok se vozimo kroz močvarno zelenilo i plavetnilo Floride, misao koja me uglavnom zaokuplja je prvi susret sa Filis. Brinem kako će to izgledati. Ona je ipak jedna od mojih omiljenih spisateljica i zabrinuta sam da možda nisam pročitala dovoljno njenih knjiga. Nedavno sam završila “The Shelf: Adventures in Extreme Reading (From LEO to LES)” (“Polica: Avanture u ekstremnom čitanju (Od LEO do LES)”), jedan čudan eksperiment u kojem se ona suprotstavlja kanonskoj književnosti i preduzima avanturistički korak: čitanje svake knjige na jednoj polici u Society Library u Njujorku. Dopala mi se ta knjiga, uprkos činjenici da je jedini pisac kojeg sam znala bio Ljermontov. A tu je i zbirka eseja o biografijama žena koju sam takođe nedavno progutala, “Writing on Women” (“Pisanje o ženama”). Sve mi se svidelo; imam tremu što ću je upoznati.

A tu je i vrtoglavica od susreta sa njezinim suprugom, Loranom de Brunofom, za kojeg sam nedavno saznala da je prava zvezda u svetu književnosti. Često postoji nesklad između knjiga koje su popularne u bivšoj Jugoslaviji, i onih koje se naširoko čitaju u Evropi ili Americi. Razlozi variraju, i mahom su povezani s prevodima i sa uredničkom politikom. Ali otkrila sam da je takav nesklad naročito izražen u svetu književnosti za decu. Knjige Dr Susa uopšte nisu popularne u Makedoniji; kao i serijal “Babar Slon”. Međutim, primetila sam da bi se ljudi jako uzbudili kada bih pomenula da ću upoznati Lorana, sina Žana de Brunofa, originalnog autora i ilustratora knjiga o Babaru; Loran je održao očevu zaostavštinu tako što je nastavio da piše i crta te knjige. A brinem i zbog njegovih godina. Ima 97 (zapravo je pre nekoliko dana napunio 98). A u malom mozgu uvek nosim tu zastrašujuću pomisao da sam možda zaražena kovidom i da ću ga preneti Filis ili Loranu.

Kasno je poslepodne kada se zaustavljamo za predah u vetrovitom Pahokiju i kvasimo noge u jezeru Okičobi, koje svojom veličinom podseća na more – a i osećaj je takav. I dalje smo na dva ili tri sata od Ki Larga. Na putu ka jugu, Stiv me tera da slušamo poglavlje Prustovog “U potrazi za izgubljenim vremenom” dok se jato za jatom mišara nadvija nad nama u krošnjama palmi; ponekad ih je i stotina. Naredno mesto koje oduzima dah čeka nas nakon što prođemo gradić s tako američkim imenom, Houmsted, na samom kraju južnog vrha Floride. Na putu broj 1, nadomak ulaza na Kiz, dok sunce zalazi u plavetnilu kišovitog neba, dve se duge nadvijaju nad mostom koji nas vodi prema uskoj niski ostrva.

Recepcionerka u hotelu u Ki Largu nije previše ljubazna. Nije se ni nasmešila niti nas pogledala dok je upisivala naše podatke, i mehanički nas obaveštava kada je ček-aut. Govori onim smorenim tonom tinejdžerke dok nam pruža dve narukvice koje će nam omogućiti ulazak na plažu. “Mogu li da pušim tamo?”, kažem. “Ne pitaj me to”, uzvraća, što implicira da mogu ali da nije baš oduševljena tom idejom. Trend ljubaznosti u Americi je očigledan, rekla bih: ljudi su fini tamo gde ljudi nema.

“Šta ako nemaš narukvicu?”, pitam Stiva dok se smeštamo na dve ležaljke, da preko svojih martinija gledamo kako sunce tone iza horizonta. Kiša je ohladila vazduh i oživela boje. Objašnjava da su sve plaže na Ki Largu privatne, sem parka i javne plaže za koje se naplaćuje ulaz. Ovo važi za veći deo obale Floride. Skoro je sve privatno i nedostupno sem ako imate nešto u svom posedu ili odsedate u hotelu, što mi se čini toliko nehumanim da mi treba vreme da prihvatim tu činjenicu. Stiv skokne natrag u sobu i spremi nam salatu uz sir i hleb. Sada je već skoro pao mrak dok sedimo tu, polako jedemo i guštamo bocu hladnog belog vina, uživajući u poslednjim ostacima tamnoplavog na horizontu i bleskovima fluorescentnih meduza ispod naših nogu.

KNJIŽEVNI RAJ

Oko 15 je časova kada nas aplikacija za navigaciju dovodi do Filisinih vrata. Okrenem je na mobilni i ona brzo otvori kapiju i poželi nam dobrodošlicu u džunglu tropske flore u čijem je središtu dvospratnica. Na slikama koje sam videla izgledala je viša i generalno veća. To valjda može da uradi fotografija, ali i teme kojima se jedan pisac bavi. Isti je slučaj sa Margaret Atvud – ljudi mi kažu da je sitna, a to jednostavno ne mogu da zamislim. Filis je takođe sitna, i žilava. Oči su joj budne i fokusirane, poput očiju radoznalih ljudi. Osmeh joj je iskren, ali u isto vreme i nervozan; mogu s tim da se poistovetim. Odmah mi se dopada jer je brutalno direktna.

U naletu elokvencije, kaže nam da mora da trkne na lekarski pregled, ali da ne brinemo, to je samo da čuje nalaze krvi koji joj trebaju pre putovanja. Kaže nam da je Loran kod kuće i da će ga ostaviti sa nama, ali da je sada dementan i potpuno gluv, te ako hoćemo da nas čuje, moramo da mu vičemo pravo u uvo. Pitam (stvarno) da li je to preporučljivo, a ona mi kaže da moram da govorim glasnije jer i ona postaje pomalo gluva (žudim da te reči čujem od toliko mojih prijatelja koji nikada neće priznati da gluve), i ne, vikanje pravo u Loranovo uvo nije najbolja ideja, jer će ga to uzrujati. Zbog toga sam prestrašena kako da postupam s čovekom koji ima demenciju a ne može da me čuje, ali sam ubeđena da će Stiv to nekako rešiti.

Filis nas vodi uz stepenice pa u kuću gde nas crni dugodlaki kućni pas dočekuje s piskutavim lavežom. Predstavlja nam kucu kao “Nukija”. Prva pomisao mi je da iz “Godina čitanja Prusta” znam da je Filis po sopstvenom priznanju “zavisnica od narativa” i da voli televiziju. Voli i rijaliti-programe, na moje veliko divljenje. Da li bi Nuki mogao da bude Enoh Tompson – Nuki iz “Boardwalk Empire”, jedne od mojih omiljenih serija? Kasnije saznajem da je to istina – Filis je stvarno mislila da je duhovito dati havanskom bišonu ime po gangsteru. Osećam da bi trebalo da se hvalim što sam ukačila tu referencu; a to upravo radim sada.

Praznik je, Dan Svetog Patrika, i Stiv i ja polazimo u šetnju gradom. Filis nam govori gde je javna plaža, ali nismo zainteresovani; želim da vidim Hemingvejeve mačke i njegovu sobu za pisanje, i bazen koji je njegova žena Polin izgradila za njega. Vruće je i sparno, krcato turistima. Gomila pripitih, polugolih, neosunčanih turista u zelenom baulja ulicom. Uočavam dugačak red ljudi koji stoje uz nešto što deluje kao nekakva crvena bačva; blatnjavi okean proteže se iza u nijansama jarko zelene i plave. Primičem se i shvatam da je reč o Bovi na najjužnijoj tački, koja obeležava najbližu razdaljinu od Kube: 90 milja. Jedino organsko u vezi sa turistima je što su sami stali u red za selfi. Osećam se rastrzano. Ja sam takođe turista. Da li sam i ja deo problema? Imam osećaj da je raj izgubljen zbog turizma. Korali su mrtvi, ribe su nestale, plažama se ne može prići, pisci su se odselili i preminuli. Putovala sam preko okeana da bih došla ovde. Na određeni način, i ja doprinosim njegovoj propasti.

Ipak, ne mogu da dočekam da se ovde vratim i iskreno se nadam da hoću. Kako se odlazak primiče, početna trema nestaje. “Nikada ranije ovo nisam uradila”, priznaje Filis. “Nikada nisam u svoju kuću pozvala nekoga koga ne poznajem!”, zajedno se smejemo, jer ni ja nikada nisam pisala nekome na taj način, zahtevajući susret. U međuvremenu ću od Filis dobiti važan životni savet. Ona mi kaže da život postaje bolji u četrdesetoj. A onda još bolji u pedesetoj. Sa 60 je još bolji, i samo čekaj da napuniš 70. Kada krenemo, u gepeku automobila je hrpa potpisanih knjiga, a ja sam ispunjena nadom zbog stvari koje će doći i umorna od strahova koji me često progone. Filis to u “Godini čitanja Prusta” objašnjava kao strah da nismo proživeli dovoljno. Ovo je njen pristup starenju: “Volim život – ali užasa neproživljenog života u starosti nema.” I ja osećam, dok se odvozimo, da sam u ovih nekoliko dana i sama pomalo proživela.

Rumena Bužarovska

Izvor: Nedeljnik

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Filis Rouz, Književnost, Nedeljnik, Rumena Bužarovska