Ulogujte se / Kreirajte profil

Sve bilo je san

.

Become a Patron!

.

“I ne sanjam o tome da te posedujem. Zašto? To bi bilo kao da srozavam svoj san. Posedovati telo znači biti banalan.“

Fernando Pesoa „Knjiga nespokoja“

„Ogledala i snošaj umnožavaju broj ljudi” pisao je Borhes. Monstruozno?…Najpre odsustvo originalnosti. U svetu zasnovanom na fabrikovanju kopija, najoriginalniji čovek bio bi onaj koji je toliko izvan ili ispred vremena, da bi bio potpuno neopažen, ili, u najbolju ruku, iskrivljeno viđen, ili tumačen. Sa stanovišta ovog sveta, taj svet bio bi nastanjen duhovima; nezamisliv, nesaznatljiv, svet mrtvih bio bi jedina moguća analogija sa njim. Groblje mrtvih umetnika.

Aktuelno je biti neoriginalan, deliti sa drugima svoju odbačenu, prodatu autentičnost. SlužIti nasIlju pod velom, maskom, novoproklamovane Normalnosti.  Savremeni brod Progresa angažuje radnike na određeno vreme; onoliko radne snage koliko je prema proračunima potrebna vlasnicima resursa za eksploataciju živog i ljudskom rukom stvorenog privida postojećeg.

Što se više približavamo sebi, to smo udaljeniji od sveta. Proizvedenog za nas. Za nas koji smo sastavni deo nečeg mnogo većeg od nas. U opasnosti smo da postanemo stranci, hronično neprilagođeni. Možda čak revolucionarni karakteri. Ljudi koji se ne plaćaju za svoj “rad”; njihova slava je u tome što ih  niko ne poznaje. Decu je, stoga,  neophodno na vreme staviti pod ključ, vrlo sofisticiran, u propisane kutije gospođe Norme. Na te kutije, potom, nalepiti takozvani bar kod, i pustiti ih u promet. Inače…mogli bi rano, suviše rano otići od (iz) sveta. Gospođa Norma ima, zasigurno, mnogo doušnika; obični ljudi, komšije, učitelji, nastavnici, takozvani prosvetni radnici…motre budno na njih, na njihove reči, postupke, dela…

Često sam običavao da odlazim na staro, dobro očuvano groblje, daleko od gradske vreve, da bih našao slobodnu klupu, mir i tišinu, na mestu na kojem istinski mrtvi ne mogu da uznemiravaju nikoga, za razliku od onih koji su još lažno živi, sa obaveznim ličnim dnevnikom u  kožnoj torbici preko ramena. U dnevnik bih zapisivao ono što čujem od onih koji ovde večno počivaju.

Ona je sedela  na klupi sama i čitala neku knjigu. Kada sam joj prišao bliže videh da je to bio strip. Htedoh da je upitam šta čita, jer davno nisam video nekog da na javnom mestu čita knjigu od papira, a kamoli strip, i to još devojku ,ali ona je samo podigla pogled i mirno rekla: „Sedi pored mene, molim te.” Seo sam, nimalo zatečen njenim predlogom, nisam tada znao zašto. U rukama je držala strip „Ono što tražim“, čiji autor sam bio baš ja. Rekla mi je, čuo sam je, iako nije otvarala usta, da ne zna koliko ima godina, da još nije pala u vreme, to jest, da je zemljina teža ne drži, da ne zna odakle je, ni koje je nacionalnosti. “Ni ja nisam od ovog sveta“,rekoh, iako je bilo sasvim nepotrebno. “Znam“, reče,“ prepoznala sam tvoju auru.

Ćutali smo, dok je požutelo, suvo, lišće padalo svuda oko nas; posmatrali smo pejzaž koji nas je okružavao. Odavno  mrtve, od kojih je svako odneo sa sobom svoju tajnu, svoju priču, nedovršenu ili tek započetu, upravo onu koja ih je činila neponovljivima. Negde iza vela stoletnih stabala, dopirao je zvuk zahuktalog grada, kroz koji se probijao  ptičiji pev, gugut nekog goluba, plač nekog deteta…Polako se spuštala noć; oboje smo gledali zaneseno u nju i njen smiraj plavičasto rumenih nijansi…Pogledao sam u devojku tik pored sebe, u njen profil, na njeno neskriveno ja, ali samo na trenutak, jer vetar ga je odmah skrio njenim pramenovima kose neodređeno svetle boje. Hteo sam da kažem „lepa si“ ili „sanjao sam te“, ali osećao sam da nije bilo stvarne želje u meni za tim suviše uobičajenim rečima. Ćutali smo. Nismo imali internet, fejsbuk stranu, pametni telefon, imali smo samo oči da vidimo ono što gledajući posmatramo;  bili smo ispredeni od pitanja i odgovora, u istom telu, prozračnog, bistrog, lakog,u neiskazivu nijansu bliskosti odeveni.

Goletne platane rasplitale su svoje grane na platnu uvek neponovljivog sutona, šum vetra povremeno je pevušio kroz njih, breze su se stidljivo dodirivale svojim nežnim rukama. Da li su bile žene ili muškarci? Devojčice ili dečaci? Da li su se upravo sada ljubile svojim skrivenim korenjem?

Noć se već uvukla unutar pustog groblja, da bi zvezdama dala prostora za igru. Splet stazica između zatamnjenih travnjaka gubio se u tami.

I večeras sedim na istom mestu. Osluškujem i zapisujem. Groblje se, u međuvremenu znatno proširilo, naselilo.Devojku svetle kose nikada nisam video više. Sve bilo je san koji sam uspeo samo delimično da odgonetnem.

Za P.U.L.S.E napisao, nacrtao i obojio: Đorđe Milović

                                                                
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.