Sastanak na slepo sa Stonerom

Kiša koja dobuje po prozorima, februarsko sivilo koje se razvlači poput lepljivog testa. Sivkasto nebo rastegnuto poput žvake, uporno vam se zavlači u sve pore. Pritiska vas svojom olovnom težinom. Idealno vreme za sastanak na slepo sa Stonerom. Nisam imala nikakva očekivanja. Nisam ga postavila na pijedestal, na taj način dajući mu moć da me razočara. Sem profila na vikipediji, koji me je u crticama informisao o njegovom roditelju, nisam posedovala nijednu drugu informaciju. Stoner je izašao na scenu književničke pozornice daleke 1965. godine. Bilo je to premijerno izvođenje, koje nije i pobralo ovacije. Tek kasnije, publika je bila oduševljena i on je postao izvesna senzacija, sa velikom verovatnoćom da uđe u anale i da se uvrsti u stalni reperotar, podržavajući književničke klasike. I tako sam izašla iz komfor zone i upustila se u avanturu.

Dok sam u foajeu ispijala martini, kotrljajući po ustima maslinu, Stoner me je posmatrao, zavodljivo se osmehujući. Prešli smo u bar. Prigušeno svetlo ocrtavalo je Stonerovu siluetu, dok je lice i dalje ostalo u senci, prikriveno. Neka tiha džez melodija dopirala je, raskravljujući atmosferu, pomalo nelagodnog prvog sastanka. Zvuci saksofona stvarali su sredinu čulno-prisne intimnosti. Slika Misurija i Sent Luisa počela je da treperi, poigrava, postepeno me uvlačući u svet profesora engleske književnosti. Nagonski, podstakla sam ga da mi se otvori. Našla sam se u ulozi psihoterapeuta, slušaoca. Postala sam saučesnik, sabrat, koji ga u toj životnoj igri, u stopu prati.

Uvukao me je u razdoblje pre Prvog Svetskog rata, podneblje američkog juga počelo je da oživljava. Misuri i Sent Luis, bile su sve tačke, koje su posebno svetlile. Dubok glas, koji odiše sigurnošću, iznenadio me je podjednako, kao i lakoća reči, koje su u gromadama otpadale sa njegovih stidljivih usana. Esencijalno, brzo kretanje u galopima, vremenski periodi bili su skoncentrisani nabijeni u naprstku za šivenje. Pejzaži su nalikovali filmskim kadrovima, dugačke i robusne scene izbačene su sa platna.

Zgrada univerziteta u Misuriju pred kojom stoji, opčinjeno zureći, pretvara se u Atlantidu, koja je iznenada izronila iz pomalo ispošćenog i jalovog zemljišta. Bojažljivo je zakoračio na stepenište, iskazujući poštovanje pred tim svetim autoritetom, znanjem. Olistali brest izoštren, fokusiran je kamerom. Njegove reči nadomešćavale su izostanak slikovitih predela. Reči su pljuštale prateći hronološki sled događaja. Bilo je zadivljujuće slušati ga, ali morala sam da ga napuštam po nekoliko puta, da bih popravila šminku ili da pristavim ručak, koji mi je zagoreo. Odavno mi se nije desilo da mi neko toliko preokupira pažnju. Vraćala sam mu se poput ustreptale šiparice, koja je radoznala da dokuči i osvoji ovog potencijalnog ljubavnika.

Vilijam Stoner, stidljivo nespretan, bez iluzija Velikog Getsbija, majstorski poznavaoc književnosti, frajer sa sastanka na slepo, osvojio me je svojom narativnošću, svojom pojavom. Pričao mi je o farmi, o roditeljima, ispošćenoj zemlji, koju su obrađivali, o noćima, tihim, u kojima su, mahom, ćutali. Pomagao je ocu, te su mu pokreti bili nezgrapni, a ruke, grube široke. Ta farmerska neusklađenost se istopila u tom univerzitetskom zdanju u Misuriju. Te nezgrapne pokrete zamenila je profesorska usklađenost. Pošao je da studira poljoprivredu, ne bi li uveo novine i koliko toliko poboljšao prilike za bolje useve, ali je igrom slučaja završio na katedri za englesku književnost.

Emotivna impulsivnost Vilijamu Stoneru nije bila svojstvena. Sve događaje koje mu je život donosio, prihvatao je staloženo. Nije bio sklon ekstremnom ponašanju. Uzbuđenost i entuzijazam bi ga opsedali, obuhvatali kad bi se posvetio knjigama i kad bi pisao o književnosti. Bilo je perioda, kada je bio povodljiv, kada su drugi uticali, oblikujući njegove stavove. Uloga pripovedača mu je izuzetno pristajala, a ja sam ga slušala znatiželjno, možda donekle neprimereno za prvi sastanak na slepo.

Video je dva plava oka, koja su mu se osmehivala na prijemu kod dekana, nije ni slutio da je u njima ugledao oči svoje buduće žene. Setio se jedne decembarske večeri, u kojoj je Edit rekla o sebi više no što će mu ikada ponovo reći. Hteo je da je uteši, dodirne. Ništa od toga nije uradio. Bio je paralisan, ali je takođe znao da se zaljubio. Edit je odrastala u uslovima svečano, uzdržane učtivosti, u kojima je seksulanost bila posredna i nepriznata. Odnos između njenih roditelja, bio je oličenje učtivosti, u kome spontanost emocija nije bila izražena. Bes je bio otelotvorenje uljudne tišine, a ljubav se ispoljavala učtivom nežnošću.

Stonerov bračni život nije bio idealan, ali rođenje kćerke Grejs ga je učinilo srećnim. Brinuo se o njoj, uživao u njenom osmehu, kuvao bi za nju i posle bi odlazio na predavanja. Tokom vremena, razvili su neku vrstu rituala, gde bi on čitao ili pregledavao radove, a Grej bi crtala ili radila domaći. Uživali su jedno pored drugog, pogled na nju, kod Stonera bi izazivao osmeh. Ljubomora na taj odnos, oce i kćerke, na to zbližavanje dvoje nežnih duša, majci je išao na nerve. Te je Edit kćerku polako odvajala iz tog zaštitničkog zagrljaja. To razdvajanje pravdala je potrebom da Grejs treba da bude popularna, a to joj neće doneti to  što se osamljuje, okružena knjigama. Prijaće joj društvo, a ne otac knjiški moljac i bibliotekarska scenografija. Te je u dnevnoj sobi počela da okuplja majke njenih školskih drugova. Editini izlivi besa i potištenosti, nalikovali su vulkanskoj erupciji. Nakon te epizode, povlačila bi se u osamu. Tad bi danima ležala u postelji, nezainteresovana za bilo koga ili bilo šta. Kad bi se pripovratila, odlazila bi na časove glume i punila kuću nepoznatim ljudima, gotovo strancima, novostečenim prijateljima. Kad bi se grafički prikazalao, njeno ponašanje nalikovalo bi frekfentnim osilacijama, rolerkoster vožnji, punoj uspona i padova.

Stonerovn život počeo je da se osipa. Edit ga je lišila te povezanosti sa kćerkom, te utehe, mirne luke mira i sigurnosti. Bili su dva stranca, ni njima samima nije bilo jasno kako su uopšte dospeli u bračnu zajednicu. Bes i ljutnja njegove žene su glavni, stalno prisutan sastojak, začin njihovog braka. No, Stoner se nije dao upecti, odolevao je tim napadima. „Da, da Edit…“, odgovarao je smireno, što je, po svemu sudeći, još više raspirivalo njenu žestinu.

Posvećivao se knjigama, studentima, predavanjima, svom utočištu, univerzitetu, koji ga je, kao brucoša prihvatilo i ponudilo mu malo mesto pod Suncem, lično njegovo. Posao predavača uistinu mu je ležao. Neumorno se posvećivao književnosti. Zaneseno sam ga slušala, diveći se tom skromnom, ali velikom predavaču na katedri za engleski. Opijena esencijalnom lakoćom njegovog narativa. Njegov ljubavni život nalikovao je čauri svilene bube, koja je odbačena.

I tu se pojavila  jedna žena Katarina Dejvis. Iza profesionalne učtivosti, krilo se obostrano simpatisanje. Ispitivao je granice do kojih može ići, ali je sam sebe sabotirao ističući da nema govora da ona u njemu može videti muškarca, već samo profesora, mentora, ono što on i jeste, koji joj pomaže oko disertacije. Ali činjenične okolnosti, govorile su drugačije. Katarina ga je posmatrala iz prikrajka, zgodnog i zaljubljeno-nespretnog. Njihova usamljenost tražila je društvo onog drugog. Uživali su u ispijanju kafe, dugim gutljajima, koji su začinili istovetnim razgovorima. Strast je bila ogoljena, nesputana. Iskradali su se da bi, zaštićeni zidovima stana, utoljavali potrebu za požudom, sjedinjavanjem koje je bilo kako intelektualno tako i telesno. To je bila erupcija strasti  iz koje su crpeli podršku. Nisu putenost poistovećivali sa krivicom, niti su je svlaljivali sami na sebe, jer je jedna strana bila u braku, u kome nije pronalazila sigurnost i porodičnu luku. Prepustili su se toj strasti, kojoj su hitali kao izvoru izobilja.

No i u profesionalnom okruženju iskrsavaju problemi. Stoner je jedan od članova komisije. Pred njim sedi budući postdiplomac. Stoner ga ispituje i dolazi do zaključka da student rapolaže odveć  slabim znanjem, koje je potrebno za ulogu postdiplomca. Ali student ima leđa, kolega profesor gospodin Hil, mu  je podrška. Stoner je rasvetljavao turbulencije i začkuljice, koje su vrebale na katedri. Šta se zbiva kad se držiš svoji principa i kad od njih ne odstupaš i na taj način, direktno se suprotstavljaš manipulatoru, koji se krio u liku istog tog gospodina Hila?! Fizičke deformacije gospodina Hila, stvorile su jedno narcisoidno lice lepog lika, iza koga je počvalo jedno nesigurno biće, prenaglašene slike o sebi. Nizak manevar gospodina Hila, da odbijanje postdiplomca prepiše ustvari Stonorovom omalavažavanju studentove fizičke nesavršenosti, sirovo je i neprimereno profesorskim veličinama na katedri. Tu osvetoljubivost gospodina Hila stupa na scenu, a obostrano neodstupanje od principa vodi dvadesetogodišnjem nekomuniciranju.

Svađe bes, čine se bespotrebnim, jalovim, uzaludnim trabunjanjem, koje ničemu ne vodi i koje narušava život sam po sebi, njegovu smisao, vrednost. Svađanje je apsurdno, u tom verbalnom ringu dok napadate protivnika otrovnim strelicama, vi zapravo više štete sebi nanosite. Besom se ne leči davno naneta nepravda, nedostatak ljubavi, odbačenost od strane roditelja. Iza besa zapravo se krije ranjeno biće kome ljubav fali, koja mu nedostaje. A ljubav je ta koja leči i koja predstoji. Edit je rafalnom paljbom zasipala Stonera, koji je na nju bio imun, jer je naučio da bude siguran u sebe i da mirno korača kroz život.

Grejs je zatrudnela u 18.godini. Edit je bila preneražena. Ali je bila umirena, kad je ugovorila venčanje između dva neznanca, jer tako su nalagala pravila, dete se ne može odgajiti bez oba roditelja. U pripremi venčanja jedino je Edit bila oduševljena. Jer je naučena da je brak dužnost, u kojoj se muž mora poštovati. Nije kriva, tako ju je okruženje naučilo, u kome se ljubav merila na kašičicu. Za Grejs je ta trudnoća bila beg iz zatvora. Dom bi trebao da bude svetinja, ognjište sa kojeg se širi toplina, pun osmeha i čulno zarazne radosti, a ne zatvor, u kome razrađujemo taktiku bekstva i kako da se slobode dokopamo? Zašto slobodnim izborom ugrožavamo esenciju lakoće življenja, umesto da je načinimo boljom i lepšom?

Stoner je znao da ne može da promeni druge, ali je znao da može da odluči da ne reaguje na provokacije, pa samim tim ni na ženino besnilo. Možda se nekome može učiniti letargičnim, ali on je bio utreniran da prenagaljeno ne reaguje na provokacije. Dosledan, bez iluzija Velikof getsbija, bez megalomanskog ega i veličanja sopstvenog pregnuća kako je od farmerskog sina postao uvažena profesorska figura. Stoner je prihvatio jednostavnost življenja, bez turbulentnih emotivnih ispada i upravo u tome je i njegova veličina. Voleo je Grejs i knjige. Njegova knjiga i on u zagrljaju, to je poslednji kadar u filmu.

za P.U.L.S.E: Aleksandra Čolić

Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest

0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments