“Samoubistvo uvek za sobom ostavlja neki nepoznati delić, izvan svih razloga i objašnjenja” kaže nemačka glumica i rediteljka Marija Šrader, autorka filma “Štefan Cvajg: Zbogom Evropi” koji je  dobio nagradu publike na dodeli Evropskih Oskara.

Bečki Jevrejin, romanopisac, biograf i novinar Štefan Cvajg, pobegao je iz domovine 1934. nakon Hitlerovog dolaska na vlast i živeo u Londonu, Batu, Njujorku i na kraju Petropolisu, planinskom gradu nekih 65 km severno od Rio de Žaneira, koloniji nemačkih izbeglica. U toj kući je 23. februara 1942. baštovan i kućepazitelj pronašao 60-godišnjeg Štefana i njegovu 33 godine mlađu drugu suprugu Lote zagrljene na krevetu, mrtve, usled trovanja barbituratima. 

U tom trenutku bilo je teško razumeti zašto su se ubili. Cvajg je upravo bio napisao knjigu “Brazil: Zemlja budućnosti”. U jednoj sceni Lote kaže lokalnom vodiču kroz plantažu šećerne trske: “Razne rase žive ovde žive tako prirodno zajedno da je to za nas pravo čudo”. Na kraju krajeva, sve je delovalo sasvim drugačije od Evrope iz koje su pobegli i gde su Jevreji bili istrebljivani.

U drugoj sceni, Cvajg i njegov sunarodnik izbeglica stoje na terasi i gledaju papagaje kako nadleću božanstven tropski pejzaž.

– Retko sam bio tako rasterećen kao poslednja tri meseca. Samo sam radio, šetao i čitao, nemam razloga da se žalim – kazao je Cvajg. Ali potom, maska zadovoljstva spada s njegovog lica i Cvajg, do tada uglađeni šarmer u izvedbi Jozefa Hadera, kroz suze kaže: “Kako neko može da podnese ovo?” 

Kao da život u raju čini gubitak njegove voljene Evrope još težim. To može bit jedno od objašnjenja. Šraderova je u pravu kada kaže da svako samoubistvo krije tajne i zato je odlučila da i u svom filmu piščevu smrt ostavi misterioznom. 

U vreme smrti Cvajg je bio jedan od najpopularnijih i najuglednijih romanopisaca. Novosti o njegovom odlasku bile su na naslovnim stranama američkih listova.

– Njegovo samoubistvo je šokiralo svet – kaže Šraderova, koja veruje da Cvajgova tragedija i dalje ima odjeka.

– Zaintrigirala su me pitanja koja pokreće jedna takva uznemirujuća odluka. Kako možete da se nosite sa svetom koji se pretvara u radikalizam? Ima li nečeg što je vrednije od fizičke sigurnosti i lične sreće? Tokom godina istraživanja i rada na filmu nisam imala pojma da će ta pitanja biti relevantna danas, samo što sada izbeglice utočište traže u Evropi – navodi Šraderova.

Zašto je Cvajgova tragedija danas važna? Jedan od razloga je da istoriju pišu pobednici a priče o egzilu oni koji su uspeli kao stranci u tuđoj zemlji ili, u najmanju ruku, koji nisu bili skrhani gubitkom. Štefanvo samoubistvo u filmu služi kao korektiv. 

U Cvajgovoj oproštajnoj poruci, između ostalog, pisalo je:

“… Početi sve ispočetka posle 60. godine zahteva posebne moći a moje moći su istrošene nakon godina beskućništva i lutanja. Zato ću radije okončati svoj život u pravom trenutku, dok sam još uspravan, kao čovek kome je kulturni rad uvek pričinjavao najčistiju sreću i ličnu slobodu – najdragoceniji imetak na zemlji”.

Za razliku od mnogih svojih sunarodnika-izbeglica, Cvajg nije mogao da se regeneriše u novom svetu, niti da se pretvara da je sve u redu. Dan pre nego što se ubio poslao je svom izdavaču rukopis “Jučerašnji svet: Uspomene jednog Evropljanina”. 

To je knjiga koja pokazuje kako je Cvajg patio od Sindroma Lotove žene, kako to naziva njegov biograf Džordž Pročnik: neodoljive želje da se gleda preko ramena u svet koji nestaje. Čak i pre nego što je napustio Beč, Štefan je bio sklon tome. Sakupljao je kolekciju evropske kulturne memorabilije uključujući Geteovo penkalo, Betovenov sto, Mocartove i Balzakove rukopise… sve je to morao da ostavi na drugoj strani Atlantika kada je napustio Evropu.

Čim je otišao, izbrisan je u zemljama nemačkog govornog područja. Nacisti su mu spaljivali knjige, opera “Ćutljiva žena” za koju je napisao libreto na muziku Riharda Štrausa zabranjena je 1935. Međutim, njegove knjige su i danas popularne.

Film Šraderove ne bavi se Cvajgovim književnim zaslugama niti ga osuđuje kao ljudsko biće. U jednoj sceni u filmu Cvajga kritikuju što ne želi da se izjasni o Hitleru i osudi njegove akcije.

“On je kukavica, misli samo na sebe”, kaže jedan novinar. “Nema više ostrva. Njegovo ostrvo je odavno potonulo i jednoga dana će morati da zapliva na ovu ili onu stranu”, dodaje.

Ne baš: Cvajg nije odabrao da pliva već da potone.

Šta kaže rediteljka na Cvajgovo odbijanje da osudi Hitlera? 

– Diskutabilno je, ali ne mislim da je bio apolitičan ili kukavica. On je samo odlučio da se suzdrži od svoga mišljenja dok su ostali davali svoje. Za mene je to inspirativno, naročito danas kada svi komentarišu i lajkuju i imaju mišljenje o svemu; postalo je toliko jednostavno izjasniti se da je već besmisleno. Trebaju nam ljudi koji se opiru porivu da progovore. Ljudi su znali Štefanov stav ali on je odbijao da napada i bio je majstor nijansiranja. Njegov rad je bio vrlo kritičan i imao je veći uticaj nego da je bilo šta rekao mimo toga – zaključila je Marija Šrader.

Blic online

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Književnost, Nacizam, Nemačka, Štefan Cvajg