Slučaj “Dame s kamelijama”

Odupirem se ovim novim, naglavačke izvrnutim vrednostima. Odbijam da pristanem na ne-vrednosti, koje su zavladale ovim svetom. U ovom društvu gde su vrednosti izvitopirene, okrenute naglavačke i tako izderformisane, levitiraju rasplinute. Te je sad neki paradoks vrednosti uzeo maha, meljući sve pred sobom. Kultura se polako razliva u neku anamorfnu celinu, gde umesto ovacija balerinama, glumcima, kompozitorima, književnicima, slušamo zaglušujuće, frenetično pljeskanje razularenih masa. Starlete, bivši robijaši i egom zaneserni bizmismeni duboko im se klanjaju zaneseni. Muzičari, novokomponovani đilkoši, pevaju o basnoslovnim količinama novca i devojkama, koje, navodno, oduševljeno uzdišu kad god se spomene neki, poprilično dubok džep.

 

 

Književnost je razdvonjena, kao uostalom sve, te vam se čini da će se raspasti, kad potegnete za njima, onako raskvašenim, gnjecavim i mekanim. Ne želim da pristanem na književnost, kojoj je oduzeta smislenost, pa tako besmislena juri za prvim mestom na top listi sveopšteg besmisla. Govorili su mi da za neke besmrtne klasike, da su stari i da ih je vreme pregazilo. Ustajem u njihovu odbranu. Te ću vam pisati o njima, zaboravljenima, koje je ovo suludo vreme oteralo sa pozornice, istovremeno upirući reflektore ka isfrustriranim jedinkama, koje, gubeći se, zaludele, jurcaju ka profitu i brzinskom prestižu. Vraćam se klasicima i lepoj književnosti. I sam pridev lepa, govori da je zadatak i uloga iste da oplemeni i da svojim pripovedanjem udahne zrnce nade, koja će procvetati.

Brižljivo i pomalo stidljivo, Dama s kamelijama mi je dopustila da ponovo saslušam njenu priču. Ali ovo drugo čitanje razlikuje se od prethodnog, prvo, jer postoji vremenska distanca u iznosu od petnaest godina i drugo, u pitanju je izdanje iz 1952.godine, na koje sam igrom slučaja naletela. Njene požutele stranice, očitavale su pokrete mnogobrojnih dodira, koje je njen hrbat osetio.

 

Aleksandar Dima – sin

 

 

Tvorac Dame s kamelijama je Aleksandra Dima Sin, a otac Aleksandar stoji iza Grofa Monte Kristo. Obično, zbunjeni identitetom ko je ko, sve zasluge pripisuju ocu. Sin i Otac, Francuski romanopisci. Ali, lik Aleksandra Dime Oca, nisam mogla nikako da svrstam u lik dendijevskih Francuza. Neizostavno me je podsećao na nekog zalutalog Ugro-Finca. Sa kudravom kosom, pronicljivih očiju, pozamašnog obima, nalikovao je kakvom Ugru, sa titulom mađarskog plemića.

 

Aleksandar Dima – otac

 

Ostavljajući oca, usredsređujem se na Damu s kamelijama. Polako i posve suptilno, zavirila sam u jedan davno, zaboravljeni svet Pariza, u kome se dendijevska aristokracija kupala u hedonizmu, uživajući. Bilo je tu i kurtizana, ništa neobično za to vreme, koje su po manirima, oblačenju, nalikovale princezama i damama sa evropskih dvorova. Ophođenje gospode iz visokog društva sa tim damama noći bilo je slobodnije. Ta „visokomoralna“ gospoda, nisu nalazili za shodno da  ih i poštuju. Veoma nečovečno sa njihove strane. Ne uzimajući u obzir širu sliku stvari, posmatrali su ih kao šljašteće ukrase, objekte seksualne požude sa rokom trajanja. A te kurtizane, kao i većina dama noći, poticale su iz siromašnih porodica, kojima je to bio jedini način preživljavanja. Probijale su se ka višim društvenim slojevima, harizmom i zanosnim telom, koje je kopnilo, obasuto dodirima raznih uzurpratora.

 

 

Od pitke narativne proze, preko vešto iscrtanih likova do nabujalih osećanja koja su se poput Sunca ogledala na morskoj vodi ovo ponovno čitanje za mene je nalikovalo suptilnom zavođenju. Polako, natenane sam joj prilazila da li zbog starog izdanja ili zbog njene senzibilnosti, koju je očitavala. Elem, već na prvim stranicama, čitav jedan svet, zarobljen u vremenu, oživeo je tu pred mojim očima. Ako ste možda pretpostavili da je jezik arhaičan, grdno se varate, pitko i glatko teče, iako je od ovog srpskog prevoda, prošlo bezmalo sedamdeset godina. A roman je objavljen 1848.godine, za vreme turbulentnih, revolucionarnih previranja.

Ovo je jedna zanosna ljubavna skaska, osenčena slikovitim prikazima društvenih prilika, boemštini sklonih Parižana. Glavni protagonisti ove ljubavne drame su, Margerit Gotje  i Arman Duval. Mlada i zanosna Margerit Gotje iz provincijske palanačke Francuske, probija se ka višim društvenim krugovima. Nailazi na grofa, koji postaje njen dobrotvor- zaštitnik. Nemojte se bečiti, iščuđavajući, tako je to bilo u ono vreme. A i danas nije Bog zna drugačije, samo što ih danas umesto kurtiazanama, oslovljavaju donekle, pogrdno, banalizovano sponzorušama, starletama ili pak poslovnom pratnjom. U pitanju je jedan od najstarijih zanata, koga, ogrnuti lažnim moralom, prenebegavamo, istovremeno mu namigujući.

Te kurtizane, mestrese, ako bi se isticale po harizmi ili stilu oblačenja, postajale su prave primadone međ tim prodavačicama ljubavi. Vojvode, grofovi, umetnici, iskajući trenutak bliskosti, čekali su u redu, nadajući se da će im zahtevi biti prihvaćeni. Razni boemi, dendiji, grofovi, knezovi, sav „crème de la crème“ pariske elite, utrkivali su se, ne bi li ukrali koji časak njihove ljubavi. U tim igrarijama, oni su bili velikodušni i zahtevni. No, Margerit Gotje je za njih bila poput ukrasa, koji će zadiviti sve ostale predatore. Na rubu njihovog egocentrizma sijala je za njih nepoznata. Iako su je obasipali francima, davajući oduška njenim hirovima, ona im u potpunosti nije pripadala.

 

 

Zadržala je slobodu po pitanju izbora, a njeno srce ju je odvelo do Armana Duvala, advokata iz srednjeg staleža, čiji godišnji prihod nije mogao da podmiri njene prohteve. Bio je učtiv u ophođenju, za razliku od ostalih suparnika, razjarenih lovaca na telo. Kada je bila bolesna, svakodnevno je dolazio, raspitujući se, posve diskretno za njeno zdravlje. I taj mali znak brižnosti, zapalio je iskru ljubavi, koja će se rasplamsati. Margerita je uvidela da se razlikuje, nije se razmetao draguljima, ložama u kakvom modenskom pozorištu, već naprotiv stidljivo i polako ponudio joj je poštovanje i čistu ljubav samo.

Čini se da je njeno srce odabralo. Bilo je tu i ljubomore i posesivnosti, koje su u malim dozama dozvoljene. Pak, u već dozama pretvaraju se u zlotvore, no, oni su uspeli da se istrgnu iz njihovih kandži i da ih prevaziđu. Njihova ljubav je cvetala, praćena intimnim izjavama, koji su nalikovali vodopadima prijateljskog ispovedanja. Spoznavši čistu, bezuslovnu ljubav, Margerit je osetila preveliki teret balasta prošlosti, odlučivši da sa njim konačno i raskrsti. To je bilo nesvesna odluka, dejstvo ljubavi. Metamorfrozni proces je nastupio, preobrazivši je. I tako, ljubavlju oplemenjeni, smestiše se u seoskom pejzažu, Buževalu, daleko od tog lažnog sjaja Pariskih ulica. Nakit, kočije i konje beše prodala, kako bi namirila potrebe njihovog skormnog, ali ljupkog doma. Uživali su istinski u čarima ljubavi. Dodir ljubavi ju je preobrazio u potpunosti. Otrasila se starog vojvode i u ljubavi je javno  živela sa svojim Armanom.

Jedino što je tu idilu kvarilo je opskrba, tajnovita, njihovog gnezda u Buživalu. Matrona iskusnija, gospođa Pridans, savetovala ju je da se mani tog zanesenog isposništva i da se vrati vojvodi. Graktala je „srljaš u propast”, neprestano ponavljajući. A Dama s kamelijama nije se obazirala, već je hitala da svom srcu ispuni želju, jedne nesagorele ljubavi. No, Margeritu Gotje i Armana Divala, opkoliše predrasude goleme kao planinski masivi Kilimandžara. Prošlost Dame s kamelijama nije mogla biti izbrisana.

Zvono za uzbunu se oglasi u ulozi starog gospodina Divala. Osuo je paljbu da je ona nedostojna njegovog sina, zahtevajući poravnjanje. Kada je stari Dival shvatio Margeritinu plemenitost, na njena nejaka pleća stavio je svu suvoparnost časti i ugleda porodice, rodbine i prijatelja. A zatim joj prišljamči i sve zakone i poglede koje svet ima. Taj svet ne bi video da je Armana ljubav usrećila, niti da je gospođicu Gotje moralno preobrazila, ne svet bi video da je Arman Dival dopustio da jedna izdržavana devojka za njega proda celo svoje imanje.

 

 

Čini se kao da uvek zaziremo od toga šta će svet kazati. Umesto da se sreći prepustimo, mi zaziremo, plašeći se od sveta, koji je imun na našu bilo sreću ili patnju.

No, gospodin Dival stariji je zahtevao apsolutnu predaju, ko Atila mlatarao je svetskim merilima uglađenosti.  Te je znajući njenu prošlost, posegao za preispitivanjem njene ljubavi i odanosti prema Armanu. Prošlost je palacala jezikom neumirena. Odlučan da po svaku cenu prekine tu ljubavnu čaroliju, stari Dival poseže za poslednjim adutom, ugled i budući brak njegove kćerke, koja je verena za jednog mladića iz časne porodice, bio je na ispitu.

A Dama s kamelijama na prečac odluči da svu svoju ljubav i moralnu preobrazu baci u vodu. Satrvena i isceđena, posrćući, vrati se svom pređašnjem životu. Misleći da ljubav nije mogla da nadomesti materijalnu raskoš, Armanovo srce beše razneseno u paramparčad. Bio je to ožiljak, koji ni vreme nije moglo da izleči. Dok je ležala u bolesničkoj postelji bez igde ikog, ostavljena, na samom rubu materijalne egzistencije, Armanu je pisala pisma, sećajući se njihove ljubavi, kao najradosnijeg dela njenog života. Ni slutila nije da i on traga za njom, lutajući.

 

 

Kada sam sklopila korice ovog čudesnog romana, osetila sam suze na obrazima. Ovo je jedna od najdivnijih ljubavnih priča, koja će dodirnuti i najhladnija srca. Ljubav, kao večita inspiracija, koja pali iskru, pogotovo kod nevernika. Večni plamen, koji nas sve, bez obzira na vreme, obavija. Da li ćemo uspeti da odolimo njenim kušanjima ili ćemo je, žedni, kušati sa njenih dionizijevskih izvora?! Ovaj dragulj francuske književnosti, svakako bi trebao biti već pročitan. U slučaju da nije, obavezno ga dodajte na listu i latite se tog posla. Biće suza, ali i ljubavi, koja bezuslovna sve te vodenaste koprene, vida i isceljuje. Ljubav koja će vas dodirnuti i koja nam je svima potrebna. Molim, samo bez predrasuda.

 

za P.U.L.S.E: Aleksandra Čolić

5 2 glasova
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments