Ulogujte se / Kreirajte profil

Šta je ostalo od socijaldemokratije?

Amerikanci bi želeli da žive bolje. Istraživanja javnog mnenja pokazuju da bi svi oni želeli da njihovo dete ima veće šanse da preživi porođaj. Voleli bi da njihova žena ili ćerka imaju iste šanse da prežive porođaj kao i žene u drugim razvijenim zemljama. Voleli bi da imaju jeftinije zdravstveno osiguranje, duže očekivano trajanje života, bolje javne usluge i manje kriminala.

Kada im se kaže da su ove stvari dostupne u Austriji, Skandinaviji ili Norveškoj, ali da one idu uz više poreze i intervencionističku državu, mnogi od njih kažu: „Ali to je socijalizam! Ne želimo da se država meša u naše poslove. I naročito ne želimo više poreze.“

Ovaj dvostruki stav je standard. Nemački sociolog Verner Zombart je još pre sto godina postavio čuveno pitanje: Zbog čega u Americi nema socijalizma? Mnogo je odgovora na ovo pitanje. Neki od njih imaju veze sa pukom veličinom te države: zajedničke principe je teško organizovati i održavati na nivou imperije. Postoje naravno i kulturni faktori, kao što je specifično američka sumnjičavost prema centralnoj vladi.

I zaista, nije slučajno što su socijaldemokratija i socijalna država bile najuspešnije u malim, homogenim zemljama u kojima se uzajamno nepoverenje lakše prevazilazi. Spremnost da se drugim ljudima plati za njihove usluge i pomoć počiva na shvatanju da će i oni za uzvrat učiniti isto za vas i vašu decu: zbog toga što su vam slični i zato što dele vaš pogled na svet.

S druge strane, tamo gde su imigracija i vidljive manjine izmenile demografiju neke zemlje, gotovo uvek nailazimo na veći otklon od drugih i na gubitak entuzijazma za socijalnu državu. Najzad, jasno je da se socijaldemokratske države danas suočavaju sa ozbiljnim praktičnim izazovima. Ne dovodi se u pitanje baš njihov opstanak, ali nestalo je nekadašnjeg samopouzdanja.

Ali mene večeras zanima sledeće: Zbog čega je nama ovde u SAD toliko teško da čak i zamislimo jedan drugačiji tip društva od onoga čije nam disfunkcionalnost i nejednakosti prave toliko problema? Izgleda da smo izgubili sposobnost da preispitujemo sadašnjost, a još manje da joj ponudimo alternativu. Zbog čega nam je toliko teško da razmotrimo drugačiji sklop stvari koji bi možda bio bolji za sve nas?

Naša mana – izvinite na akademskom jeziku – je diskurzivna. Mi jednostavno ne umemo da razgovaramo o takvim stvarima. Da bismo razumeli zašto je to tako, treba se vratiti u istoriju. Kao što je Kejnz jednom primetio, proučavanje istorije mišljenja je neophodan preduslov emancipacije uma. U cilju mentalne emancipacije predlažem da večeras odvojimo koji minut kako bismo proučili istorijat jedne predrasude: današnjeg univerzalnog pribegavanja “ekonomizmu”, to jest prizivanju ekonomije u svim diskusijama o javnim poslovima.

Poslednjih 30 godina, u najvećem delu engleskog govornog područja, kada bismo se pitali da li da podržimo neki predlog ili inicijativu, nismo se pitali – da li je to dobro ili loše. Umesto toga smo razmatrali: Da li je efikasno, da li je produktivno, da li će povećati bruto domaći proizvod, da li će doprineti ekonomskom razvoju. Ova tendencija izbegavanja moralnih obzira i ograničavanja na pitanje dobitka i gubitka – na ekonomska pitanja u najužem smislu – nije prirodno ljudsko stanje. Reč je o stečenom ukusu.

To smo već imali. Godine 1905, mladi Vilijam Beveridž – čiji će izveštaj iz 1942. postaviti temelje socijalnoj državi u Engleskoj – održao je predavanje na Oksfordu i tom prilikom postavio pitanje zbog čega je klasična ekonomija u javnim debatama zamaglila sferu političke filozofije. Njegovo pitanje odjekuje i danas. Obratite ipak pažnju da ovo pomračenje političke svesti nije u vezi sa pisanjem velikih klasičnih ekonomista. U razgovorima o ekonomiji u XVIII veku prevladavalo je ono što je Adam Smit nazivaomoralnim sentimentima.

Zaista, i sama pomisao da bismo razmišljanje o javnim poslovima mogli ograničiti na puke ekonomske kalkulacije već je bila zabrinjavajuća. Markiz de Kondorse, jedan od najsuptilnijih autora o komercijalnom ranom kapitalizmu, sa averzijom je anticipirao mogućnost da će „sloboda u očima razdragane nacije postati samo neophodan uslov za osiguranje finansijskih operacija“. Revolucije toga doba su rizikovale produbljivanje jaza između slobode da se zarađuje novac i slobode po sebi. Ali zašto smo mi danas počeli da razmišljamo isključivo u ekonomskim terminima? Otkuda ta fasciniranost ekonomskim rečnikom?

Živimo u dugoj senci debate koje većina ljudi nije svesna. Ako se zapitamo ko je imao najveći uticaj na sadašnju anglofonu ekonomsku misao, na pamet nam pada pet mislilaca koji nisu rođeni na ovom području: Ludvig fon Mizes, Fridrih Hajek, Jozef Šumpeter, Karl Poper i Peter Druker. Prva dvojica su bila veliki „dedovi“ Čikaške škole slobodnog makroekonomskog tržišta. Šumpeter je najpoznatiji po svom uzbudljivom opisu „kreativnih, destruktivnih“ moći kapitalizma, Poper po svojoj odbrani „otvorenog društva“ i teoriji totalitarizma. Što se Drakera tiče, njegovi radovi o menadžmentu su imali ogroman uticaj na poslovnu teoriju i praksu u prosperitetnim decenijama posleratnog uspona.

Trojica ovih mislilaca su rođena u Beču, četvrti (fon Mizes) u austrijskom Lembergu (današnjem Ljvovu), a peti (Šumpeter) u Moravskoj, nekoliko desetina kilometara severno od Beča. Svi oni su bili duboko pogođeni međuratnom katastrofom koja je zadesila njihovu rodnu Austriju. Nakon kataklizme Prvog svetskog rata i kratkog socijalističkog eksperimenta u Beču, zemlja je doživela reakcionarni prevrat 1934, a onda, četiri godine kasnije, nacističku invaziju i okupaciju.

Ovi događaji su ih sve oterali u egzil i svi – naročito Hajek – bili su spremni da odbace svoje radove i predavanja u senci ključnog pitanja svog vremena: Zbog čega je liberalno društvo doživelo kolaps i okrenulo se – bar u austrijskom slučaju – fašizmu? Njihov odgovor bio je da se pokušaj (marksističke) levice da posle 1918. u Austriju uvede dirigovanu plansku privredu i kolektivne ekonomske aktivnosti pokazao kao nemoguć i izazvao suprotnu reakciju.

Evropska tragedija je, tako, posledica propasti levice: najpre da ostvari svoje ciljeve, a onda da odbrani sebe i svoje liberalno nasleđe. Svaki od ovih mislilaca, mada na različit način, izvukao je identičan zaključak: najbolji način za odbranu liberalizma, najbolja odbrana otvorenog društva i njegovih sloboda je da se vlada drži što je moguće dalje od ekonomije. Ako se država skloni na sigurnu udaljenost, ako se političari – ma kako dobronamerni bili – isključe iz planiranja, upravljanja ili usmeravanja poslova građana, onda će i uticaj levih i desnih ekstremista biti anuliran.

Istim pitanjem – šta se dogodilo između dva svetska rata i kako sprečiti da se to ponovi – bavio se i Džon Mejnard Kejnz. Veliki engleski ekonomista, rođen 1883. (iste godine kada i Šumpeter), odrastao je u stabilnoj, sigurnoj, prosperitetnoj i moćnoj Britaniji. A onda je, sa privilegovane pozicije u ministarstvu finansija i kao učesnik versajskih mirovnih pregovora, gledao kako se njegov svet ruši. I Kejnz je postavio isto pitanje kao Hajek i njegove austrijske kolege. Ali on je ponudio znatno drugačiji odgovor.

Da, priznao je Kejnz, raspad viktorijanske Evrope bio je prelomni događaj u njegovom životu. Suština njegovog doprinosa ekonomskoj teoriji bilo je insistiranje na neizvesnosti: za razliku od oprobanih bapskih lekova klasičnih i neoklasičnih ekonomskih teorija, Kejnz je insistirao na nepredvidivosti ljudskih postupaka. Ako se mogla izvući nekakva pouka iz depresije, fašizma i rata, onda je to bila ova: neizvesnost – narasla do podsvesnog kolektivnog straha – najrazornija je pretnja liberalnom društvu.

Stoga je Kejnz zahtevao veću ulogu države socijalne sigurnosti, uključujući i povratnu ekonomsku intervenciju. Hajek je predložio upravo suprotno. U svom klasičnom delu Put u ropstvo iz 1944, napisao je:

Postoji sličnost između dobrog dela savremene engleske političke literature sa delima koja su u Nemačkoj uništila veru u zapadnu civilizaciju, vodeći stanju duha u kome je nacizam bio moguć.

Drugim rečima, Hajek je eksplicitno predviđao dolazak fašizma kao posledice dolaska laburista na vlast u Engleskoj. I laburisti su zaista pobedili i sprovodili politiku koja se mogla dovesti u direktnu vezu sa Kejnzom. Naredne tri decenije, Velika Britanija je (kao i već deo zapadnog sveta) vodila politiku u tom smeru.

Austrijanci su, kao što znamo, odabrali suprotan put, ali o tome nekom drugom prilikom. Važno je da mi i danas sledimo magloviti eho – kao svetlo odumiruće zvezde – debata koje su pre 70 godina vodili ljudi rođeni pred kraj XIX veka. Da se razumemo, ekonomski termini u kojima smo podsticani da razmišljamo obično nisu povezani sa ovim dalekosežnim političkim razmimoilaženjima. Ali bez njihovog razumevanja, to je kao da govorimo jezikom kojim sasvim ne vladamo.

Država socijalnog staranja je postigla neverovatno mnogo. U nekim zemljama je bila socijaldemokratska, ukorenjena u jedan ambiciozan program socijalističkog zakonodavstva; u drugima, kakva je Velika Britanija na primer, dovela je do niza pragmatičnih politika koje su imale za cilj da olakšaju položaj deprivilegovanih i smanje ekstremne razlike između bogatih i siromašnih. Zajednička odlika i univerzalno postignuće neokejnzijanskih vlada u posleratnom periodu je njihov ogroman uspeh u ograničavanju nejednakosti. Ako poredite jaz između bogatih i siromašnih u celoj kontinentalnoj Evropi, uključujući i Veliku Britaniju i SAD, bilo na osnovu prihoda ili imovine, videćete da je on dramatično smanjen u generaciji rođenoj posle 1945.

Sa većom jednakošću dolaze i druge pogodnosti. Tokom vremena se smanjivao strah od povratka ekstremnih politika – politike očaja, zavisti, nesigurnosti. Zapadni industrijalizovani svet je zakoračio u mirno doba prosperitetne sigurnosti; možda je to balon od pene, ali ugodne pene, u kojoj je najveći broj ljudi živeo mnogo bolje nego što je ikada u prošlosti mogao da se nada, a imao je i dobre razloge da očekuje još bolju budućnost.

Paradoks socijalne države, kao i svih socialdemokratskih (i hrišćansko-demokratskih) država Evrope je u tome što je njihov uspeh vremenom slabio njihovu privlačnost. Generacije koje pamte tridesete godine XX veka su, razumljivo, bile najposvećenije očuvanju institucija i sistema poreza, socijalne brige i javnog dobra, koje su one videle kao branu povratku strahotama iz prošlosti. Ali njihovi naslednici – čak i u Švedskoj – počeli su da zaboravljaju razloge prvobitnih zahteva za sigurnošću.

Socijaldemokratija je bila ta koja je srednju klasu povezala sa liberalnim institucijama u osvit Drugog svetskog rata (izraz “srednja klasa” ovde koristim u evropskom smislu te reči). Ona je u mnogim slučajevima primala istu vrstu socijalne pomoći i usluga kao i siromašni: besplatno obrazovanje, besplatno ili jeftino lečenje, državne penzije i slično. Posledica ovoga je bila da je evropska srednja klasa do 1960-ih imala na raspolaganju prihode koji su bili veći nego ikada ranije, kao i mnoge neophodne životne potrebe pokrivene iz poreza. I tako je upravo ova klasa, koja je bila toliko izložena strahu i nesigurnosti u međuratnim godinama, sada bila čvrsto upletena u posleratni demokratski konsenzus.

Ali, do kraja sedamdesetih, ovakva razmišljanja su počela da se zanemaruju. Posle reformi zapošljavanja u godinama Regana i Tačer, nakon čega je usledila deregulacija finansijskog tržišta, jednakost je još jednom postala važno pitanje u zapadnom društvu. Nakon što se značajno smanjivao u periodu od 1910. do 60-tih godina, indeks nejednakosti je postepeno i sigurno rastao tokom poslednje tri decenije XX veka.

Danas se “koeficijent Gini” u SAD (mera udaljenosti između bogatih i siromašnih) može porediti sa onim u Kini. Ako uzmemo da je Kina zemlja u razvoju u kojoj će se nužno pojaviti ogromne razlike između nekolicine bogatih i osiromašene većine, činjenica da u SAD imamo sličan koeficijent nejednakosti govori o tome koliko smo se udaljili od naših ranijih aspiracija.

Razmotrimo Zakon o ličnoj odgovornosti i šansama za posao iz 1996. (teško bi bilo zamisliti više orvelovski naziv), zakon iz Klintonove ere koji je imao za cilj da skreše socijalne beneficije u SAD. Propozicije toga zakona bi trebalo da nas podsete na jedan drugi zakon koji je donet skoro pre dva veka u Engleskoj: Novi zakon o siromaštvu iz 1834. Uslovi tog zakona su nam poznati iz opisa Čarlsa Dikensa u Oliveru Tvistu. Kada Noa Klejpol (Noah Claypole) prekoreva Olivera, nazivajući ga work’us (workhouse, radnička kuća, mesto gde siromašni rade za hranu), on 1838. ismeva isto što i mi danas kada kažemo welfare queens (gotovani koji žive od socijalne pomoći).

Novi zakon o siromaštvu je bio skandalozan: prisiljavao je neprivilegovane i nezaposlene da biraju između posla za nisku nadnicu i ponižavajućeg života u radničkoj kući. U ovom slučaju, kao i u drugim vrstama javne pomoći u XIX veku (koji se još uvek zamišljaju i opisuju kao milosrđe), nivo pomoći je uvek bio bedniji od najgore alternative. Taj sistem se zasnivao na klasičnim ekonomskim teorijama koje su negirale mogućnost nezaposlenosti na efikasnom tržištu: uz dovoljno niske nadnice, svako će naći posao.

U narednih 150 godina, reformisti su nastojali da izmene ove ponižavajuće prakse. Novi zakon o siromaštvu, zajedno sa njegovim inostranim replikama, postepeno je zamenila javna pomoć kao građansko pravo. Građani bez posla nisu više smatrani ljudima koji to ne zaslužuju; nisu kažnjavani zbog svog statusa, niti su implicitne osude ugrožavale njihov status u društvu. Više od svega, socijalne države iz sredine XX veka pružale su otpor određivanju građanskog statusa prema stepenu učešća u ekonomskom životu.

U današnjoj Americi, u doba rastuće nezaposlenosti, muškarac ili žena bez posla nisu punopravani članovi zajednice. Da bi primili čak i najnužniju socijalnu pomoć, oni prvo moraju da potraže i prihvate zaposlenje za bilo koju ponuđenu platu, bez obzira na to koliko je ona mala, a posao odbojan. Tek onda stiču pravo na socijalnu pomoć.

Zašto samo mali broj nas osuđuje ovakve reforme, koje sprovodi jedan demokratski predsednik? Zašto nas ne dotiče stigmatizacija njenih žrtava? Ne preispitujući povratak na prakse ranog industrijskog kapitalizma, isuviše smo se dobro i prećutno prilagodili nečemu što je sasvim oprečno u odnosu na raniju generaciju. Kao što nas Tolstoj podseća, ljudi će prihvatiti bilo kakve životne uslove ako su oni opšteprihvaćeni.

Ta sklonost da se divimo, gotovo obožavamo, bogate i moćne i da preziremo, ili bar zanemarujemo, ljude koji žive u siromaštvu jeste najuniverzalniji uzrok kvarenja naših moralnih osećanja. Ovo nisu moje reči. Njih je napisao Adam Smit, razmatrajući mogućnost da ćemo jednoga dana početi da se divimo bogatstvu i preziremo siromaštvo, da se divimo uspehu i osuđujemo neuspeh, kao najvećim rizikom sa kojim se suočavamo u komercijalnom društvu čiji je dolazak on predvideo. To je sada naša stvarnost.

Najupadljiviji primer ovog problema je vidljiv u obliku koji mnoge od nas dotiče samo kao puka tehnikalija: proces privatizacije. Tokom poslednjih 30 godina, kult privatizacije je očarao zapadne (i mnoge nezapadne) vlade. Zašto? Najkraći odgovor je da se čini da u doba budžetskih ograničenja privatizacija štedi novac. Ukoliko država raspolaže neefikasnim javnim programom ili skupim javnim servisom (hidrocentrale, fabrika automobila, železnica) ona nastoji da taj teret prenese na privatne kupce.

Prodaja, prirodno, donosi državi novac. U međuvremenu, ulazeći u privatni sektor, određena usluga ili operacija postaje efikasnija zahvaljujući delovanju motivacije usmerene na profit. Svako ima koristi od toga: usluga se poboljšava, država se oslobađa neodgovarajuće i slabo kontrolisane odgovornosti, investitori stiču profit, a javni sektor stiče jednokratnu dobit od prodaje.

Toliko što se tiče teorije. Praksa izgleda dosta drugačije. Ono što vidimo poslednjih decenija je da se javna odgovornost prebacuje na privatni sektor bez vidljive koristi po zajednicu. Kao prvo, privatizacija je neefikasna. Većina onoga što su vlade smatrale pogodnim da se prepusti privatnom sektoru je radilo sa gubitkom: bez obzira da li su u pitanju železnice, rudnici, poštanske usluge ili energetska postrojenja – njihov rad i održavanje koštaju više od potencijalne zarade.

I upravo iz tog razloga ova javna dobra nisu bila privlačna privatnim kupcima, osim ukoliko ne bi bila ponuđena sa velikim popustom. Ali, kada država prodaje jeftino – javnost je na gubitku. Izračunato je da je privatizacija u Velikoj Britaniji u doba Margaret Tačer – kada su dugogodišnja javna dobra prepuštena privatnom sektoru po namerno niskoj ceni – dovela do transfera 14 milijardi funti od poreskih obveznika ka deoničarima i drugim investitorima.

Na ovaj gubitak treba dodati još tri milijarde funti za troškove banaka koje su sprovele privatizaciju. Tako je država privatnom sektoru platila nekih 17 milijardi funti (30 milijardi dolara) kako bi olakšala prodaju dobara za koja, u protivnom, ne bi bilo kupaca. Ovo je značajna suma novca – približna vrednosti zadužbine Harvarda na primer, ili godišnjem bruto društvenom proizvodu Paragvaja ili Bosne i Hercegovine. Ovo bi se teško moglo smatrati efikasnom upotrebom javnih resursa.

Kao drugo, nameće se pitanje moralne štete. Jedini razlog zbog kojega su privatni investitori voljni da kupe na izgled neefikasna javna dobra je taj što država eliminiše ili smanjuje njihovu izloženost riziku. U slučaju londonskog metroa, na primer, kompanije koje su ga kupile su dobile garancije da će, šta god da se desi, one biti zaštićene od ozbiljnih gubitaka – podrivajući tako klasičan ekonomski motiv za privatizaciju – sticanje profita kao motiv koji podstiče efikasnost. Šteta o kojoj je reč se ogleda u tome što će se privatni sektor, pod ovakvim privilegovanim uslovima, pokazati bar isto toliko neefikasnim kao i javni sektor – ubirajući profit koji se može steći, a prebacujući gubitke na državu.

Treći i verovatno najupečatljiviji argument protiv privatizacije je ovaj. Nema sumnje da mnoga dobra i usluge kojih država pokušava da se oslobodi loše stoje: zbog nekompetentnog rukovođenja, nedovoljne finansijske potpore i slično. Pa ipak, koliko god loše radili, poštanske usluge, železničke mreže, starački domovi, zatvori i druge usluge i službe koje su cilj privatizacije, ostaju odgovornost vlade. Čak i kada se prodaju, one ne mogu biti potpuno prepuštene ćudima tržišta. One su po prirodi tip aktivnosti koje neko mora da reguliše.

Ovaj polu-privatni, polu-javni karakter u osnovi kolektivne odgovornosti vraća nas na jednu staru priču. Ukoliko se vaše poreske prijave danas proveravaju u SAD, i ako je vlada ta koja je odlučila da vas proveri, vrlo je verovatno da će samu proveru sprovoditi neka privatna kompanija. Država je angažuje da za nju obavlja ove usluge, slično kao što angažuje i privatne agente u Vašingtonu da rade na poslovima bezbednosti, transfera tehničkog znanja (za profit) u Iraku i drugde. Na sličan način britanska vlada danas angažuje privatne preduzetnike za pružanje usluga vezanih za stanovanje starih – što je obaveza koja je nekada bila u nadležnosti države.

Ukratko, vlade prenose svoje obaveze na privatne firme koje tvrde da ih ispunjavaju jeftinije i bolje od same države. U XVIII veku ovo se zvalo oporezivanjem putem posrednika. Prvim modernim vladama su često nedostajala sredstva za ubiranje poreza i stoga su raspisivale tendere za privatne pojedince da obavljaju ovaj posao za njih. Posao bi dobio onaj sa najvišom ponudom. Ta osoba je imala slobodu – kada bi jednom platila ugovorenu sumu – da prikupi koliko god može i da zadrži višak. Vlada je tako u zamenu za keš, unapred dobijala predviđene, ali umanjene prihode od poreza.

Nakon pada monarhije u Francuskoj, naširoko je bilo prihvaćeno stanovište da je oporezivanje putem posrednika krajnje neefikasno. Najpre, ono diskredituje državu, koja je predstavljena preko privatnika željnih profita. Drugo, na ovaj način se ubira daleko manje prihoda nego putem efikasno vođenog vladinog sistema ubiranja poreza, ako ništa drugo ono zbog iznosa profita koju akumulira privatni ubirač poreza. I treće, tako dobijate besne poreske obveznike.

Danas u SAD imamo diskreditovanu državu i nedovoljne javne resurse. Interesantno je da nemamo besne poreske obveznike – ili su besni iz pogrešnih razloga. Pa ipak, problem koji smo stvorili je u osnovi sličan onome s kojim se suočavao ancien régime.

Kao u XVIII veku, tako i danas: smanjivanjem odgovornosti i kapaciteta države umanjili smo njen javni značaj. Posledica toga su „izolovane zajednice“ u pravom smislu te reči: segmenti društva koji se ističu kao funkcionalno nezavisni od kolektiva i njegovih javnih poslenika. Ako jedino, ili najviše, imamo posla s privatnim agencijama, onda postepeno slabimo naš odnos sa javnim sektorom kome više nismo potrebni. Tu nije toliko bitno da li privatni sektor istu stvar radi bolje ili lošije, skuplje ili jeftinije. U svakom slučaju, umanjili smo našu vezu s državom i izgubili nešto bitno što bi trebalo da delimo – i što smo često delili – sa drugim građanima.

Taj proces je dobro opisala jedna od najvećih savremenih zagovornica toga metoda: Margaret Tačer. Ona je navodno tvrdila da ne postoji nikakvo društvo. Postoje samo pojedinci, muškarci, žene i njihove porodice. Ali ako ne postoji nikakvo društvo, nego samo pojedinci i država kao noćni čuvar – koja izdaleka nadgleda aktivnosti u kojima ne igra nikakvu ulogu – šta će nas onda držati zajedno? Već smo prihvatili postojanje privatnih milicija, privatnih poštanskih usluga, privatnih agencija koje snadbevaju državu u ratu, i puno toga drugog. Privatizovali smo upravo one odgovornosti koje smo modernu državu jedva naterali da preuzme na sebe tokom XIX i ranog XX veka.

Šta će, onda, poslužiti kao tampon zona između građana i države? Svakako ne društvo, koje je teško pritisnuto da preživi sakaćenje u javnom domenu. Jer država još neće odumreti. Čak i ako joj oduzmemo sve njene uslužne atribute, ona će još biti s nama – bar kao sila kontrole i represije. Između države i pojedinaca neće biti posrednih institucija ili alijansi: ništa ne bi ostalo od paukove mreže uzajamnih usluga i obaveza koje povezuju građane putem javnog prostora koji kolektivno nastanjuju. Sve što bi ostalo bi bili privatni pojedinci i preduzeća koja se takmiče u kidnapovanju države za svoje vlastite potrebe.

Posledice ovog procesa nisu manje strašne nego što su bile pre nastanka moderne države. Doista, podsticaj za izgradnju države kakvu poznajemo potekao je iz jasnog uvida da nijedan skup pojedinaca ne može dugo preživeti bez zajedničkih ciljeva i institucija. Sam pojam privatnog napretka koji bi izrodio opšti napredak je bio krajnje apsurdan još za liberalne kritičare nastajućeg industrijskog kapitalizma. Po rečima Džona Stjuarta Mila: ideja o društvu koje održavaju samo odnosi i osećanja koja proizilaze iz materijalnih interesa je krajnje odbojna.

Šta nam je onda činiti? Moramo da počnemo od države kao inkarnacije kolektivnih interesa, kolektivnih svrha i kolektivnih dobara. Ako ne možemo da naučimo da iznova “promišljamo državu”, nećemo daleko odmaći. Ali, šta bi to tačno država trebalo da radi? Ona treba da bude minimalna, ne treba bespotrebno da duplira funkcije. Kao što je Kejnz pisao: Važna je da vlada ne radi stvari koje pojedinci već rade, samo malo bolje ili lošije; već da radi stvari koje trenutno ne radi niko. A znamo iz gorkog iskustva prošloga veka da postoje neke stvari koje države sasvim sigurno ne bi trebalo da rade.

Priča o naprednoj državi u XX veku bazirala se na arogantnom uverenju da je Istorija na našoj strani, pri čemu smo mi reformisti i socijalisti, i da će našeprojekte, po rečima Bernarda Vilijamsa, “slaviti čitav univerzum”. Danas nemamo do te mere uverljivu priču. Upravo smo preživeli vek doktrina koje su sa uznemirujućom sigurnošću propovedale šta država treba da radi i pri tom podsećale pojedince –ako je potrebno i silom – da država zna šta je za njih dobro. Na to se ne možemo vraćati. Prema tome, ako hoćemo da ponovo promišljamo državu, bolje bi bilo da počnemo od svesti o njenim ograničenjima.

Iz sličnih razloga bi bilo beskorisno oživljavanje retorike socijaldemokratije sa početka XX veka. Tih godina se demokratska levica pojavila kao alternativa nefleksibilnom marksističkom revolucionarnom socijalizmu i kasnije njegovim komunističkim naslednicima. U tom smislu je socijaldemokratiji bila pomalo paranoična. Dok je sigurnim korakom marširala u bolju budućnost, neprekidno se nervozno osvrtala preko levog ramena. Mi, kao da je govorila, nismo autoritarci. Mi smo za slobodu, ne za represiju. Mi smo demokrate koje veruju u socijalnu pravdu i regulisano tržište.

Sve dok je primarni cilj socijaldemokrata bio da ubede glasače da su oni respektabilna napredna alternativa unutar liberalnog krila, ovaj odbrambeni stav imao je smisla. Ali danas ta retorika nije koherentna. Nije slučajno demohrišćanka Angela Merkel dobila izbore u Nemačkoj protiv svojih socijaldemokratskih oponenata – na vrhuncu finansijske krize – politikom koja bitno podražava socijaldemokratski program.

Socijaldemokratija, u jednom ili drugom obliku, opšte je mesto savremene evropske politike. Malo je evropskih političara, a još manje onih zaista uticajnih, koji bi odstupili od temeljnih socijaldemokratskih načela vezanih za dužnosti države, ma koliko se međusobno ne slagali u pogledu opsega tih dužnosti. Ali socijaldemokrate u današnjoj Evropi nemaju da ponude bog zna šta: u Francuskoj, na primer, čak i njihova sklonost ka favorizovanju državnog vlasništva teško da ih razlikuje od degolovske desnice. Kucnuo je čas da socijaldemokratija preispita vlastitu svrhu.

Problem ne leži u socijaldemokratskim politikama, već u jeziku kojim se one predstavljaju. Od kada je prestao autoritarni izazov s leva, naglasak na demokratiji je postao suvišan. Svi smo mi danas demokrate. Ali socijalno još uvek ima neko značenje. – danas verovatno više nego nekoliko decenija unazad kada je uloga javnog sektora bila preispitivana sa svih strana. Šta je, onda, toliko osobeno za to socijalno u socijaldemokratskom pristupu politici?

Zamislite železničku stanicu, na primer Waterloo u Londonu, Gare de l’Est u Parizu, bombajski dramatični terminal Victoria, ili berlinsku novu Hauptbahnhof. U ovim veličanstvenim katedralama modernog života, privatni sektor savršeno dobro funkcioniše: kiosci za novine ili kafići ne treba da budu u nadležnosti države. Svako ko se priseti suvih, u plastiku upakovanih sendviča iz kafea na engleskim železničkim stanicama priznaće da u ovoj oblasti treba da postoji konkurencija.

Ali ne možete biti konkurentni u upravljanju vozovima. Železnice – kao i poljoprivreda i pošte – istovremeno su i ekonomska aktivnost i ključno javno dobro. Štaviše, železnicu ne možete učiniti efikasnijom tako što ćete postaviti dva voza na šine i čekati da vidite koji će imati bolji učinak. Železnice su prirodan monopol. Englezi su uveli ovakvu konkurenciju u usluge autobuskog prevoza i dobili paradoks: taj saobraćaj je postao bolji, ali manje efikasan.

Ekspres autobuska linija, za one koji mogu da je priušte i koja ne vozi u udaljena mestašca u kojima će se ukrcati tek po koji penzioner, donosiće više novca njenom vlasniku. Ali, neko drugi – država ili lokalna opština – i dalje mora da obezbedi ovu neefikasnu lokalnu uslugu koja ne donosi profit. Bez nje, kratkoročne ekonomske koristi od ukidanja usluga izazvaće dugoročnu štetu za lokalnu zajednicu u celini. Stoga ne iznenađuje što su posledice “konkurentnih” autobusa – izuzev u Londonu gde ima dovoljno potrebe za njima – porast troškova prebačenih na javni sektor, visoki rast cene prevoza, kao i atraktivne zarade za kompanije koje imaju ekspres autobuske linije.

Vozovi, kao i autobusi, pre svega su socijalna usluga. Svako može da upravlja železničkom linijom koja donosi profit, ako je sve što treba da radi da obezbedi ekspres liniju od Londona do Edinburga i nazad, od Pariza do Marseja, od Bostona do Vašingtona. Ali šta je sa železničkim vezama do i od mesta u kojima se ljudi voze samo sporadično? Ni jedan pojedinac neće izdvojiti dovoljno novca kako bi platio ekonomski trošak takve usluge za one retke prilike kada će je koristiti. Samo zajednica – država, vlada, lokalne vlasti – može to da obezbedi. Potrebne finansijske subvencije će uvek izgledati neefikasno nekim ekonomistima. Naravno, bilo bi jeftinije iščupati šine i pustiti svakoga da se vozi svojim kolima.

Godine 1996, posle koje su britanske železnice privatizovane, British Rail je imao najmanju javnu finansijsku pomoć od svih evropskih železnica. Te godine su Francuzi planirali da investiraju u svoju železnicu 21 funtu po glavi stanovnika, Italijani 33, a Englezi samo 9. Ovi kontrasti su se jasno odrazili i na kvalitet usluga koje su ovi nacionalni sistemi pružali. Oni takođe objašnjavaju i zbog čega je britanska železnička mreža mogla biti privatizovana samo uz veliki gubitak, jer je njena infrastruktura bila toliko loša.

Ovaj kontrast u investiranim sumama ilustruje ono što želim da istaknem. Francuzi i Italijani su dugo tretirali svoje železnice kao socijalnu uslugu. Obezbeđivanjem železničkog prevoza u udaljene regione, ma koliko on bio neisplativ, omogućava se opstanak lokalnih zajednica i smanjuje zagađenje životne sredine pružanjem alternative drumskom prevozu. Železnička stanica i usluge koje ona pruža su tako simptom i simbol društva kao zajedničke težnje.

Napred sam naveo da obezbeđivanje vozova u udaljene okruge ima društvenog smisla, čak i kada je ekonomski neisplativo. Ali ovo, naravno, nameće jedno ozbiljno pitanje. Socijaldemokrate neće daleko stići ako budu predlagali uzvišene društvene ciljeve koje sami smatraju skupljim od alternativnih. Ishod bi bio priznavanje dobrih strana socijalnih usluga, žaljenje zbog njihovih troškova i odbijanje da se bilo šta preduzme. Potrebno je da iznova razmotrimo kriterijume obračuna svih troškova: socijalnih i ekonomskih.

Evo jednog primera. Jeftinije je obezbediti humanitarnu pomoć siromašnima nego im garantovati puni spektar socijalnih usluga kao njihovo pravo. Pod humanitarnim podrazumevam crkvenu pomoć, privatnu ili nezavisnu inicijativu, dodatni prihod u obliku bonova za hranu, socijalni smeštaj, pomoć u odevanju itd. Ali, krajnje je ponižavajuće biti primalac te vrste pomoći. Means Test (ispitivanje imovnog stanja) koji su britanske vlasti primenjivale nad žrtvama ekonomske krize 1930-ih još uvek izaziva gnušanje i gnev starijih generacija.

S druge strane, nije ponižavajuće biti primalac nekog prava. Ako imate pravo na prihode kao nezaposleno lice, pravo na penziju, invalidninu, opštinsko stanovanje ili bilo koji drugi oblik javne pomoći – pri čemu niko ne procenjuje da li ste potonuli dovoljno da biste zaslužili pomoć – onda ni vama neće biti neprijatno da je primite. Ali ovakva univerzalna prava i privilegije su skupe.

Ali šta bi bilo ako bismo poniženje tretirali kao trošak, račun podnet društvu? Šta ako odlučimo da kvantifikujemo štetu nanetu ljudima koji su posramljeni od strane svojih sugrađana pre primanja onoga što im je neophodno za život? Drugim rečima, šta ako u naše proračune produktivnosti, efikasnosti, ili dobrobiti unesemo i razliku između ponižavajuće milostinje i pomoći kao prava? Mogli bismo zaključiti da je pružanje univerzalnih socijalnih usluga, javnog zdravstvenog osiguranja ili povlašćenog prevoza zapravo ekonomičan način da se ostvare zajednički ciljevi. Takva vežba je sama po sebi kontroverzna: Kako se meri poniženje? Šta je merljivi trošak uskraćivanja resursa jednog velegrada marginalizovanim i izolovanim građanima? Koliko smo spremni da platimo za pristojno društvo? To nije jasno. Ali dok ne postavimo ovakva pitanja, kako se možemo nadati odgovorima na njih?

Šta podrazumevamo pod pristojnim društvom? Iz normativne perspektive, mogli bismo početi sa moralnom pričom koja bi opredelila naše kolektivne izbore. Takva priča bi potom nadomestila stručne ekonomske termine koji ograničavaju naš razgovor. Ali odrediti naše opšte ciljeve na taj način nije nimalo jednostavno.

Socijaldemokratija se u prošlosti nesumnjivo bavila pitanjima ispravnog i pogrešnog, tim pre što je nasledila pred-marksistički etički vokabular upotpunjen hrišćanskim otporom prema ekstremnom bogatstvu i obožavanju materijalnih stvari. Ali takva razmišljanja su često bila opterećena ideološkim propitivanjima. Da li je kapitalizam osuđen na propast? Ako jeste, da li je određena politika podsticala njegovu očekivanu propast ili je rizikovala da je odloži? Ako kapitalizam nije osuđen na propast, onda izbor politike treba osmisliti iz drugačije perspektive. Relevantna pitanja su se dugo ticala perspektive sistema, pre nego inherentnih vrlina ili mana predložene inicijative. Takva pitanja nas više ne zaokupljaju. Otuda se direktno suočavamo sa etičkim implikacijama naših izbora.

Šta je to toliko odbojno u finansijskom kapitalizmu ili komercijalnomdruštvu XVIII veka? Šta instinktivno osećamo kao pogrešno u našim sadašnjim aranžmanima? Šta je za nas nepravedno? Šta je to što vređa naš smisao za pristojnost kada se suočimo sa neograničenim lobiranjem bogatih na štetu svih ostalih? Šta smo to usput izgubili?

Odgovori na ova pitanja bi trebalo da se daju u formi moralne kritike nedostataka neograničenog tržišta ili nekompetentne države. Potrebno je da razumemo zbog čega nam oni vređaju osećaj za pravdu ili jednakost. Potrebno je, ukratko, da se vratimo pitanju ciljeva. Socijaldemokratija je ovde od ograničene pomoći, jer je njen odgovor na dileme kapitalizma bio samo zakasneli izraz prosvetiteljskog moralnog diskursa primenjenog na socijalno pitanje. Naši problemi su, ipak, drugačiji.

Mislim da ulazimo u novo doba nesigurnosti. Nakon poslednjeg takvog doba, koje je nezaboravno analizirao Kejnz u svom delu Ekonomske posledice mira iz 1919, usledile su decenije prosperiteta i progresa i dramatičan porast internacionalizacije života: globalizacija svega. Kao što je Kejnz opisao, tržišna ekonomija je osvojila svet. Trgovina i komunikacije su se razvile neverovatnom brzinom. Pre 1914, bilo je opšte prihvaćeno da će logika mirne ekonomske razmene odneti prevagu nad nacionalnom sebičnošću. Niko nije očekivao da će svemu tome doći iznenadan kraj. A onda se desilo upravo to.

I mi smo živeli u eri stabilnosti, sigurnosti i iluzije neograničenog ekonomskog boljitka. Ali sve to je sada iza nas. U bliskoj budućnosti ćemo postati ekonomski nesigurni kao što smo sada nesigurni kulturno. Danas smo izvesno manje sigurni u naše zajedničke ciljeve, našu ekološku dobrobit ili našu ličnu bezbednost nego što smo to bili bilo kada od Drugog svetskog rata. Nemamo predstavu o tome kakav će svet naslediti naša deca, ali ne možemo više da se zavaravamo kako pretpostavljamo da će on sigurno ličiti na ovaj.

Moramo se vratiti načinu na koje je generacija naših dedova odgovorila na slične izazove i pretnje. Socijaldemokratija u Evropi, kao i New Deal i Great Society ovde u SAD, bili su direktni odgovori na nesigurnosti i nejednakosti svoga doba. Malo ljudi na Zapadu je dovoljno staro da bi znalo šta je to značilo gledati kako se svet ruši. Teško nam je da zamislimo potpuni slom liberalnih institucija, kolaps demokratskog konsenzusa. Ali upravo je takav jedan kolaps doveo do debate između Kejnza i Hajeka iz koje su nastali kejnzovski konsenzus i socijaldemokratski kompromis: konsenzus i kompromis na kojima smo odrasli i čija privlačnost je bila upravo u njihovom uspehu.

Ako socijaldemokratija ima budućnost, onda je to socijaldemokratija straha. Umesto da pokušavamo da vratimo jezik optimističnog napretka, treba da pokušamo da se ponovo upoznamo sa skorijom prošlošću. Prvi zadatak radikalnih disidenata danas je da podsete svoju publiku na dostignuća XX veka, zajedno sa mogućim posledicama naše nesmotrene žurbe da ih ukinemo.

Levica, da budemo sasvim otvoreni, ima šta da ponudi. To je njeno pravo nasleđeno od ambicioznih modernista koji su nas navikli na inovacije u ime univerzalnog napretka. Socijaldemokrate su postaler skromne, u stilu i aspiracijama, ali moraće agresivnije da nas podsete na svoje uspehe iz prošlosti. Uspon socijalne države, stogodišnji proces stvaranja javnog sektora čija dobra i usluge ilustruju i promovišu naš kolektivni identitet i zajedničke ciljeve, institucija socijale pomoći kao ljudsko pravo i društvena obaveza – to nisu mali dometi.

To što su ovi uspesi samo delimični, ne treba da nas brine. Ako ništa drugo nismo naučili od XX veka, trebalo bi bar da razumemo da pretenzija na savršenstvo dovodi do jezivih posledica. Ograničena poboljšanja pod nepovoljnim uslovima su najviše čemu se možemo nadati i verovatno sve što možemo očekivati. Drugi su proveli poslednje tri decenije u sistematskom razgrađivanju i destabilizovanju tih poboljšanja i to bi trebalo da nas naljuti. Trebalo bi takođe da nas zabrine, makar samo na zdravorazumskoj ravni. Zašto smo toliko požurili da srušimo brane koje su naši preci teškom mukom podigli? Da li smo baš toliko sigurni da neće biti poplava?

Socijaldemokratija straha je nešto za šta se treba boriti. Odbaciti vekovne napore znači izdati one koji su bili pre nas, ali i buduće generacije. Bilo bi lepo – mada pogrešno – tvrditi da socijaldemokratija, ili nešto poput nje, predstavlja našu idealnu budućnost. Ona više nije čak ni naša idealna prošlost. Ali to je najbolje što nam se danas nudi. Orvelovim rečima, iskazanim u Pohvali Kataloniji, posle iskustava u revolucionarnoj Barseloni:

Bilo je puno toga što nisam razumeo, u određenom smislu ni voleo, ali sam odmah prepoznao da je to nešto za šta se vredi boriti.

Verujem da ovo važi i za sve socijaldemokratske ideje koje su preživele XX vek.

Prerađeni tekst predavanja održanog na New York University 19.10.2009.

Tony Judt,

The New York Review of Books, 56-20, 17.12. 2009.

Sa engleskog prevela Svetlana Vukomanović

Izvor: Peščanik

  •  
  •  
  •  
  •  

Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.