Sekira u tvojim rukama – Emilio Solomu

Roman Sekira u tvojim rukama, kiparskog autora Emiliosa Solomua, snažno je delo koje otvara niz filozofskih i antropoloških pitanja.

Sekira u tvojim rukama je, pre svega, roman o čoveku koji gubi razum usled susreta sa istinom o svom poreklu i identitetu. Započinje smrću junakove majke, i tom smrću je do poslednje stranice roman i obeležen. Nimalo slučajno, naš junak nazvan je Odisej. Već imenovanjem protagoniste autor naglašava intertekstualnu i simboličku vezu koju njegovo delo ima kako sa Homerovim Odisejem i njegovim predugim lutanjem, tako i sa mnoštvom romana koji u svojoj srži nose potragu za identitetom i sukobljavanje sa svetom. Pored Odiseja, u ovom romanu nalazi se i Penelopa. Kao personifikacija, kao bivša draga koja se javlja poput utvare i halucinacije, kao cvet koji Odisej uporno neguje i nosi svuda sa sobom, kao prostitutka koja obećava da će ga čekati dok on plovi morima u potrazi za novim kontinentom Terra Australis.

 

 

Solomu je veliki mislilac i veliki umetnik. Dijalektičar i donekle metafizičar. Za njega čovek je tajna i zagonetka, i upravo pišući o jednom junaku koji je na granici razuma, prateći njegovo postepeno iskliznuće u ludilo sve do psihijatrijske ustanove, Solomu pokušava da tu zagonetku razotkrije i ogoli. Međutim, ako pokušamo da ovaj roman sledimo do srži njegovog značenja, ako pokušamo da obuhvatimo analizom celokupnu njegovu višeslojnost, suočavamo se samo sa surovom nedovoljnošću kritike. Ono što je svakako jasno i uočljivo jeste činjenica da je Odisej junak koji je zastupnik i nosilac određenog ideološkog, antropološkog i estetičkog stanovišta. Smisao njegovog života i postojanja jeste da se bori protiv ružnoće, on je „ratnik koji će spasti čast estetike“. Nakon što je neuspešno pokušao da se obesi, Odisej je doživeo epifaniju i otkrio svoj zadatak.

 

„Ljudi maltretiraju jedni druge, ne poštuju prirodu, ružnoća je svuda… a Južni Kontinent je još uvek netaknut i nada za čovečanstvo, simbolizuje prirodnu lepotu, a samo lepota može spasti svet…“.

 

On dobija opsesivnu ideju o putovanju brodom i otkrivanju novog kontinenta. Spasava grad od ružnoće tako što uništava redom umetnička dela i spomenike. Upada u zamke bande probisveta koji mu prevarom otimaju novac, jer oni će biti njegova posada, oni su mu prijatelji, samo njima može da veruje taj zabludeli um.

 

 

Dajući svom junaku da „razgovara“ sa svojim senkama i halucinacijama o filozofskim sadržajima, autor od njega gradi nosioca određenih ideja, konfrontirajući ih u fiktivnim monolozima. Estetski simbolizam u kojem se ogledaju opšte ideje zla, nemoći, slobodne volje, besmrtnosti, svoje emocionalne ekvivalente nalaze u Odisejevom liku. Stoga je teško u ovoj interpretaciji uzdržati se od konstruisanja ideološke poruke. Iako je Odisej protagonista i gotovo jedini lik o kojem se govori, ovo delo bruji polifonijom. Ono sadrži mnoštvo samostalnih glasova i svesti, iako svi oni pripadaju istom liku. Sazvučje junakovih samosvesti podrazumeva odsustvo dominacije ili hijerarhije. Integritet koji je autor izgradio za svog junaka je prejak, i junak doslovno dobija vlastiti život izvan autorove moći intervencije. Junak ovde nije samo reč o sebi, već je i reč o svetu. Istina o svetu neodvojiva je od istine o pojedincu. Ni autorski glas tu nije dominantan, iako je roman napisan u neobičnom, drugom licu, te pokušava da se nametne kao sveznajući. Međutim, junak za autora nije „on“ niti „ja“, već je punovažno „ti jesi“. Autor konstrukcijom romana ne govori O junaku, već SA junakom.

 

 

Ima u ovom romanu ponečega iz tradicije gotskog romana – zagušena atmosfera, mračni zaplet, tajanstveni događaji, način obrade dekora, maglovite luke, mračne ulice, zločini, prostitutke, pohotljivost, magnetne nevidljive sile… ali većina ovih odlika transponovana je u percepciju samog junaka i njegove misli i doživljaje. Elementi ove „nove mitologije gotskog“ jesu podzemlje, kužni podrumi, zatvorske ćelije, ledena potkrovlja. Malo se ovde nalazi istinskih pejzaža, jer svi pejzaži su „pejzaži ideja, moralni pejzaži“. Zato se može govoriti o Solomouvom delu kao o velikoj drami, podesnoj svojom strukturom za film ili pozorište, koja bi zahtevala izuzetno dobrog glumca. Radnja koja je kondenzovana u kratak vremenski period predstavlja potpuno poremećenje ljudske duše i prikazana je nadrealistički grozničavim dijalogom sa samim junakom.

Strogo strukturalno gledano, Sekira u tvojim rukama sadrži komponente velikog broja različitih vidova romanesknog žanra. Hronika o liku koji skrnavi spomenike po gradu i sekirom odseca sebi ruku jer hitno želi sastanak s ministrom, postaje socijalni roman sa crtom kriminalističkog romana, jer je u sve naravno upletena i policija, odnosno bežanje od policije. Ideološki roman ima podlogu u estetičkom osvešćivanju zaglupele mase, što se u pojedinim junakovim opservacijama graniči sa filozofskim traktatom, posebno u delu kada daje izjavu policiji, i insistira da se sve navedeno unese u zapisnik. Fabula konsekventno razvija siže, a ceo tok zbivanja u delu praćen je nesrećama ili otkrivanjem bivših nesreća.

 

 

Ovo je zapravo roman tragedija koji u osnovi konflikta sadrži ideju: jedan protiv svih. Sukob sa svetom produbljen je u sukob sa samim sobom. Otkriće o poreklu, saznanja da mu je stric ujedno i otac, da je on plod silovane devojčice koja je verovatno nakon toga pobegla iz sela i postala prostitutka, jesu saznanja koja su poslužila kao okidač Odisejevoj mentalnoj skrhanosti.

„Shvataš da sve što si znao do sada o svojoj majci je poluistina. Ili polulaž. Ili je sve laž. Osećaš se izdanim. Ko je ona ustvari? A ko si ti? … nemaš identitet. Ti si niko.“ Ili malo dalje, kada je junak već na ivici nervnog sloma: „Bacaš stolice. Okrećeš sto. Drolja! Kurveštija! Vičeš… sve si razbacao po dnevnoj sobi. Sve unutrašnje rane su ti se ponovo otvorile. Iz pukotina duše cedi ti se bol. Sve loše izašlo je na površinu i kao nahuškani psi te proganja. Ti si gadost. Otpadak prljavog grada. Rodio si se greškom. Ti si zaraza… muka ti je. U nekom trenutku se umiruješ. Sedaš na pod. Prislanjaš leđa na zid. Sav si se naježio, sledio…iscrpljen si…“

Ako se, dakle, udubimo u svet Solomouovog romana, nailazimo na idiosinkratičnu i revolucionarnu mitologiju koja u središtu svoje vizije sjedinjuje istoriju književnosti, umetnosti i religije s jedne strane, i lično stradanje s druge. Ako sloboda obezbeđuje jedini pristup lepom kao takvom, a Odisej je ratnik protiv ružnoće, kakav svet za njega preostaje u psihijatrijskoj ustanovi osim sveta u svoj svojoj rugobi? 

 

 

„To je svet kojim vlada zlo, u kom i prelepa bića čine ružno jezive postupke. Tim svetom lutaju strašna stvorenja, odvratna, budući da su to hibridi koji krše zakone prirodnih oblika: pogledajmo… Sirene, ptice grabljivice, Scilu i Haribdu, Polifema, Himeru… Kerbera i Harpije, Gorgone… Sfingu… Erinije, Kentaure… Minotaura. Ako su i čeznuli za dobrom kalokagathia, ipak su ih i manifestacije užasnog nadahnjivale…“ (Umberto Eko, Istorija ružnoće)

za P.U.L.S.E: Vanja Panić

SEKIRA U TVOJIM RUKAMA

Emilios Solomu

Pevod sa grčkog: Irena Bogdanović

Heliks 2020.

0 0 glasova
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments