Ulogujte se / Kreirajte profil

Role Playing Games – između zabave i umetnosti





 

RPG je naziv za posebnu vrstu društvenih igara u kojoj učesnici stvaraju i igraju imaginarne likove iz fantazijskih ili naučnofantastičnih svetova specijalno stvorenih za tu svrhu. Žanr kao takav se često poistovećuje sa prvom i najpopularnijom igrom „Tamnice i zmajevi“ (Dungeons & Dragons) koji je danas slobodno možemo reći sastavni deo popularne kulture. Intervju sa Aleksandrom Milkovićem i Vladimirom Oreljem nastao je sa namerom da se javnosti skrene pažnja na ovaj nama blizak vid izražavanja i da se ukaže na neke njegove mogućnosti koje prevazilaze okvire puke zabave. Takođe, razgovor koji ćete imati prilike da pročitate je nastavak dugogodišnjih eksperimenata i rasprava na temu RPG i umetnost, od kojih posebno izdvajamo: Grupa autora, Martens (Novi Sad: neobjavljeni rukopis), Klub 7, Letandur (Inđija: Narodna biblioteka „Dr Đorđe Natošević“, 2009), Aleksandar Milković, Vladimir Orelj i Milan Marković, Alimantis (Inđija: neobjavljen rukopis), https://igrokazblog.wordpress.com/

*

Kada ste i kako prvi put došli u kontakt sa RPG-ovima (Role Playing Games)?

Aleksandar Milković: Prvi put sa 16 godina, kada sam od prijatelja čuo za koncept „Tamnica i zmajeva“ (Dungeon & Dragons). Mada, mislim da i kompjuterske igre imaju neke naznake kreiranja lika (opet koncipirane na Tamnicama i zmajevima), tipa „Skajrim“ (Skyrim), gde ti ipak biraš neku rasu, klasu i čemu ćeš da se posvetiš i kako da igraš. Mada je tamo put za razliku od RPG-ova ipak programski određen.

Vladimir Orelj: Prvi susret bi bila epizoda crtanog filma „Deksterova laboratorija“ u kojoj Dekster i drugari igraju neku varijaciju „Tamnica i zmajeva“. Imajući u vidu da je to bilo sredinom devedesetih kada su video igre ‘trčale’ na 16-bitnim procesorima (što ne znači da su bile loše, vec samo grafički daleko od danasnjeg nivoa), a „Monopol“ i „Riziko“ bez premca vladali svetom društvenih igra, nije ni čudo što sam bio potpuno opčinjen idejom koja se prvenstveno oslanjala na maštu kao polje za igru.

Šta je to što RPG izdvaja kao praksu u odnosu na srodne aktivnosti poput video ili društvenih igara?

Vladimir Orelj: Specifično za RPG u odnosu na neke srodne vidove zabave je što je krajnji cilj igranja kolektivno stvaranje priče.

Aleksandar Milković: U RPG-ovima glavni cilj jeste zabava. Mada, ja ih doživljavam i kao psihodramu. Posmatranjem sebe, a i drugih igrača shvatam koliko neko ne može da pobegne od sebe šta god da igra, a koliko neko namerno ispucava lične frustracije. Ono što je zanimljivo jeste da u glumi postoji neki ‘zid’ između mene kao osobe i mojih frustracija/izbora/odluka, a to je lik. To je drugačije kod RPG-ova, jer neko može da igra društvene igru ‘nervira se’ i ispoljava frustracije, ali to je i dalje on, a u igri to ne radim ja – nego moj lik. I krijemo se iza toga. Ili namerno forsiramo.

Vaši me odgovori navode na to da napravim analogiju sa pozorištem koje je tradicionalno povezivalo sve ove epitete zajedno, pogotovo kada se uzme u obzir pojam katarze koji uvodi još u antičko vreme Aristotel, pokušavajući da objasni u čemu se sastoji društvena korisnost same institucije i čineći je tako pretečom onoga što bismo mogli da nazovemo psihodramom. Kako ti Aleksandre vidiš odnos između ove dve vrste prakse, pogotovo kada se uzme u obzir tvoja profesija, a to je gluma?

Aleksandar Milković: Postoje odredjene sličnosti – postoje likovi koje reditelj igre (game master) vodi kroz priču. Razlika je u tome što u pozorištu postoji tekst, dakle, priču znamo i znamo gde nas vodi, a što je još važnije – publika. Dok učestvujete u RPG-u niko vas ne gleda i to utiče na igrače da se opuste. Rekao bih da je glavna sličnost izmedju pozorišta i RPG-a upravo gluma. A koliko uspešno i originalno se izvodi, zavisi od umešnosti pojedinaca – i u pozorištu i u igri.

Ponovo smo došli do priče, kao važne teme RPG-a. Vladimir je u svom odgovoru na pitanje o suštini ove aktivnosti stavio akcenat na izgradnju narativa. Sada vidimo da se i razlika između ove vrste prakse i pozorišta bitno određuje takođe spram istog ovog pojma. Danas se stvaranje priča prvenstveno vezuje za pisanje, bilo to u domenu književnosti ili pak neke od scenskih umetnosti (pozorište, radio, televizija ili film). Sada želim da postavim pitanje Vladimiru i tiče se pisanja. Kao programer, tvoj zadatak je da pišeš kodove i time proizvodiš funkcionalna oruđa, sa druge strane kao pisac baviš se stvaranjem druge vrste teksta, onog koga bismo mogli nazvati estetskim – koji ima potpuno drugu vrstu uloge, koja se tiče izazivanja osećanja i ima za cilj da proizvede misli i osećanja kod čitalaca. U koju vrstu ‘proizvodnje’ teksta bi postavio učesnike RPG-a? I kako bi protumačio činjenicu da je ovaj oblik aktivnosti vrlo popularan kod ‘programerske’ populacije? Postoji li veza RPG-a sa specifičnostima kompjuterske kulture uopšte?

Vladimir Orelj: Ako pretpostavimo da je svrha pisanja koda da se reši neki problem, onda može da se napravi paralela između kodiranja i tradicionalnog tipa RPG-ova gde se pred igrače postavljaju prepreke koje oni treba da prevaziđu. Ovakvi epski tipovi igara najčešće i odgovaraju programerima i ostalima koji su istrenirani na “inženjerski” način razmisljanja: reši problem što efikasnije.

Poslednjih godina (uglavnom kao posledica sve većeg broja “indie” naslova u svetu RPG-a su sve popularnije igre koje su pomerile centralnu ideju sa izazova na dramu. Rekao bih da se igranjem tih igara dobija tekst koji bi podsećao na neku modernu knjigu. One stavljaju akcenat na strukturu priče, formiranje dramskih konflikata izmedju igrača i kolektivno učestvovanje u izgradnji sveta u kome se narativ dešava.

Interesantno je što se RPG razlikuju i od programiranja i od pisanja time što u njima ne postoji iterativni proces. Nema nikakvog brušenja već je sve stvar momenta. To često dovodi do drastičnih varijacija u kvalitetu jer sve zavisi od raspoloženja učesnika. Naravno, popularnost RPG-ova dovodi do toga da se sve više razvijaju tehnike kojima bi se popravilo iskustvo svih prisutnih, a samim tim i kvalitet teksta.

Večernja sesija RPG-a. Autor: Diacritica

RPG predstavlja naziv za skup sistema koji su ključni za ovaj vid igara. Njihov je zadatak da definišu sve aspekte igre kao što su mehanika igranja, fizika sveta u kome se kreću fantazijski likovi, kao i njegove biološke, magijske, pa i tehnološke karakteristike. Važno je reći da su spomenute „Tamnice i zmajevi“ (Dungeons & Dragons) predstavli prvi i najpoznatiji sistem za igranje RPG-a. Aleksandre, koji je tvoj omiljeni sistem i zašto?

Aleksandar Milković: Nisam siguran koliko ovakvih sistema postoji. Za mene „Tamnice i zmajevi“ imaju veliki značaj, jer je to prvi sistem koji sam ikada igrao, kao i činjenica da sam odrastao na trilogiji „Gospodar prstenova“ (Lord of the Rings). Međutim, nikada nisam želeo previše da se udubljujem u istraživanje ovog sistema mimo igre, iz straha da nešto što je osmišljeno kao izmaštani svet ne postane za mene primarno, a i da bih zadržao taj istraživački deo za samu igru. Meni je lično sistem „Svet tame“ (World of Darkness) zanimljiviji za igru zato što naliči na siže veoma popularne serije „Čudnije stvari“ (Stranger things). U ovom sistemu igranje uloga ima mnogo veći značaj nego u drugim sistemima koje sam igrao i akcenat je stavljen na unutrašnji svet lika. Opet, verujem da ovo ima veze sa činjenicom da sam glumac. Sa druge strane, postoji nekoliko sistema koji su vrlo interesantni za igru, kao „Čudovište nedelje“ (Monster of the Week), koji je (u našem izvođenju doduše) izgledao kao neka epizoda „Skubi Dua” (Scooby-Doo).

U kakvom se odnosu nalaze igra i stvarni život, pogotovo s obzirom na to da su igrači osobe koje sa sobom nose različite vrline i mane? Činjenica je da se u toku igre svi učesnici susreću sa sopstvenim i tuđim patologijama jer je teško odvojiti ono što ti kao akter činiš od onoga što je razrada nekog potencijalno bezličnog/nadličnog narativa. Da li postoji mogućnost da igra povratno utiče na one koji je igraju?

Vladimir Orelj: U tekstu pod nazivom „Imam to u vidu“ (I Got You) dizajnerka igara Emili Ker Bos (Emily Care Boss) tvrdi da je najbolje kada se RPG igra sa ljudima koje dobro poznaješ. Na taj način se lakše dolazi do zanimljivih situacija jer prijatelji znaju šta se dešava u životima ljudi sa kojima se druže i mogu da evociraju ono što ih interesuje. I mada se neko može odlučiti da igra bezbedno, ne povezujući igru i lični život, za autorku to nije put kojim treba ići. RPG ima potencijal da poveže lične probleme sa problemima lika koju ista ta osoba tumači. Zato se u naslovu teksta pominje „imam to u vidu“, izraz kojim reditelj igre govori da će sa posebnom pažnjom da tretira predstojeću scenu i da ona namerno podseća na stvarnost. Na taj se način RPG potencijalno približava psihodrami i prevazilazi okvire puke zabave.

Na primer, u jednoj epizodi serije „Banda iz odeljenja informatike“ (The IT Crowd) devojka jednog od likova naglo raskida s njim bez reči. Bez prilike da sa njom razgovara o novonastaloj situaciji on počinje da pati. Zbog toga mu njegov prijatelj unutar RPG igre rekreira sličnu situaciju dajući mu šansu da progovori o problemu kako bi došlo do kakvog takvog zaceljenja. To pokazuje da RPG u određenim situacijama prevazilazi samog sebe kao igru. Ali, naravno, za takve istupe je potrebno imati mnogo takta i mere kako bi se došlo do nekog pozitivnog ishoda poput boljeg povezivanja između učesnika igre.

Ako pođemo od teze da je igranje igara vid aktivnosti koji decu i tinejdžere priprema za život u društvu odraslih (‘porodica’, ‘rat’, ‘pravljenje kuće’, itd.), šta bi bila obrazovna karakteristika RPG-a? Da li si ti Aleksandre nešto lično naučio ili izvežbao učestvujući u ovoj vrsti igrolike prakse?

Aleksandar Milković: RPG je u moj život ušao u periodu adolescencije, koji je najbitniji za odrastanje jednog čoveka. To je bio trenutak gde ‘dobro i zlo’ menja ‘sivo’ u ljudima i prve poznate rečenice iz života ‘Pusti priče i filmove – ovo je život.’ i ‘Ništa nije cno ili belo – ima tu mnogo više slojeva i svi smo i jedno i drugo.’

Odrastamo na borbi Sile i Mračne strane sile, na nekim Dobricama i Zloćama, a onda počne ‘pravi život’. Zato je meni RPG služio da se makar na neko vreme vratim u taj period i da mogu jasno da razaznam – aha, ovaj tip je dobar, ovaj zao, jer u životu to nikad nije moguće razlučiti. Ali mislim da je bitno da nas s vremena na vreme podseća i da su te velike i najznačajnije franšize kao „Ratovi zvezda“ ili „Gospodar prstenova“ toliko poznate i bave se vrlo jasnom temom – kako Dobro da uništi Zlo.

Tako da mislim da me RPG nije ništa naučio, ali mi je pomogao da sačuvam neki deo tog klinačkog poimanja sveta, koji mislim da je dragocen i da ga treba čuvati.

Ako RPG može da služi kao most između domena ličnog i fiktivnog da li je moguće od njega tražiti da govori i o širem društvenom konktekstu?

Vladimir Orelj: RPG svima daje mogućnost da učine nešto kreativno ukoliko to žele. Najbitnije je da se stvori situacija u kojoj se može reći nešto zanimljivo.

Jedan od mojih neostvarenih snova je da napravim avanturu u sistemu kao što je „Ratni čekić“  (War Hammer) gde bi se igrale uloge ljudi čija planeta u toku intergalaktičkog sukoba potpisuje vojni savez sa vanzemaljcima. Likovi bi konkretno bili mladići u hiperreligioznom društvu koji bivaju regrutovani od novonastalog pokreta otpora suprotstavljenog sporazumu. Pre ili kasnije od njih bi se zahtevalo da postanu bombaši samoubice u borbi protiv vanzemaljskih snaga i kolaboratora. Na taj bi način pokušao da dovedem igrače u poziciju ljudi iz zemalja poput Pakistana ili Afganistana koji nemaju ništa drugo do religije, odnosno vere da postoji nešto bolje na drugom svetu.

Aleksandar Milković je glumac, stand up komičar i jedan od osnivača umetničkog udruženja „ArtFrakcija“. Diplomirao je i masterirao glumu 2012. u klasi profesora Nikite Milivojevića na Akademiji umetnosti u Novom Sadu gde drži i školu glume. Prvi put se upoznao sa RPG-om 2004.

Vladimir Orelj je softverski inženjer zaposlen u Novom Sadu. Prema priči njegovog likа u avanturi ‘Letandur’ stvorena je pozorišna predstava pod istim nazivom. RPG-uje više od 15 godina. Od 2017. igra novu ulogu – oca.

Za P.U.L.S.E Milan Marković

Blog Milana Markovića

Donacije

  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.