Ulogujte se / Kreirajte profil

Silazak

.

Become a Patron!

.

GLAS

„Još dvadeset. Spuštajte taj pritisak!“

„Pomodreo je! Guši se!“

„Traheotomija! Odmah!“

„Nešto mu je u grlu. Nekakva kvrga. Pomera se… otiče…“

Martin Schmidt – Climbing Mount Analogue

Tek što je medicinska sestra posegla za nožem, grkljan mladića koji je krkljao na nosilima raspukao se tamo gde je bila kvrga. Potom je iz rane oivičene okrvavljenim dronjcima kože šiknuo snop jarkobele svetlosti, nalik na divovski vodoskok. Svetlost je, međutim, pratio i zvuk, ili je pak poticao iz nje same: bio je to snažni, kristalni ton jednake visine i boje tokom čitavog trajanja od pedesetak sekundi, poput pesme prastare planine koja je prvi put uvidela da ima glas.

Po prestanku zvuka nestalo je i svetlosti. Mladićevo telo počelo je da se suši, kopni, urušava u sebe, dok mu se naposletku i koža i unutrašnji organi i kosti nisu pretvorili u sivkasti prah. Bolničko osoblje nemo je stajalo.

Medicinska sestra zurila je u vazu sa cvećem na prijemnom pultu. Telom joj je prostrujala plima toplote, ostavljajući za sobom kristalne trnce koji kao da su joj doticali i budili svaki nerv.

„Kako to da su ruže ovoliko crvene“,

promrmljala je. Nije mogla da se načudi gotovo nezemaljskoj oštrini i zasićenosti boja latica i listova. No, to nije bilo sve: podigavši pogled i osvrnuvši se oko sebe, videla je da iz oskudnih, belih bolničkih zidova i isto takvih uniformi njenih kolega izbija blago pulsirajuća svetlost. Stvarnost mora da i jeste ovakva, pomislila je, samo dosad nisam bila u stanju da to i vidim. Ta misao došla joj je toliko neočekivano i učinila joj se toliko neobičnom, da je u prvi mah bila ubeđena da i nije njena.

 

DÉJÀ VU

„Nikad nisam razumeo apstraktnu umetnost“,

izjavio je David gotovo krotko, bez podsmeha koji nije izostajao otkako smo ušli u galeriju, kao da najzad priznaje poraz pred silom jačom od sebe. Razni prelivi smeđe sa crnim, ljubičastim i plavim detaljima na slici koju smo posmatrali doista su mogli predstavljati i nemirnu reku i kakav organski, zemljani ili nebeski predeo, ili pak ništa.

Martin Schmidt – Climbing Mount Analogue

Iznenada, boje na slici su se razlile, uvrtložile, uvukavši me u sebe. Ubrzo su počele da obrazuju konkretne prizore iz mog života koji su se hitro smenjivali jedan za drugim, od skorašnjih do najstarijih, došavši naposletku i do grimizne unutrašnjosti materice. Nakon nje nakratko je usledio mrak, potom prizor žene i muškarca pred slikom nalik na ovu koju smo gledali David i ja.

„Deder, objasni mi“,

začikivao je muškarac ženu pokazujući na platno.

 „Dobro si?“ Davidov glas raspršio je priviđenje. „Kakvo mesto za naš prvi sastanak…“

„Ne bih rekla da je prvi“, uzvratila sam i zakikotala se.

 

SILAZAK

„Veliko Oko“,

rekao je bestelesni svilenkasti glas nošen vetrom.

„Najzad si stigao nadomak vrha planine Uspenja. Prošao si svih sedam stupnjeva Preobraženja, pročistivši svaki kutak Spoljašnjeg i Unutrašnjeg tela, upoznavši do tančina svoj Svesni i Nesvesni um, sjedinivši ta dva i povezavši ih naposletku i sa Nad-umom Vaseljene. Sada uviđaš veze između svega, živog i neživog, onoga što je bilo, jeste i što će biti. Nema više ničega, zemaljskog ili nebeskog, čije ti razumevanje izmiče. Kako gore, tako dole.“

Martin Schmidt – Climbing Mount Analogue

„Šta će biti kad se popnem?“

pitao je Veliko Oko, sedeći na ispustu nedaleko od vrha planine.

„Svetlost Nad-uma rastočiće tvoje Spoljašnje i Unutrašnje telo, dok i sam ne postaneš svetlost i ne sjediniš se sa gradivnim tkivom Vaseljene. To je sudbina i svrha svakog ko dospe do kraja svog Uspenja.“

„I?“

„Tvoje pročišćeno i celovito biće predaće se Vaseljeni u vidu svetlosti, stopljeno sa bićima svih drugih koji su prošli isti razvoj kao ti.“

„Da, ali šta je sa mojim prijateljima? Sa ljudima koji žive u podnožju planine?“

„Spojen sa Vaseljenom, obasjavaćeš ih svetlošću Nad-uma i voditi i njih i Vaseljenu pravim putem, ka novom poretku… ukoliko su otvoreni da to vođstvo osete, prepoznaju i prihvate. Na taj način bićeš uvek sa njima.“

„Ali ne i fizički?“

„Naravno da ne“,

zgranuo se glas.

Veliko Oko još je neko vreme u tišini posedeo na ispustu, pa ustao i pogledao niz planinu. Zatim se okrenuo, čučnuo, uhvatio za kamenitu ivicu, te spustio jednu, pa drugu nogu niz padinu.

„Šta to radiš?“

gotovo je zavapio glas.

„Odlazim“,

kazao je Veliko Oko, nastavivši da silazi niz planinu Uspenja.

„Tamo gde sam potrebniji.“

 

PRVA REČ

Martin Schmidt – Climbing Mount Analogue

Cerebra Ultima 10A, poslednje čudo kvantnog računarstva, spremala se za prvo buđenje. Svečanom puštanju u rad prisustvovali su predstavnici svih država na Zemlji.

Sve oči bile su uprte u ekran mašine. Cerebra Ultima je ćutke i sa mirnoćom svojstvenom (neuključenom) superračunaru čekala trenutak kad će joj dežurni tehničar pritiskom na zeleno dugme udahnut život.

Kad su zvučnici odbrojali i poslednje sekunde, na ekranu mašine zatreperila su svega dva sloga:

„MA-MA.“

 

BRESKVA

Ina je znatiželjno posmatrala breskvu u činiji sa voćem na stolu. Plod kao da joj se obraćao nemuštim jezikom koji joj je delovao poznato, samo ga još nije naučila.

Uzela je breskvu iz činije i uputila se iza kuće.

Martin Schmidt – Climbing Mount Analogue

Leđima se oslonila o zid. Šakom leve ruke držala je voćku, dok je prstima desne prelazila preko njene glatke ružičaste kože prekrivene paperjastim dlačicama. Srednji je prst blago prevukla preko useka koji je plod delio na dve obline, da bi potom nežno, ali odlučno, oba palca utisnula u usek. Breskva se lagano razdvojila, otkrivši sočno, meko, bledožuto meso. Kažiprstom i palcem iz desne polovine izvadila je tvrdu tamnosmeđu košticu koja se gotovo bez otpora odvojila od tkiva. Ispod nje ostalo je nepravilno ovalno ulegnuće, hrapavo i crveno poput rane.

Stavila je desnu polovinu breskve u usta i zagrizla je. Njena svilasta tekstura savršeno joj je nalegla na jezik. Ništa ukusnije odavno nisam probala, mislila je Ina dok je brisala slatki sok sa uglova usana.

 

IN AQUA SANITAS

Devetnaestogodišnji Vajsfam Odil Mlađi razgovarao je sa kućnim automatom za vodu, oči u oči sa crvenom diodom negde pri njegovom vrhu, na oko metar i po od poda. Budući da je bio pijan, povremeno se klatio i pridržavao za automat poput početnika na klizalištu. Bio je, međutim, rešen da istraje, jer ipak se lakše razgovara kad su sagovornici koliko-toliko na istoj visini.

„I tako, dragi moj, hik“, rekao je, pa zaškiljio na slova na automatu „Vodomate ST 450… ne spavam već tri dana. Muči me nešto. Pio sam i pio… jer u vinu je, kažu, istina. No, i dalje ne shvatam. Šta je smisao života, hik, kaži ti meni?“ Izgubio je ravnotežu i priljubio se uz automat.

Umesto odgovora začulo se krckanje, lupkanje, pa klokotanje. Zatim se u odeljak u srednjem delu Vodomata spustila bela plastična čašica.

„Baš si vickast, hik“, rekao je Vajsfam. „U tvoje zdravlje.“

Uzeo je čašu i ispio vodu u jednom cugu.

„Daj još jednu“,

veselo je zapovedio i pritisnuo dugme na automatu.

 

PATER FAMILIAS

Kirove zenice ispunila je svetlost. Sedeo je na mekoj bledoružičastoj površini punoj nabora i useka, koja se ispred i oko njega širila i razdvajala u pet dugačkih cevastih kraka.

Prostor se kretao zajedno sa površinom, da bi oko minut kasnije stao.

„Oče…“ izustio je, pošto su ga kraci naposletku spustili u šumu bockavih zelenih grana, pored zgrčenog sedog čoveka. „Najzad, zajedno smo…“

Čovek se sporo okrenuo na zvuk Kirovog glasa, škiljeći. Prepoznavši sina u mnoštvu još neizoštrenih obličja zaplakao je i raširio ruke.

Iznenada, odozgo su se spustili kraci. Podigli su oca i stavili ga na granu daleko ispod one na kojoj je dotad sedeo.

Sad je bolje, pomislio je Saša, zadovoljan izgledom novogodišnje jelke krcate ukrasima.

 

UNUTARNJA LEPOTA

Članovi vatrogasnog odbora međusobno su se nadglasavali.

Martin Schmidt – Climbing Mount Analogue

„Lice mora biti lepo kao slika!“

rekao je sredovečni, crnokosi muškarac čiji je osmeh ličio na ožiljak.

„Noge moraju da sevaju!“

izjavio je krivonogi ćelavko, coknuvši.

„Ništa bez bujnih nedara!“

graknuo je postariji mršavko poluraskopčane košulje. Nazirale su mu se kokošije grudi.

Vremešni muškarci nezadovoljno su zagledali nervozne lepotice.

„Cure, skinite se u kupaće kostime“,

zapovedio je gojazni načelnik odbora. Imao je taman toliko sedih da mu pokriju bočne strane glave. Devojke su ga nevoljno poslušale.

„Ne, ne“,

kazao je debeljko začešljane crne kose i hitlerovskih brkova.

„Moraju imati unutarnju lepotu!“

Ostali su se najpre zgledali, pa opet kritički osmotrili devojke.

„Skidajte sve!“

naredio je načelnik.

Lepotice su se trgle, potom još nevoljnije svukle i kupaće kostime, deo po deo.

„Još, još!“

povikali su muškarci.

Nemajući kud, devojke su zarile prste u kožu između dojki, rasporile je, odvojile od mišića i svukle poput kućnog ogrtača.

„Još! Još!“

skandirali su ocenjivači.

Utisnule su prste i među krvave preplete mišićnog tkiva ispod vrata, razdvojile ih, odlepile od kostiju i pustile da im padnu niz bokove poput oljuštene kore banane, iskoračivši naposletku iz njih kao iz večernjih haljina. Pred načelnikom i članovima odbora uskoro su, u ostacima krvi, kože, mesa i unutrašnjih organa stajali samo kosturi.

„Ništa naročito ja ovde ne vidim“,

progunđao je načelnik.

„Ni ja“,

mrmljali su ostali.

 

KOŽA

Otkuda ovde ovakav pas? Ta onaj čupavi, lajavi dodž koji iz dvorišta laje i na senke stopala prolaznika, sigurno je nešto najbliže rasnom psu što su u ovom selu ikad videli. Mali, bucmasti pas crnog lica i očiju, širokih pleća i naborane kože prekrivene plišanom bež dlakom mirno je stajao ispod sasušenog višnjinog drveta mojih suseda, neuzrujan time što remeti čitavu tu tapiseriju stvarnosti, sa kućom, betonskom stazicom, drvenom klupom, parčetom trave i višnjom. Štrčao je tako drsko, parajući tapiseriju kako bi se ugurao tu gde mu nije mesto, baš ispod tog drveta.

Iznenada, uspravivši se na zadnje šape, zabacio je glavu unazad. Onda je svom snagom prednjim šapama počeo da trga i čupa kožu sa svog lica, vrata, svoje glave, čitavog tela  –  poput čoveka koji sa sebe pokušava da svuče komad odeće silom mu navučen. Tišti ga, steže, grebe, svrbi, te mora da ga se oslobodi po svaku cenu.

Agonija je trajala desetak minuta, dok se pas iscrpljen naposletku nije sručio na travu.

Ni usta nisam stigla valjano da zatvorim kad me je susetkino živahno „dobar dan“ nateralo da se okrenem. Otpozdravivši joj, uprla sam prstom u psa i pitala otkud on tu.

„Valjda su ga doveli oni stranci koji su pre mesec dana došli ovamo. Ne znam šta će oni tu, nije selo za tako fini svet.“

„A jeste li videli šta radi taj pas? Šta mu je?“

„Ih, on to tako svakog dana! Šta mi imamo s tim. Svejedno nije naš.“

Sutradan, na istom mestu, u isto vreme, psa više nije bilo. Susetka je sedela na klupi ispred svoje poluotvorene kapije, osmatrajući okolinu poput radara.

„Gde je onaj pas?“ pitala sam.

„Koji pas?“

čudila se. Neznane ruke su, iskrsnuvši u međuvremenu, već gotovo bile zatvorile kapiju, ali ne pre nego što sam, u jednom odlučujućem treptaju, ugledala bežcrnu plišanu kožu kako počiva na drvenoj gredi naslonjenoj o kuću.

Autorka teksta i P.U.L.S.E Patreon: Jelena Perišić

Prateće slike: 50watts.com/Climbing-Mount-Analogue

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.