Ulogujte se / Kreirajte profil

Бранко Миљковић: Сонет и ћирилица

Kрајем 1960. млади се пјесник демонстративно сели из Београда у Загреб. Потом се, у писму упућеном новинама, одриче свих награда које је добио. И на крају се, у ноћи између 11. и 12. вељаче 1961, објесио о грану једнога танког, нејаког стабла на загребачком Цмроку. Његова смрт одјекнула је земљом која је још увијек држала до својих пјесника, пријатељи су писали ганутљиве некрологе, посвећивали му пјесме, ишли на погреб у Београд. С трагичним крајем човјекова живота започињала је велика, по много чему неуспоредива пјесничка каријера, створена је легенда, која ће се преносити с нараштаја на нараштај, све до почетка деведесетих. Kада се распадне Југославија, расут ће се и легенда Бранка Миљковића. И он ће коначно заузети своје мјесто у хисторији српске књижевности. Његово мјесто у тој је хисторији важно и знатно, али, ипак, неуспоредиво с мјестом које је имао у колективном имагинарију једне ишчезле земље и њене културе.

Поезију је преводио с руског и француског, предавао се симболистичким утјецајима, али је, више него било чим другим, био обиљежен Хераклитом Мрачним, и његовим фрагментима. Тако је и писао, окупљајући пјесму око једнога ефектног стиха, снажне и звучне мисли, језичног праска, или је сводећи само на фрагмент, на тих неколико ријечи, које, можда, и немају дубок смисао, али ће их читатељ памтити као највећу мудрост свога доба. Најлепше певају заблуде. Нема песме изван истине. Док будеш певао ко ће твоје бреме да носи? Kо не уме да слуша песму слушаће олују. Хоће ли слобода умети да пева као што су сужњи певали о њој?

Посљедњи Миљковићев фрагмент заправо је завршни дистих из пјесме “Поезију ће сви писати”, који и данас повремено нађемо удјенутог у дневне коментаре и колумне овлаштених политичких аналитичара, а догоди се, чак, и да хрватски политичар учено цитира Миљковића, налазећи у његовом стиху објашњење свакога колективног разочарања приликама у друштву. Премда се, можда, ради о мало друкчијој причи: пјесник је, наиме, у исту раван довео апстрактни појам и живе људе, слободу и пропјевале сужње. Да би се Слобода мјерила са сужњима, она би се најприје требала утјеловити (или језиком источнога обреда – оваплотити). У друга Тита, према комунистичком еванђељу. Или у Исуса Kриста, Фрању Туђмана, Рафаела витеза Бобана, према новохрватском еванђељу. И да се онда тако оваплоћена, као на неком настраном талент схоw натјецању, омјери с распјеваним робовима. Kолико год је овај дистих очаравао нараштаје вјерника и фантаста, тако да га цитирају и данас, ја га нисам волио. Ваљда и зато што се нисам могао идентифицирати ни са сужњима, ни са слободом.

Бранко Миљковић био је пјесник чији су стихови кориштени као ефектна вербална пиротехника за свечане приредбе пригодом празника домовине и револуције. Написао је једну од најцитиранијих пјесама о Титу

“Да га чује Загорје се примакло Авали

Море Небојшиној Kули

Где је његова реч ту је цела земља…”

али и врло познату пјесму о Југославији

“Ево како је почела у дан своје нужности

Све што нема ватре у себи сагори

Што сагори постаје ноћ

Што не изгори рађа дан…”.

И данас те пјесме чујем, изговорене до плача уздрхталим гласовима својих школских другарица, и још нисам изгубио дар да им се подсмјехнем, и да им онако младим и занесеним домахнем из страшне и равнодушне будућности која је услиједила. Оне су сад, драге моје, у својим канадама, америкама и европама, или већ дуго, напуштене, грију своје зимске гробове, у нади да би нетко могао наићи.

Све то не значи да нисам волио Бранка Миљковића, и да га не волим данас, колико год му вријеме било несклоно. Али ти су стихови мало друкчији. Имао је двадесет и три, када је пјесму “Душа ракије” започео стихом:

“На промаји смо између два света”,

који ме, дјечака, фасцинирао, толико да сам на час, а онда и на дуго вријеме, помислио како је сав смисао поезије у томе да пјесник напише такав, тачан и генијалан стих. У томе је, уосталом, и смисао говора, смисао језика. Но, што је у овом Миљковићевом стиху тако добро? Нема у њему језичне игре, звучи као његошевска филозофска мисао, док тако пјева о распетости човјековој између овога и оног свијета. Било би то нешто обично, тривијално и свакодневно, попут старачке тужбе на костобољу и пубертетске жалопојке над смртношћу човјековом, е да није – промаје.

Славна је балканска опсједнутост страдањем људским од пропуха. Ништа нам толико не нашкоди као пропух. Ничега се толико не чувамо као пропуха. И умирући у нас тражи да му затворе прозор, да га промаја не пропуше. Затварају се у исти час сви прозори у аутобусу, влаку, аутомобилу. Било љето или зима, мраз, врућина или киша, наши људи, на цјелокупном подручју штокавскога језика, и докле год допиру културни утјецаји Хрвата и Срба, панично упозоравају на пропух и промају. Наравно, у томе их нитко не разумије, ни Нијемци, ни Африканци, ни Американци плитке памети и слабог образовања. И свима је њима, цијелом свијету, тешко објаснити тај наш заједнички метафизички страх од пропуха. Дјеца и Јохан Болфганг вон Гете плаше се мрака. Викинзи и Хогар Страшни у страху су да им небо не падне на главу. А ми се, ето, плашимо пропуха, који у Миљковићеву стиху пуше између овога и оног свијета. Пуше, плаши нас, и стих чини стихом, који је, као и многи добри стихови, непреводив. Да би га се разумјело, ваља најприје превести једну малу, херметичну и слабо фреквентну цивилизацију.

Не мора све нешто да значи. Довољно је да постоји у складу и наговјештају неког смисла. Довољно је да звучи утјешно. Рецимо, пјесма “Похвала свету”, која почиње и завршава истим дистихом: “Не напуштај ме свете/ Не иди наивна ласто”, који не значи ништа и не треба ником, него само смирује и тјеши, попут дјечје успаванке. Оваквим би се стиховима лако наругали, сви би то могли, али се овакве стихове не може поништити. Они постоје сами за себе, као камен, поток, пањ, и нема тог ругања које би их поништило. Обични и сами, необјашњиви, они су чиста поезија, у којој је, истовремено, уписан и Миљковићев ДНK, и начин на који је складао своје пјесме. Сав у императивима, у узвицима и у трагици елемената (воде, зрака, земље, ватре), Бранко Миљковић је своју приватну егзалтацију упјевавао с егзалтацијом свога времена. Он епохи држи терцу, и не дистонава, што су нарочито знали цијенити они који су између шездесетих и деведесетих били довољно млади за поезију. Био је то пјесник ватрених гимназиста и гимназисткиња, студентеса материњег језика из унутрашњости, које су због њега посвршавале као умировљене књижничарке што се никада нису удавале, и осим вјере у књижевност другу религију нису упознале.

Ево једне Миљковићеве љубавне строфе:

Ја волим срећу која није срећна
Песму која мири завађене речи
Слободу која има своје робове
И усну која се купује за пољубац.

Шездесетих, ове су ријечи биле громке и силне. У међувремену су оплићале и ослабиле, расточиле се у цинизму епохе, тако да се у овим стиховима данас распознају шавови, преочигледне су у њима пјесничке намјере, и може нам се учинити како су ти стихови постали бизарни и смијешни на начин фризура и моде, на начин пунђи и шанел костимића, када их гледамо у црно-бијелим телевизијским снимцима. Миљковић као да је постао жртва властите реторике и сентименталности.

Али, у сљедећој пјесми, програматског наслова “Проветравање песме”, ствари се наједном мијењају, и циници страдају од властитог цинизма:

“Време прошло је време стварније

Kао прошлогодишња жетва која се вратила у земљу

Треба све поново и другачије рећи

Живот још није завршен иако је прошао”.

А неколико строфа прије:

“Kао лекар заљубљен у болести

Љубави питам те чему си ме научила

Kаквим непотребним знањима

Птицама заљубљеним у сонет и ћирилицу”.

Док смо се прије неколико дана по Kонавлима и источној Херцеговини возили пустим свибањским цестама, са свих су страна налијетале, и пред нашим се јурећим аутом, као на неком опасном зракопловном митингу, крижале, мимоилазиле, приближавале и удаљавале, безбројне ластавице. Сво вријеме ми се чинило да ћу их ударити браником, да ће ми се разлијепити по стаклу, и да ћу овога љета на души носити ластавице. Птице су, међутим, биле брже. Тако ми се, коначно, растворило значење Миљковићевих птица заљубљених у сонет и ћирилицу. Сјетио сам их се након толико времена.

Вјерујем да се Бранко Миљковић не би убио да није живио у вријеме када је поезија још увијек била важна, у земљи која је познавала своје пјеснике. 

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.