Spasite hrišćane od verskog čišćenja

Ulogujte se / Kreirajte profil

Spasite hrišćane od verskog čišćenja

.

Become a Patron!

.

Jedan uporedni, okrutni rat, s rastućim brojem ubijenih i proteranih, odvija se u Nigeriji, najvećoj ekonomskoj sili Afrike.

To je masakr nad hrišćanima koji svet ne vidi i samo pojedini u SAD-u i Evropi su o njemu govorili piše  francuski filozof i pisac Bernard-Henri Levu u autorskom tekstu koji je ustupio za portal Klix.ba.

Ilustracija: Depositphotos/ roger-scardigno

Tekst ovog savremenog francuskog mislioca Klix. ba prenosi u celost:

O svemu me je obavestio nigerijski pentekostalistički hrišćanin, profesor u Lagosu i direktor nevladine organizacije koja radi na promociji razumevanja između muslimana i hrišćana, dve najveće verske grupe u Nigeriji. Ima 36 godina i svojim karakterom podjeća na Baraka Obamu.

“Da li ste čuli za Fulane”, pitao me je prilikom našeg prvog susreta u Parizu, govoreći tečnim engleskim jezikom karakterističnim za nigerijsku elitu.

“Zvanično, oni su šarmantni pastiri koji, navodno, zbog klimatskih promena sa svojim stadima hode prema jugu u potrazu za novim pašnjacima. Zapravo, oni su islamski ekstremisti novog kova koji su, manje-više, povezani s Boko Haramom. Globalni indeks terorizma rangirao je ovu grupu među četiri najsmrtonosnija džihadistička pokreta – odmah nakon Islamske države, talibana i Boko Harama. Ako mi ne verujete dođite, preklinjem vas. Dođite i vidite”.

Znajući šta je Boko Haram, ekstremistička grupa ukopana u planine severoistočne Nigerije, ali ne znajući ništa o Fulanima, prihvatio sam Ikiebeov poziv.

Doputovao sam u Godogodo u samom središtu zemlje, gde sam snimio susret s lepom ženom Jumai Viktor koja nema jednu ruku. To nije odmah primetno zbog njenog specifičnog načina stajanja – bočno.

Bila je to noć 15. jula. Fulani su došli na svojim motociklima uzvikujući “Alahu Ekber”. Palili su kuće i ubili četvoro njene dece. Kada je na nju došao red, primetili su da je trudna, što je među njima izazvalo raspravu: neki nisu hteli da joj stomak bude rasečen pa su napravili kompromis – odseći će njenu ruku, kao što to rade mesari. Počeće sa prstima pa preći na šaku, podlakticu i ostalo. Ona se prisetila događaja bez vidljivih emocija, brzo, gledajući u prazninu, kao da je umesto ruke ostala bez lica. Seoski starešina, koji mi je prevodio njene reči, imao je knedlu u grlu i suze na licu.

Krenuo sam prema severu u Adan, u regiju Kagoro, gde sam zabeležio priču druge žene Lindije David, koja je preživela masakr.

U jutro 15. marta u njeno selo je došla vest da Fulani prave nered u njihovoj blizini. Ona se pripremala za odlazak u crkvu, a njen suprug je s drugim muškarcima krenuo na brdo kako bi čuvali stražu. Rekao joj je da sklonište potraži kod sestre u susednom selu.

Prve noći probudila ju je buka. Izašla je iz kuće i shvatila da je okružena vatrom. Pokušala je pobeći. Jedan Fulani joj je stao na put, a drugi je zaustavio. Gde god da krene, Fulani su stezali obruč. Iz tame se čuo glas koji joj je na njenom jeziku ponudio pomoć: “Prođi ovuda”. Poverovavši glasu biva napadnuta: odsekao je njena tri prsta, posekao je mačetom po vratu i upucao.

Pomislivši da je mrtva ili da umire, polio ju je benzinom i zapalio. Nekoliko sedmica kasnije, prekrivena otvorenim ranama, došla je do svoga sela. Fulani su ga sravnili sa zemljom ubivši 72 osobe, uključujući njenog muža.

U mestu Daku posetio sam vandalizovanu crkvu. Imala je srušen krov i crnu garež na mestu gde je nekada stajao krst. Na periferiji mesta Jos naišao sam na netaknutu crkvu, a na njenom trgu video sam grupu pokrivenih devojčica obučenih u belo. Pojavio se muškarac koji je počeo vikati na mene rekavši na engleskom jeziku kako nemam šta raditi tu. Bio je to Turčin zadužen za gradnju verskih škola na severu i u središtu države, koje pohađaju ćerke pripadnika naroda Fulani.

Tog dana sam uz pratnju policije obišao područje širine 30 kilometara. Uništeni putevi, mostovi i kuće u čijoj razorenoj senci se, među kuhinjskim predmetima, može videti trag pepela i krvi. Drveće je ogoljeno do stabala, a polja kukuruza trunu, jer nijedan hrišćanin nije ostavljen živ – ili se oni živi ne usuđuju doći i brati.

U daljini se vide bele mrlje. To su životinje zbog kojih su seljani oterani. Stada poseduju naoružani pastiri Fulani koji nisu hteli razgovarati. Biskup iz Josa ostao je bez svojih životinja, jer su mu ih Fulani oteli pod pretnjom uz pušku na čelu. Spasila ga je njegova vera i helikopter koji je tada oterao napadače.

Biskup mi je predočio šablon događaja koji ukazuju, sve više i više, na etničko i versko čišćenje. Fulani stižu najčešće noću, bosi, tako da ih niko ne čuje, osim kada nisu na motociklima. Ponekad seljane upozori pas, a ponekad stražar.

Dolaze u stampedu i oblaku prašine, oglašavaju se divljim uzvicima kao da jedni druge žele ohrabriti. I tada, pre nego seljani uspeju pobeći, Fulani ulaze u kuće, mašu mačetama, love, traže trudne žene, pale, ruše i siluju. Ne ubijaju uvek sve koje stignu, jer u određenom trenutku stanu, izrecituju ajet iz Kurana, okupe stoku od seljana i nestanu u pravcu iz kog su došli. Preživele ostavljaju da šire priču i strah od sela do sela, priču o Fulanima koji se boje samo Boga i koji su sposobni za sve.

Lideri sedamnaest hrišćanskih zajednica sreli su se sa mnom u gradu Abuja. Neki su putovali danima, zaobilazeći barikade i krijući se tokom noći. Došli su sa svedocima, njih 40-ak preživelih muškaraca i žena. Jedan preživeli sa sobom nosi USB, jedan pismeno svedočanstvo, jedan folder pun fotografija.

Proslediće ih ne kao bocu u moru, nego direktno u ruke neznanih ljudi za koje se nadaju da će proširiti vest i biti nositelji priče o patnji. Uzeo sam dokumente i divim se ulozi ljudi koji su mi ih s poverenjem dali. Da li će ove fotografije biti seme sećanja na užas koji se dešava?

Preživeli potvrđuju ono što mi je govorio biskup iz Josa. Unakažene žene. Nemi čovek koji je nateran da se odrekne svoje vere pre nego je sasečen mačetom. Devojka koju su udavili lančićem na kojem je bio krst. Druga je slomljena uz stablo drveta ispred svoga doma.

Sve ih spaja zlo koje ne može da se shvati. Da li je ono propovedano u džamijama radikalnih grupa koje niču jednakom brzinom kao što crkve bivaju spaljene? Da li je sve umno delo zlih pastira? Ili je sve samo divlji čovjek, plod zle magije?

Kako god bilo, ovo je pravi rat koji vode Fulani u kojima vidim prošireni Boko Haram. Zločin Fulana skrivena je šuma koja se ne vidi od drveta Boko Harama i čini se da ih niko nije svestan. Dve grupe su povezane, a dokazi se nalaze u svedočanstvima o instruktorima Boko Harama koji uče Fulane da rukuju oružjem.

Fulani ne priznaju granice. za razliku od Boko Harama, oni predstavljaju divljaštvo usmereno protiv nevernika, hrušćana, ali i muslimana u Nigeriji, Čadu, Nigeru, Kamerunu i šire.

Često seljane zapadno od Josa razoruža državna vojska, jer njihova oružja koja koriste u odbrani (koplja, bodeži, praćke i bičevi) nije legalno posedovati. Računao sam udaljenost nekih napadnutih sela od vojnih baza čiji su vojnici mogli da ih zaštite. Vojnici ne bi pristigli u pomoć, a kada bi došli, tada bi već bilo kasno. Tvrdili bi da nisu primili poziv za pomoć, da nisu primili naredbu ili da su kasnili zbog neprohodog puta. Moj vozač je rekao kako misli da vojska radi Fulanima. “Oni idu ruku na ruku”, rekao je.

Daliop Salomon Mantiri, jedan od retkih advokata koji zastupa žrtve, kaže da to nije čudno, jer su čelnici sigurnosnih snaga i paravojski pripadnici Fulana. Starešina iz područja Josa kaže da je i sam predsednik Buhari, afrička mešavina Erdogana i Muhameda bin Salmana, zapravo Fulani.

Veza je i dokazana u slučajevima poput napada Fulana na selo “Nkiedonwhro”. Vojska je došla pre napada da naizgled upozori građane. Savetovala je ženama i deci da se sakriju u školu što su seljani i učinili. Vojnik je ispalio metak u zrak čime je dao signal. U daljini čuo se pucanj kao odgovor. Vojnici su potom navodno krenuli u poteru za izgrednicima. Ali, prema svedočanstvu, Fulani su se pojavili, ušli u školu i otvorili vatru.

U selu Kvi čuo sam priču o tri groba. Mladići su 20. aprila odbili napad Fulana. Vojska je došla kasno i umesto da krene za napadačima, uhapsila je više mladića pod optužbom za izazivanje nasilja. Četrnaest ih se vratilo, a trojica su odvedena i ubijena, a njihova tela su korišćena u praktičnoj nastavi studenata medicine u lokalnoj bolnici. Kada je bolnica pitala lokalne vlasti šta da radi s telima kada su seljani počeli da postavljaju pitanja, došao je odgovor:

“Radite šta hoćete. Ako ćete ih zakopati, ne postavljajte obeležja”.

Sreo sam se i s Fulanima. Prvi put slučajno, kada smo naišli na barikadu i kućicu u kojoj su bila dvojica muškaraca. Mlađi je nosio kožnu jaknu s ispisanim tekstom na arapskom i turskom. “Ovo je zemlja Fulana, sveta zemlja Usmana Dan Fodija, našeg kralja, i vi belci ne možete ući”, rekao je.

Fodio je bio kreator kalifata Sokoto pre 200 godina i čini se da sećanje na njega nije nestalo.

Drugi susret bio je u selu odsečenom od sveta. Iz kuća su izašla deca i žene pokrivene od glave do pete. Muškarac se pojavio niotkuda i optužio nas da špijuniramo njihove žene u vreme petka kada su muževi u džamiji. “To Kuran zabranjuje”.

Nosio je majicu sa svastikom i pitao sam ga da li zna da taj simbol također nije u skladu s Kuranom. Bio je zbunjen, ali se potom nasmejao i rekao kako je svestan “nemačkog znaka”, ali da misli da su svi ljudi braća, osim nekih koji mrze muslimane.

Sreo sam ih i na pijaci u Lagosu. Jedan koji je bio najpričljiviji kazao je da su hrišćani psi i deca pasa, da su to izdajnici koji su preuzeli veru belaca i da za njih ovde nema mesta.

Profesionalni dezinformatori će reći kako je nasilje sporadično i deo “etničkih ratova” koji postoje širom Afrke. Pretpostavljam da će naći i slučajeve napada na Fulane. Ali na kraju ovog putovanja imam osećaj da sam ponovo u 2007. godini kada se smrt sejala selima Darfura. Još dalje, u Južni Sudan. Ili još dalje – u 1994. godinu i Ruandu.

Da li ćemo dozvoliti da se u Nigeriji ponovi istorija. Hoćemo li čekati, kao i obično, da tragedija prođe pa da je uočimo? Hoćemo li mirno gledati kako islamski ekstremizam otvara novi front u Africi, tamo gde Abrahamova deca vekovima žive zajedno? To je suština kampanje za spas hriščana Nigerije koju sam pokrenuo.

Bernar Anri Levi

B92

Klix.ba

 

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.