Психологија Сентекса – Егзипери

Психологија Сентекса – Антоан де Сент Егзипери

Немојмо га звати по имену. Оно одудара од околине а он то не воли.

Биографија

Двадесети век је човечанству донео много промена. Бурни политички покрети и борба за превласт међу европским силама воде у два најкрвавија сукоба на планети. Обичног човека налази смрт, беда и безнађе јер је он онај који иде у ровове, у ледене шуме Алпа, у усијане тенкове у Северној Африци или у кабине страшне нове справе којом се човек изједначава са птицама, користећи по први пут небо као средину за транспорт, путовање и ратовање.

Авион је нешто што је одмах привукло пажњу човека који је од памтивека сањао да лети као птица. Неустрашиви наследници Икарове идеје су поступили у складу са својим временом, користећи модеран материјал и мотор са унутрашњим сагоревањем. Авион с почетка двадесетог века је нешто што се данас тешко може замислити: дрвене елисе, три стотине коњских снага бензинског мотора са звездастим распоредом цилиндара и карбуратором, двострука крила, отворене кабине, без радија и електронске опреме, без кочница на точковима, опремљен само непоузданим компасом, брзинометром и алтиметром кога је пилот носио око врата. Инжењерима није било потребно много година да од брзине коњског каса омогуће брзине до сто педесет километара на час на таквим машинама.

 

Безбрижно детињство

Таква машина је привукла пажњу једног дечака рођеног у Лиону, 29. јуна 1900. године. Млади Антоан де Сент-Егзипери је био замишљено дете, необичан како по свом физичком изгледу тако и по својим особинама. Рођен у аристократској породици са угледним именом, од њега се очекивала блистава каријера у војсци или у дипломатији. Ипак, он сања о летењу, замишљајући слободу неограниченог неба и ту непосредну везу са светом коју ће тражити целог живота. Са другарима бициклом одлази на пробне авио писте недалеко од града да би се дивио тим птицама од метала, у то време крхким и застрашујућим справама.

Антоан је у раној младости претрпео догађај који га је умногоме обликовао у будућности, иако га се касније није јасно сећао. Дечак је имао непуне четири године када је изгубио оца, Жана, који је доживео срчани удар у четрдесет првој години, на железничкој станици. Доктори који су похитали на место немилог догађаја нису могли ништа да учине. Након тога Антоан је био искључиво изложен мајчином утицају. Мари де Сент-Егзипери је била саосећајна, побожна и брижна жена, увек пазећи да њеној деци ништа не недостаје. Антоан је мајци био чврсто привржен. Сенка губитка оца кроз живот га прати у облику анксиозности коју чува дубоко у себи и о чему никада није писао у својим делима – макар не отворено, јер се Сент-Егзиперијево дело може посматрати као опело непостојећим мушким везама. Антоан о свом оцу готово да никада није причао и мислио је да је умро од сифилиса за који је веровао да је наследан, што је бринуло младог човека са живом маштом.

Лирски утицај помаже да Антоан пише песме већ као шестогодишњак, како је он сам тврдио. Песме је писао ноћу, јер је тада најјасније размишљао. Онда би трчао кроз кућу, завијен у ћебе и будио брата и сестре да им прочита своје дело. Негодујући, они су устајали и он их је водио у салон где им је драматично читао своје стихове под светлошћу једне лампе.

Госпођа која је долазила у кућу Сент-Егзиперијевих да даје деци часове клавира и певања је једном приликом удаљила Антоана који ју је више пута питао како ради клип на мотору са унутрашњим сагоревањем. Отац Монтеси, свештеник који је често посећивао породицу, је видео генија кроз цртеж летећег бицикла дечака. „Дечак је изузетно надарен за науке,“ приметио је он. Дечаку је то дало полета да настави са својим инжењерским пројектима.

Сва деца госпође Сент-Егзипери су гајила љубав према животињама. Покушавали су да спасу повређену птицу хранећи је мрвицама хлеба натопљених вином, покушавали су да припитоме мишеве који су бежали упркос понуђеној сланини и чували су црвчке у картонским кутијицама. Ниједна од животиња о којима су се бринули није преживела.

Као одрастао је жалио за својим безбрижним детињством. То се може видети из писма које пише мајци са тридесет година: „Свет дечјих успомена ће ми увек изгледати безнадежно стварнији од овог другог.“ И то магично детињство се види као основа сваког од његових књижевних дела. Жаљење за детињством ће се показати као његова стална могућност за нерасположење у будућности.

Године 1909. Мари сели дом Сент-Егзиперијевих у Ле Ман у близини Париза и уписује Антоана у језуитски колеџ Богородице Светог Крста. Првих година се није истицао. Свештеници који су предавали предмете пуне латинског и грчког су га описивали као „немирног дечака великог срца, паметног, али превише одсутног.“ Његове оцене су варирале у зависности од његовог инересовања. Све у свему, био је просечан ђак, наклоњен поезији и цртању. По савету једне мајчине пријатељице Антоан је пробао часове плеса где је његова трапавост дошла до изражаја по чему је највише и запамћен у Ле Ману, ако се не рачунају спектакуларне незгоде са пенкалима.

 

Ка сновима

Осмог августа 1908. Вилбур Рајт је направио два круга над тркачком стазом Хинодијер у Ле Ману са укупним временом од минут и четрдесет пет секунди у ваздуху. Деца су била ван себе од узбуђења – поготово дечаци, поготово Антоан. Они који су га видели су свима и свуда препричавали догађај. Отад се авијација само развијала даље, са доста ривалства између земаља, пуно уговора, патената, прототипа и незгода.

Антоаново прво искуство са летењем се збило у јулу 1912. године на одмору на Сент Морису. Са сестром је свакодневно ишао бициклом на писту Амберју где је посматрао експерименте са разним врстама крилатих скаламерија. Своје „небеско крштење“ Антоан је добио у авиону Берто-Вроблевски који је био тежак, са моторем од само седамдесет коњских снага. Одушевљен том несавршеном справом, постао је познато лице у хангарима где је облетао око механичара постављајући безбројна питања. Мајка му је летење строго забрањивала и он је кришом успео да полети још двапут као путник у том француско-пољском авиону. Отад није престајао да прича о свом лету и авионима.

У двадесет првој је добио позив за војску, априла 1921. године. Тамо је требало да проведе две године. Антоан је затражио да буде смештен у авијацију и послат је у авио базу у Нухофу у околини Стразбура. Он је додељен нелетачком особљу чија је улога била да помаже при полетању, слетању и одржавању авиона. Он свој посао описује као „задатак где у суштини нема шта да се ради.“ Купио је мотоцикл, научио војне поздраве, играо фудбал и шетао се около незапаљене цигарете у устима. Био је незадовољан неуспехом захтева да му се одобри пилотска обука. Упорност се исплатила и после неколико плаћених летова и досађивања надређенима, добио је формалну пилотску обуку. Снажном вољом, његова уобичајена трапавост је изостала на небу и Антоан је брзо учио.

 

Две врсте љубави

Луиз де Вилморен, за пријатеље познату као Лулу, упознаје при крају двадесетих, преко пријатеља са којима је одлазио у Париз. То је била девојка из добре породице која се опорављала од повреде кука и проводила слободно време пишући приче и песме и цртајући – утапајући се у сличне маштарије као Антоан. Они су је редовно посећивали у њеном стану улице Де ла Шез и за Антоана је она била принцеза на врху куле. Читајући њене стихове и видевши слике, он се заљубио. Ни њој његова машта и замишљеност нису промакли. Он је волео да борави у светлој атмосфери њене собе пуне слика, цртежа и необичних ствари. Веридба се догодила 1922. године. Једино што је њене родитеље бринуло је било сиромаштво овог младог аристократе. Сматрали су да би могли да нађу бољег мужа својој ћерки.

Проглашен је за десетара 1922. године у војној бази у Истру. Редовно лети и увежбава управљање авионом. Прелази у војну базу у Версају, надомак Париза. Исте године у септембру добија чин потпоручника. У слободно време црта своје цимере и прави збирку цртежа Другари (Les Copains).

Своју прву незгоду доживљава првог маја 1923. на аеродрому Бурже у Паризу. Погрешивши у процени није успео да поврати контролу над авионом што за последицу има фрактуру лобање. Најпре демобилизован после те озбиљне повреде, он и даље покушава да се врати ваздухопловним снагама. Међутим, његова немилост код де Вилморенових тада достиже врхунац како они предвиђају њен рани прелазак у удовице због његовог опасног позива. Луиза шаље своју сестру у болницу у којој се Сент-Егзипери опоравља и захтева од њега, у њено име, да остави летење. Заљубљен до ушију, он прихвата.

Као официр у резерви напушта војску након навршене две године службе. Незгода није пољуљала његов дух и он наставља свој уобичајени живот. Писао је, надајући се да објави роман и живео је „пријатно и мирно уз Лулу.“ Терапије у Вишију су имале за циљ да га врате у пређашње стање. Није имао посао и писање му је слабо ишло. Непрестано је мислио о својој вереници.

Касније је покушавао да се пронађе у многим пословима. Надгледао је производњу, водио је пословне књиге, чак је и продавао камионе али му је посао ишао лоше. Продао је укупно један камион и налазио је сва та занимања досадним и бедним. Финансијски проблеми су расли. Луиз одлаже брак за осам месеци због страха доктора да проблеми са куком не отежају порођај. Антоан постаје нервозан, ништа га не задовољава. Луиз поново одлаже брак и њена мајка налази богатог официра који постаје Антоанов ривал. Недуго затим веридба се раскида и он ће остати заувек обележен тим неуспехом, никад не преставши да је воли. Она остаје мотив у многим његовим делима.

 

Однос према друштву

Године које проводи у Паризу су испуњене сиромаштвом, посећивањем књижевних пријатеља и писањем. Његова прича Авијатичар која освањава у Ле Навиру 1926. године описује аутора као стручњака за авионе и механику, заједно са његовим војним достигнућима. Кафане где се скупљала светска књижевна елита, Витман, Хемингвеј, Елиот, Џојс, Моније, Крозби, Паунд, којој је добио приступ својим текстом у престижним новинама, га није превише занимала. Тај затворени свет испуњен површним и дипломатским пријатељствима није одговарао човеку који је тражио искрено и непосредно. Њихов свет у уметничким кафанама са спратовима претрпаним хартијама му је деловао затворено, скучено и без додира са стварношћу.

Добра прилика за посао долази 1926. године када га Дидије Дора прима у фирму Латекоер чији је задатак транспорт поште на релацији Тулуз-Дакар. Дора је ратни ветеран из Првог Светског рата који је преживео Верденску битку, вођа ратне ескадриле 1917. године, носилац Ратног Крста и пет одликовања за храброст. Антоан му се безгранично диви и у њему види инспирацију за главног лика Ноћног лета, романа објављеног 1931. године. Дора је Егзиперија оценио као незграпног сањара и није био сигуран да ли ће тај човек меког, поетског језика моћи да се носи са авантуристичким задатком који је тражио више сналажљивости него инжењерства. Дора је сумњао чак и у добре препоруке које су дошле са младићем због аристократског карактера препоручилаца. Ипак, он га запошљава, рекло би се више због неког позитивног осећаја него због било какве објективне чињенице. Тврдио је да је осетио младићеву снажну вољу за понуђеним послом као и његову стидљивост, једноставност и поштење. Дора каже да није очекивао да наиђе на такве особине код једног младог аристократе а скромност је ценио много више од уображености и вишка самопоуздања којих се гнушао. Дора му је уистину замерио долазак на интервју за посао са сат времена закашњења јер је био прецизан човек. У Антоановом писму непосредно после разговора он пише: „Научио сам да је свако закашњење непоштовање, без обзира зашто се догодило.“

 

Додир са суштином човека

Каријеру у Латекоеру је започео као механичар, под будним оком Дидијеа Дора који још није имао поверење у необичног младића. Посао превоза поште до рта Јуби надомак Дакара је био опасан задатак, пун чистог авантуризма и пилоти су с времена на време гинули услед кварова мотора, олуја по обронцима Пиринеја, магле или пак пошто би их се Маварска племена Северо-западне Африке дочепала и заробила тражећи откуп.

Свој први додир са Сахаром је имао као путник иза колеге Ригела који је имао да одвезе празан авион до Агадира да наточи гориво и да продужи до Дакара за товар поште. Ригел је скренуо ка мору да би дохватио хладнији ваздух који више погодује мотору авиона. Антоан је задремао од снажне врелине пустиње. Осетио је удар када се авион забио у пешчану дину, сломивши крило и предње точкове. Обојица су били угрувани али без озбиљних повреда. Антоан је то назвао „згодним падом.“ Пријатељ Гијоме који је ишао иза им је помогао, покупивши Ригела и оставивши Антоана да сачека помоћ. Добио је ватрено оружје и наређење да пуца на све што се мрда и остао у сабласној тишини пескова. Одмах је осетио мистичност пустиње и тај догађај је назвао „крштење самоће.“ Записао је:

Седећи на дини, ставио сам поред себе оружје и муницију. Први пут од мог рођења ми се учинило да је живот само мој и да сам сам одговоран за њега.

Као и неки други догађаји овај пад је остао са Антоаном који га је провлачио кроз много приче.

У шпанској тврђави на рту Јуби је недуго затим постао амбасадор због своје харизме коју су сви осећали и због свог аристократског имена које ће Шпанци, надао се Дора, озбиљније схватити. Људи су га описивали као љубазног, резервисаног, радозналог и пуног енергије. Изгладио је односе са Маварима који су га заволели називајући га „великим белим дервишом.“ Он се једини усуђивао да оде километрима у пустињу са њима да пије чај, одушевљен њиховим необичним обичајима, пажљив и љубазан какав је био. Учио је арапски уз њихову помоћ али се махом споразумевао знаковима и преко људи који су знали од оба језика. Шпанце власнике тврђаве је позивао на вечеру у своју колибу и они су постепено попустили са својим крутим мерама према Французима које нису нарочито волели.

 

Једноставност

У својој колиби је поставио дрвену кутију поред кревета како би сместио ноге у кревету непредвиђеном за његову висину. Имао је два бурета од моторног уља на којима је писао, карте, шах и мноштво књига, што романа што аеронаутичке литературе. Написао је:

Никад нисам тако волео своју кућу више него кад сам живео у пустињи.

Занимале су га природне науке и постао је омиљен код деце из тврђаве због физичких и хемијских огледа које је изводио. Добио је задатак да спашава срушене пилоте и да чува положај Француза пред Шпанцима и Маварима.

Замолио је мајку да не пише „гроф“ на ковертама јер му то погоршава осећај изолованости и различитости од других. То му је сметало, иако он јесте био различит како по рођењу тако и по својим подухватима и карактеру. Касније је добио надимак Сентекс (Saint-Ex, скраћено од Saint-Exupéry) међу колегама из авио компаније који му се више свиђао.

У писмима је још изражавао свој страх да је бескористан, да је лењ, да никада неће наћи жену за себе. Није се уклапао и он је то знао као и други. Хтео је да буде схваћен озбиљно али није знао како. Прилике нису долазиле, живот је био једноличан, обавијен загушљивом тишином пустиње и прљаве шпанске тврђаве. Повремено је сумњао у своје одлуке и жалио за својим лагодним француским животом.

Забављао се припитомљавајући животиње, прво камелеона, па газеле па безуспешно пустињску лисицу. То је остала важна тема у Малом принцу. Пустиња је била добра јер је тишина погодовала његовим маштаријама. Пошту је посматрао као религију:

Пошта је света. Шта је унутра није важно.

Имао је жељу да буде користан другима.

 

Утемељење ставова

Од 1929. до 1931. превозио је пошту у „земљи где камење лети хоризонтално,“ како су авијатичари тог времена називали Јужну Америку. Добио је информацију да је пребачен и шест дана да се припреми. Ишао је да обиђе пријатеље у Паризу које није нашао јер им се није јављао редовно, недисциплинован какав је био, и није знао да су отишли на путовања или се преселили. Видео је само једну пријатељицу која га је обавестила о позитивним говоркањима у вези његовог недавно објављеног романа Јужна пошта за који га је Галимар похвалио и затражио још рукописа чим их напише.

Отишавши бродом у Рио де Жанејро, дочекали су га пријатељи пилоти. Смештен је у хотелу и град му се учинио као бетонски затвор. Сметао му је недостатак природе иако је био радознао да осети градски живот. Том граду је уистину мањкало зелених површина.

Његово радно место је било место операционог управника, о чему је обавештен тек касније. Зарада је достизала 225 000 франака годишње. Велика цифра му није нарочито уздизала поноситост нити задовољство које је заогртао својом меланхолијом и сањарењем о једноставном животу на обали Африке. Мајци је написао да се нада да ће она у његовом успеху наћи надокнаду за све неуспехе и испаде које је морала да трпи током његовог школовања.

 

Безуспешно привикавање

Сент-Егзипери је нашао жену за себе поред својих дугогодишњих страхова из пустиње, и венчао се 22. априла 1931. године са Консуело Сунтин Сандовал де Гомез (1901-1979). Она је била списатељица и уметница из Салвадора у Средњој Америци и Антоан је њоме био одушевљен. То је била позната лепотица.

Овај пут Антоан је био посвећенији свом списатељском раду и састанцима које је имао поводом својих дела и одаје утисак да је својој другој љубавној вези приступио искусније. Његова посвећеност достиже невероватан квалитет Ноћног лета где Сент-Егзипери, несумњиво несвестан својих техника, прави реконструкцију догађаја из птичје перспективе мешајући телеграме, сећања, брзе дијалоге.

Међутим, Латекоер који је преименован у Аеропостал зашао је у проблеме. Ноћни лет је прекршио код ћутања авио компаније износећи разне истине о шефу и радницима, замаскиране али јасно видљиве. Влада је почела пажљивије да мотри на фирму, проналазећи рупе у раду које се нису примећивале раније. Колеге су замрзле Антоана а многи су говорили да је смешно дати Фемина књижевну награду некоме ко има гареж испод ноктију. Скандал са аеро компанијом уздигао се до тачке да су морали да напишу брошуру Истина о Аеропосталу да би се одбранили од гласина. Дора је оптужен да је пресретао пошту за Буенос Ајрес. Сент-Егзипери је сада био ухваћен у круг немилих догађаја као покретач скандала и аутор једне посве политичке књиге, што му никада није био циљ. Записао је:

Мој најбезначајнији потез је послужио као изговор за апсурдне драме.

Пребачен је у Мароко и сместио се са женом у Казабланку. Награде га више нису радовале, био је демотивисан и материјално стање је опадало како се трошкови које су он и Консуело правили надмашивали његову зараду. Није више могао да ужива у лепоти земље која га је очарала, летео је само ради новца а мајци је писао обесхрабрујућа писма. За незгоду коју је Консуело доживела у Ници у свом бугатију, астрономске штете, имајући такође у виду да је кривица била њена и да је требало проћи кроз законске процедуре, брачни пар Сент-Егзипери био је приморан да прода вилу у Јужној Америци. Консуело је имала нејасну идеју о заради и потрошњи новца, трошећи боемски, израженог укуса за скупе ствари и путовања. Њени ставови су прешли и на меланхоличног, сањалачког и заљубљеног мужа. Он готово да није излазио из париских кафеа, причајући пријатељима приче са летова у свом лежерном и једноставном стилу. Некада би мењао клубове све до зоре.

Упркос том периоду боемског уживања у животу, Сент-Егзиперијев круг пријатеља није никад прелазио неколико добро познатих лица. Када би се четири пријатеља нашла у улици Сент-Доминик да ручају заједно Сент-Егзипери би рекао:

Главно је бити жив. Не смемо то да заборавимо.

 

Несхваћени пацифиста

Године 1940. Сент-Егзипери одлази у Њујорк са намером да убеди Америку да помогне Савезницима у Другом Светском рату. Пошто његове идеје нису одговарале поборницима Шарла де Гола, голистима, сматран је припадником Вишијеве политике иако он није био ни једно ни друго. Циљ му је био да завлада мир и да се спасу животи од безумне кланице рата: он говори на радију, пише чланке, али тај глас се слабо чује а идеја се сматра нејасном. Његове напоре цене само ретки интелектуалци док га голисти и петенисти не воле. САД улази у рат 8. децембра 1941. године. Његов утицај оставља трага само објавом романа Ратни пилот који донекле омекшава америчка срца према европским патњама.

Антоан не воли Њујорк и његове размажене богаташе који се наводно боре за даљи ток рата. У недостатку мира за који се залагао, за њега једина права борба постаје она на линији фронта. Он каже:

Останем ли на америчкој територији, далеко од сукоба, постаћу нечист. Одлазим да се оперем у ватри.

У луксузном смештају новинарке Силвије Хамилтон, где га упућује његов преводилац, Антоан пише Малог принца. У јеку њихове љубавне везе он јој је оставио  рукопис те филозофске приче и свој фотоапарат отишавши да се бори на страни Американаца. Прво издање Малог принца ће бити на енглеском језику. Он никада није сазнао невероватан успех који је доживео тај рукопис: Мали принц је преведен на 270 језика и продат у више од 130 милиона примерака.

Доктори му не препоручују летење због његовог здравственог стања (Сент-Егзипери је доживео укупно девет падова авиона са мањим или већим последицама). Сви пријатељи покушавају да га одговоре од идеје одласка на фронт. Његове речи су:

Преживео сам хрпу незгода. Не могу више ни да скачем падобраном. Али ипак одлазим, ја који имам све разлоге да останем. Не идем тамо да умрем – идем да поделим патњу са својим народом.

Од америчких издавача добија сребрну наруквицу као опроштајни поклон.

Нови авион америчке војске изашао у пролеће 1943. године је чудо технике. Локи П38 Муња бележи максималну брзину од 700 километара на час, већу од свих немачких летелица задржавајући мањак навигационе опреме и радија. За овај авион је потребна велика вештина пилота и пилоти старији од 30 година немају дозволу да управљају њиме осим једног: Антоана де Сент-Егзиперија, који има 43 године. Он је имао дисајне проблеме, оштећене зглобове и била му је потребна помоћ да уђе у једну овакву машину. Након пробних летова се враћао исцрпљен, на ивици несвести. Антоан доживљава још један пад, без озбиљних последица осим по авион који је смрскан у комаде. Американци су му након тога забранили летење њиховим прескупим авионима. Антоан је био упоран и дошао је до Ајзенхаура, молећи га да му дозволи да настави управљање авионима.

„Нека га,“ рекао је он. „Досађиваће нам мање на небу него на земљи.“

Сент-Егзипери се осећао сам, одбачен, немоћан. Он записује:

Сам сам. Сам, сам, сам, усамљенији од смрти.

Осећао је да је његова борба изгубљена унапред али му је само она остала и борио се до последњег тренутка.

Добио је мисије у регији Анеси и неколико пута вешто избегава смрт пред нацистичком против-авионском одбраном. Јуна тридесет првог 1944. године је полетео последњи пут са аеродрома Борго на Корзики. Неколико дана касније је проглашен изгубљеним у акцији и његов крај је дуго био мистерија која је будила живу радозналост код људи који су причали о његовом обарању, рушењу због лошег физичког стања или самоубиству. У његовом последњем писму које никада није послао пише:

Ако нестанем, нећу жалити баш ни за чим.

Његова сребрна наруквица је пронађена 7. септембра 1998. године на пучини надомак Марсеја. Нашао ју је локални рибар у својој мрежи пуној рибе, који је схватио о чему се ради када је прочитао име на наруквици. Јавност је устала на ноге. Организоване су потраге и рониоци и машине зарањају на дубину до 100 метара истражујући необичну олупину која се касније показује, истраживањем серијског броја, као управо она која је пре судара са морем представљала Сент-Егзиперијев П38. У марту 2008. године стари пилот Луфтвафеа, Хорст Риперт тврди да је управо он оборио 31. јуна 1944. авион П38 на пучини Средоземља. Он изјављује:

Да сам знао ко управља авионом, сигурно не бих пуцао.

Муња П38 је остао без крила и пао је вертикално у море са 3000 метара висине. Хорст Риперт је умро 2013. године, а ова верзија приче почива на његовој речи, без икаквих опипљивих доказа.

 

Разматрање Сентексове личности

Сада, познајући целу причу, може се саставити психолошка слика личности Антоана де Сент-Егзиперија.

Његов темперамент је меланхоличан, склон размишљању о прошлости и жаљењу за лепим догађајима који су прошли. Он је донекле пасивна личност, не верујући у промену која се може направити у човечанству, занешен у својим чистим, дечјим маштаријама и дубоко свестан своје различитости. Као и многим уметницима, склоност меланхолији му доноси снажне уметничке предиспозиције. То је његов начин да побегне од суровости света. Губитак оца га је још више изложио мајчином осећајном утицају.

Једна од његових основних особина која се надовезује на маштање и чисто срце је његова доброта на коју је ретко кад узвраћено истом. Он у суровом свету одраслих остаје дете и то има своје последице. Пример је његова прва љубав која га је оставила из финансијских разлога док ју је он волео безусловно. Како је старио и добијао нове ожиљке од падова авиона, тако је гомилао и оне психолошке – његова маштарија Ноћни лет, у којој је невино маштао о авионима и храбрим пилотима, протумачена је као политичка књига а детаљи су приписани Аеропосталу. Такође и у рату није веровано човеку који се залагао за мир а не за различите странке. Његово стремљење ка остварењу доброте чини да се удаљи од површних пријатељстава а оних из користи се гнуша.

Још једна његова упадљива особина је храброст. Он се не плаши смрти и иде у сусрет својим сновима крупним корацима. Несумњиво је ризиковао живот дружећи се са Маварима који су пилоте користили као предмет откупа, многе убивши без много сажаљења, али он је веровао да ће његова чиста идеја пријатељства бити примећена и успео је да створи себи многе пријатеље. Затим се та храброст види сваки пут када поново седа у авион упркос незгодама које је доживео и које су га могле коштати живота.

Даље видимо хуманост и саосећање. Када је његов пријатељ пилот, Мермоз, нестао у Андима, Антоан није губио тренутка да оде у потрагу за њим, остављајући по страни посао и страх од снажних, вихорних ветрова. У детињству је сваки његов покушај да спасе повређену животињу произилазио из саосећања.

Он није правио разлике између националности или боје коже: једнако је пружао руку пријатељства и Шпанцима и Маварима, што је један модеран, филантропски приступ међуљудским односима.

У многим ситуацијама може се запазити његова нежност и осећајност. Као такав, заједно са способношћу да се стави у туђе ципеле, он је задобио поверење и симпатије многих а нарочито деце која све те црте личности осећају чак и боље од одраслих, иако не умеју то да кажу.

Његове љубавне везе су све без изузетка биле пуне љубави са његове стране. Он се везивао и волео читавим срцем, храбро и безусловно, што га је често коштало у свету где владају другачији закони друштва. Такође показује приврженост и љубав према мајци.

Приметна је његова потреба да буде схваћен и користан другима. Он жели да буде члан друштва, он тражи љубав и пажњу коју тако несебично даје и добија мало заузврат. Људима остаје махом несхваћен и нејасан, поготово у доба рата. На крају напушта свет живих са осећајем усамљености, остављености, дубоке меланхолије. Вероватно је због потребе за пажњом и покушавао да се приближи другима, тражећи од мајке да не пише његову титулу на ковертама писама. У пустињи изражава свој страх да је бескористан, лењ и да можда никада неће наћи жену за себе, што има за узрок такође његову потребу да буде вољен.

Целог живота Сент-Егзипери носи у себи жеђ за непосредним искуством живота што му је авијацију учинило тако природним избором. Његова самоћа у пустињи готово је филозофски додир са људском суштином. И он наставља одувек да се диви ономе што је природно, древно, људско. На то се надовезује радозналост која га покреће у истраживање за новим и необичним.

Антоан је такође био јако упоран човек. Он је знао шта хоће, имао храбрости да иде ка томе и упорности да добије то. То се види када се упорношћу изборио да постане студент пилотске школе коју према правилима не би могао да упише, затим када је Американце измолио да добије још један њихов скупоцени авион.

Остаје утисак да је смрт оца слабо утицала на његове особине, осим посредно преко мајчиног утицаја. Не могу се пронаћи његова признања о осећањима поводом тог догађаја јер је избегавао да говори о томе. У недостатку такве интроспекције може се само нагађати. Зна се једино да је фигура оца остала важна у његовом делу, које прећутно осликава мотив очинства у неким деловима.

Дакле, његове психичке особине или црте су следеће: доброта, саосећање, храброст, упорност, замишљеност, пажљивост, осећајност, хуманост. У неким тренуцима показује лењост и размаженост.

Такве црте личности потичу из његове интелигенције, као наследне особине, и детињства. Безбрижно детињство пуно мајчинске љубави учинило је његово срце меким и осећајним, навикнутим на пажњу и доброту.

Те исте црте имају за последицу лоше сналажење у свету одраслих, где се Антоан обрео без познавања правила, навикнут да даје љубав и да је добија заузврат. Друштво није брижна породица већ знатно суровија средина где се осећајност и доброта слабо гледају, где је љубав знак слабости. Где је не добија довољно, он бежи у себе и своју меланхолију, жалећи за детињством.

За ПУЛС Младен Милосављевић

 

Коришћена литература

Књиге:

Stacy Schiff. 1995. Saint-Exupéry. New York, Alfred A. Knopf

 

Страницe на вебсајту или вебсајт:

Youtube. Biographie de Pilote : Antoine de Saint-Exupéry. <https://www.youtube.com/watch?v=PDN4AntfoFM&list=PL-ByFrFtGPc6KUT2ndZSXoTk8b9OpNEeY&index=2&t=0s> 13.5.2020.

Youtube. Antoine de Saint Exupéry à la radio en 1938. <https://www.youtube.com/watch?v=UDbriRSgcwQ&list=PL-ByFrFtGPc6KUT2ndZSXoTk8b9OpNEeY&index=2> 13.5.2020.

Youtube. Saint-Exupéry – Reportage – Visites privées. <https://www.youtube.com/watch?v=QdtXYvYFCWU&list=PL-ByFrFtGPc6KUT2ndZSXoTk8b9OpNEeY&index=3> 13.5.2020.

Youtube. The Boy from Asteroid B162 – BBC TV 1965. <https://www.youtube.com/watch?v=aGoTaoAufzE&list=PL-ByFrFtGPc6KUT2ndZSXoTk8b9OpNEeY&index=4> 13.5.2020.

Wikipedia. Horst Rippert. <https://fr.wikipedia.org/wiki/Horst_Rippert> 13.5.2020.

Wikipedia. Antoine de Saint-Exupéry. <https://fr.wikipedia.org/wiki/Antoine_de_Saint-Exup%C3%A9ry> 13.5.2020.

Wikipedia. Consuelo de Saint-Exupéry. <https://fr.wikipedia.org/wiki/Consuelo_de_Saint-Exup%C3%A9ry> 13.5.2020.

Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest

0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments