Širom otvorenih očiju

Genijalni Džulijan Barns. Elem, imam svesku u kojoj zabeležim kada pročitam neku knjigu, datum i par „crtica“ o tekstu. Listao sam je i naleteo na 22.3.2018. Džulijan Barns „Širom otvorenih očiju“. Jutos sam je ponovo uzeo u ruke. Čudesno pametan ovaj čova (jedan od retkih čije skoro sve prevode imam). Najkraće moguće, vidi si i iz naslova, umetosti treba prilaziti širom otvorenih očiju (i ušiju).

Ma, hteo sam da pišem o trenutno aktuelnim književnim nagradama, „Beogradski pobednik“ i „NIN“, koje su digle sitnu prašinu s polica i nadražile sve alergične na „knjiške grinje“ Gospodin Barns za Pikasa kaže da je samo hvalisavac, a za Dalija da je ljupki obmanjivač, on se u knjizi bavi pre svega likovnim stvaralaštvom, ali se lako može preslikati i na književnost. Priznanja kod nas, posebno vrhunska (u lovi) često su kroz vreme davala samo mogućnost „hvalisanja“ ili „slatke obmane“, slabe umetničke vrednosti. On može da potkači Pikasa, ali „čik“ probaj u Srbiji, da tako nešto kažeš, recimo, o Kišu (da ne diram u savremene ljude od pera).

Stendal je rekao (citiram, sad mi pada na pamet):

„ Nemojte propustiti ništa, što bi moglo da vas učini velikim“.

Opet u vezi „Beogradskog NIN pobednika“, jedna bolumenta pisac bojkotuje jednu, a druga ekipa drugu nagradu. Zašto? Pa prosto, ako ne mogu da pobedim, neću ni da se igram. Zveči od „nacionalističkih talambasa“, ili smara „građanskim valcerom“. Prosto se pitam da li će, i kada, jedan književnik „ubrati“ obe nagrade? Hm, ako se to dogodi (plašim se nikada), bio bi dobar znak normalnosti u ovom društvu.

Pre neki dan, zaglavio sam u kafani sa Zvonkom Karanovićem, koji je uz špricer, tvrdio da ja Basara naš najveći, živi pisac. Onda sam spomenuo, u razgovoru, sa novinarom „Danas-a“ tu konstataciju, da bih čuo kako je on „prodana duša“. Dovoljno je bilo, što Svetislav piše za „Kurir“ i da više uopšte nije bitno kakvo je njegovo književno delo. Imamo i kontra stranu. Sećate se (skoro pa peticije) bojkota NIN-a? Drvlje i kamenje su bacali na žiri.

Meni lično je ova podela sumanuta. Pazite, da ne pomešamo babe i lončiće, ups, mislio sam žabe (pomešao sam). Zvezda, Partizan, super rivalstvo, dobro došlo. Političko cepanje na levo-desno, pa malo sredina, sjajno. Razlike u verskoj pripadnosti, meni su bogatstvo, naravno i ateisti su jedan ukusan začin u toj čorbi. Ali u umetnosti? Ispada da je bitnije ko kako živi, za koga glasa, da li slavi slavu, ili ide na gej paradu. Voli li više Putina ili Zelenskog, nego šta stvara. Ne kritikuje se više „delo“, nego autor (do želje da ga obesimo). Setimo se Leni fon Rifenštal, skoro pa lični Hitlerov reditelj i njenog dela „Triujmf volje“ (dobila prvu nagradu na festivalu u Veneciji). I? Da li je manje vredni umetnik? Ili recimo Ginter Gras, bio u elitnim SS jedinicama (dobio Nobelovu nagradu). Da ne nabrajam dalje, imate i kod nas (sumnjivo ponašanje Ive Andrića).

Opet da se vratim na Barnsa, napisao je:

„Obeležavanje stogodišnjice od Bramsove smrti, zasenila je proslava dvadesetogodišnjice Šubertovog rođendana, zato što je Šubert imao raznovrsniji seksualni život. Naime, mislilo se za Šuberta da je kao tinejdžer, svirao klavir u bordelu“.

Dobro, uvek smo voleli da zavirimo u privatni život, od prvog komšije, do presednika države (o sirotim glumcima i glumicama da ne pričam). Pikaso je maestralno umeo da „proda“ svoja dela, koristeći Španski građanski rat i „afere“. Poštujem sve to, na stanu što mi se čini, da svako ko „stvara“, oseća duboko u sebi, trivijalnost svog dela, pa onda mora da poseže za medijima, skandalima, lajavim izjavama…

Umetnost (književnost svakako) ne beleži samo i ne saopštava uzbuđenje, treptaj života. Ponekada ona postaje i nešto više, ona jeste taj treptaj. E to nam je nekako postalo zamagljeno. Možda sve više škiljimo, a sve manje imamo otvorene oči.

Autor kolumne:Vojislav Radojković

Tekstovi o društvu na portalu P.U.L.S.E

  Društvo, književne nagrade, kolumna, Vojislav Radojković