Put napolje – U ovoj zemlji kao da je oduvek padala laž nalik na sneg. Svi gradovi u njoj bili su beli. Plavičaste senke, danju, kada je bilo sunca, protezale su se po pustim ulicama kao da su njeni jedini prolaznici. A noć se nije mnogo razlikovala od dana. Jedino se količina kanibalizma drastično umnožila. Naročito su takozvani odrasli voleli da jedu svoju takozvanu dečicu, to jest, produžetke svoje takozvane odraslosti, delom zato što nisu mogla da se odbrane, delom zato što bi tim uobičajenim činom ostajalo više mesta za takozvane odrasle. Elektrodistribucija  je redovno dostavljala mrtvu svetlost, struju, a i gradski vodovod je takođe savesno  obavljao svoju dužnost, ali samo redovnim korisnicima, ostali su morali da se snalaze kako znaju i umeju. Ipak  mnogi su umirali od hladnoće. Zato je većina, potajno, obožavala  i iščekivali boga rata, jer su osećali da će se, zahvaljujući njemu, stvoriti realne mogućnosti za velike ljubavi koliko i za velike mržnje. Kada bi snežne pahuljice nakratko  prestale da zasipaju već ionako suviše zasuto obitavalište ovog zabačenog mestašca, koje su nekada davno pesnici opevali u svojim pesmama kao najlepši predeo za život, temperatura bi pala toliko da se niko od preživelih nije usuđivao da napusti svoje koliko – toliko toplo gnezdo. Većina stanovnika je provodila vreme u spavanju  ili sanjarenju nekog drugog, mnogo lepšeg sveta, Onog  u kojem nije postojao ni jedan oblik diskriminacije; rasne, klasne, … nacionalne, starosne. Uostalom, jedino je to bilo izvodljivo; skučenost prostora i  bekstvo u zavodljivo slatka snoviđenja.

Osim za jednog čoveka. Čoveka koji je imao svoje puteve, uličice koje je samo on poznavao. Prema mišljenju svojih savremenika bio je krajnje introvertovana osoba. Kada bi ga pitali za ime predstavaljao bi se najčešće kao Slobodan Strelac. Neobično ime za nekog ko je ipak živeo među svojim sunarodnicima čija prezimena su se uglavnom završavala sa „ić”. Dugo se posle njegovog  nestanka iz sveta, poznatog i sasvim mesnatog, nagađalo  o tome kako je nestao taj svima neobičan lik koga niko nije dobro poznavao i koga su mnogi instiktivno izbegavali a žene pribojavale i zazirale od njega. Smatralo se da je ćutljiv, verovatno zato što je, eto tako, sudbinski ili božjom voljom, prekomerno stidljiv, i da je najbolje zaobilaziti ga, kao da je od pamtiveka postojao podrazumevani zapisnik ili uredba, kojima se svim stanovnicima zaleđenog gradića dalo na znanje kako je poželjno ophoditi sa takvim pojavama u svom okruženju.

Malobrojni među sugrađanima pričali su da je jednom prilikom nekome, na neko još neustanovljeno pitanje, iz još neutvrđenih razloga, odgovorio “put napolje vodi kroz vrata”, ili tako nešto, i da je često viđen da sedi ispred obale njihove nekada lepe reke i odmara se, ili posmatra zalazak sunca, ko bi to znao. Drugi su, opet, pričali da je, prosto, nekud otputovao idući nekud duž obale, ili, da se, najpre, udavio u reci, iako mu telo nikada nije pronađeno; oslobodio se svojevoljno, mrskog mu života. Najmanje se razlog njegovom iznenadnom nestanku tražio u njegovim godinama, koje niko nije uspeo da sazna ili tačnije odredi, jer je imao lice gotovo detinje, mada mu je kosa odavno bila seda.

“Život je soba u kojoj ima sve manje vazduha, u svakom slučaju, ne čistog, i svakim danom, i pored svih tih silovanja živih, izgnanstava u svet ispod zemlje, ispod poznatog,  soba je prepuna još ne proteranih, još ne silovanih, još otelovljenih i uglavnom dodirivanih; soba u koju svakodnevno dolaze novi kandidati i predodređeni. Soba u kojoj mene nema.

Moja hronična odvojenost dopušta mi da vidim ono što inače ne bih mogao da vidim.

Odavno sam napustio  kuću, u kojoj se, naravno, nalazi soba prepuna  glumaca čije uloge su vrlo smisleno, konstruktivno, da ne kažem koncizno i koherentno sistemom logocentričnih beočuga, po scenariju i u režiji Uglednog i Izabranog, Odraslog i Razumnog, izgradili Dobronamerni i Racionalni. Vizionarski promišljeno. “

Poput pradavnog predajnika mogao je svakodnevno da čuje ovakve glasove, povremeno u obliku izvedenih rečenica. Češće u obliku crteža koji su njemu ličili na zabeležene snove koje je snevao iz dana u dan otvorenih očiju.

Nije mogao da podnese toliku količinu kolektivnog i omasovljenog, proizvedenog da služi, u stvari, iluziji postojanja, proždiranjem opipljivog i izmerenog.

Zato, obično, nigde nije žurio već je, naprotiv, zastajao da osmotri nešto, ko zna šta.

Te večeri i dalje je padao sneg, sećao se, kao da je juče bilo, kada je, ko zna zašto, onako dokon, sa rukama u džepovima, pogledao nalevo, i ugledao vrata, sagrađena ko zna kada, kroz koja je jasno mogao da vidi zalazak letnjeg sunca koje se presijavalo na nepreglednoj morskoj površini. Na ulici nije bilo nikoga osim njega, i ko je mogao da se začudi čoveku koji zadivljen prilazi dverima, oprezno zastaje pred njima na trenutak, a zatim prolazi kroz njih, sa nedvosmislenim osećanjem da se vratio tamo odakle je došao.

Seo je na meku kao duša travu,ustao,zakoračio ka obali koj i očas nestao u daljini, koja je ličila, koliko na sumarak toliko i na nikad opisano ili naslikano jutro. Početak kraja, kraj početka, ni jedno ni drugo. Nije znao da kaže.

Ili, možda, nije znao da zna.

„Nije li svako znanje posledica silovanja da znamo gde je neophodno staviti tačku?

Posledica zaboravljanja da je naspram jednog jeste  uvek moguće dopisati izvesno nije? Da je u ime jednog sećanja, potrebno, neophodno, nužno, žrtvovati još brojnije slike zaborava? Da je u ime svake kuće života bilo potrebno žrtvovati sobu prepunu privida života?

I zar nije vreme da konačno stavim tačku? I pretvaram se da je ona neophodna,i neupitno stvarna, iako nje nema?

Kao što nema ni mene.

Ali isključivo sa stanovišta ovih živih. Persona koji se od početka nekog još neupoznatag početka, uvežbavaju, u dodeljene im uloge živih, stvarnih, dodirivanih. I kojima soba dozvoljava da vide tek onoliko koliko im to proporcije prozora dozvoljavaju.

Slobodan Strelac je tu sasvim suvišan.”

Čuo je glas u sebi, dakako, samom, dok se preobražavao u predeo pred sobom.

Za P.U.L.S.E napisao, nacrtao i obojio: Đorđe Milović 

  Đorđe Milović, Priče, Priče poezija putopisi, putopisi, Strip