Glavni problem sa samoubistvom leži u polaznim pretpostavkama i stavovima onih koji nisu u situacijama koje vode ka tom činu i koji ga, potom, svrstavaju u određene kategorije i kalupe razmišljanja onda kada se analitički bave ovom problematikom. No mora se krenuti od toga da je prvo i najosnovnije pravo svake osobe da po sopstvenoj Volji raspolaže svojim umom/životom/telom, u ma kom smeru to naposletku vodilo, pa se isto tako i eventualni čin samooduzimanja života ne razlikuje previše od trenutka geneze svesti nakon formiranja novog života. Ovo poređenje treba posebno naglasiti baš iz razloga što je namerno okončanje života smisleniji čin jednog živog bića jer se temelji na njegovoj odluci; dok, s druge strane, njegov nastanak to apsolutno nije – već je splet okolnosti čijih smo mi krajnji rezultat i mi ne odlučujemo o tome da li ćemo se roditi ili ne…

Dakle, smatrati oduzimanje sopstvenog života grehom izlišno je analizirati na takav način i moglo je samo poslužiti kao podloga za uvođenje određenog seta moralnih načela koja su u određeno vreme u prošlosti jedino na takav eksplicitni način, kroz strah, mogla biti duboko utisnuta u svest pojedinca ili grupe ljudi.

Otud ovako oštar stav svetog Avgustina (Aurelius Augustinus):

Samoubistvo je jednako ubistvu.

Ali takvim rigidnim stavom ovde se nećemo baviti.

Ono što je naša tema jeste čin samoubistva iz ugla duhovne potrebe za konačnom spoznajom, koja se nikako drugačije ne može inicirati, te ništa drugo ne može izazvati takvu vrstu fokusa. To je ona tačka kojoj sve religije, tradicije i duhovni sistemi, pa i sâma nauka, teže i na čemu baziraju svoj narativ: na momentu razotkrivanja pozadine mehanizma svemira i potom naše uloge u toj glomaznoj mašineriji… No iako u prvi mah ova ideja i način njenog sprovođenja možda deluju previše volšebno i kontradiktorno, ovo stanovište to upravo i ima za cilj – da do temelja poljulja našu ušuškanosti u svet u kojme nema očiglednog i definitivnog Odgovora. Pa, jedino što preostaje jeste da se isti potraži na drugom kraju spektra. Otud je eventualni šok u toku čitanja ovog teksta poželjan (ako ne i neophodan) jer on dodatno služi da nas izmesti iz stanja opšte ljudskosti u kojoj smo (rođenjem) zatočeni i uvede nas u izmenjeno stanje rezonovanja stvari i pojava, ono koje nije oivičeno moralom i drugim mehanizmima ublažavanja haosa (prirode) oko nas.

I ne, ovako razmatrana ideja o samooduzimanju života nema nikakavih dodirnih tačaka s klasičnim psihološkim sagledavanjem suicida iz ugla depresije ili nekog sličnog mentalnog disbalansa kojim se današnja medicina bavi. Depresija svakako predstavlja ozbiljan problem s kojim se svako mora suočiti na svoj način, jer nema univerzalnog leka, i koji može ostaviti ozbiljne posledice na život pojedinca.

Neželjene posledice, dok mi ovde govorimo o željenim.

U tome je razlika.

Dakle, još jednom, nećemo pričati na univerzalan način, već ćemo razmatrati dijametralno suprotan stav u cilju spoznaje šire stvarnosti, za koji u ovom životu nemamo dovoljno mentalnog hardvera da ga smisleno dokučimo, a da po cenu te potrage ne zaglavimo u beskonačnom fraktalu repeticije i paradoksa. To je poput situacije kada na svaki dobijeni odgovor možemo postaviti seriju novih – Zašto? – kojima produbljujemo tu rupu bez dna i koja tako sve više počinje da liči na neki glič (glitch) ove naše stvarnosti, nego li na pitanje na koje se može dati smislen i konačan odgovor. Isti problem, takođe, pronalazimo i među brojevima, jer nikako ne možemo doći do onog poslednjeg. Skup (Alef nula) uvek možemo proširiti za +1.

Čak i samo ova dva primera jasno pokazuju da je nešto duboko pogrešno u našoj percepciji sveta, u tkanju ovoga sveta. Jer već na tako jednostavnim i svakodnevnim primerima zapadamo u problem koji verovatno nikada smisleno nećemo rešiti, bez da odemo u neke matematičke modele i analize koje bi nam ponudili određena iracionalna objašnjenja, kao takva neprimenljiva na svet koji nastanjujemo (ali matematički svakako legitimna (što nas opet vraća na nedostatke našeg mentalnog sklopa da ih smisleno prihvatimo (no buduća veštačka inteligencija, AI, biće tu da umeša svoje nadnaravne moći i pomogne nam))). Otud potreba za pronalaženjem mehanizma koji bi nam omogućio pristup toj proširenoj stvarnosti, a koja inkorporira sve te nelogičnosti s naše pozicije razmišljanja. A opet da bude unutar spektra naših realnih mogućnosti…

Ovde je dostupan tekst u celosti:

arsmagine.com/objavljivani-tekstovi/samoubistvo/

Za P.U.L.S.E / Dražen Pekušić

  Filozofija, metafizika, Samoubistvo, smrt