Ulogujte se / Kreirajte profil

Свет у коме живимо

 





 

октобар 2018.

Пре било какве шире приче о овом толико јасном и видљивом, а опет, тако загонетном и магловитом појму, ваљало би дати барем неку, какву такву, дефиницију истог. Са глобалне тачке посматрања, свет би се могао описати као безгранично место циркулисања голим оком невидљивих квантума (најпростије речено – честица енергије) уобличених у видљива бића и ствари. Када бисмо, пак, посматрали свет са наше личне, приземне тачке гледишта, дефиниција би вероватно било онолико колико и нас самих. Основна особина сваког бића и ствари јесте да се развија, расте, креће, напредује…живи. Пошто свет, у његовом најширем значењу јесмо управо ми, логично је да ћемо делити барем ову, елементарну, особину. Најбољи сведок тога је, наравно, историја – која својим многобројним доказима, закључцима и класификацијама увек и неизоставно долази до одговора да је човек, а са њим и свет, од својих прапочетака, различитим темпом, напредовао (генетски, друштвено,  духовно, технолошки…) и временом стигао до ступња на коме се тренутно налази, а за који многи кажу да представља јединствену прекретницу која би могла усмерити човечанство ка достизању врхунца – „раја“ или „пакла“. Неко ко је изабрао да живи искључиво у свом свету и тиме искључио своја чула за овај заједнички, би се одмах запитао како је то могуће, али пошто су изазови пред нама толико бројни и тешки, ретко се налазе они који могу спасити своја осетљива чула и поштедети крхке нерве бриге о таквим проблемима – зато што они никада нису тамо негде, далеко, већ су увек ту, нама пред очима. Управо су они, нажалост, теме и мотиви о којима ћемо већином говорити, у нади да ћемо успрети да их барем донекле расветлимо, а с циљем да допринесемо ако не потпуном решењу, а онда барем, ширењу свести и истине о њиховом постојању.

Прво што би питао свако ко припада оном огромном скупу (90% светске популације) чија је заједничка особина немање – енормног богатсва, неограничене моћи, ограничених ресурса, здраве земље, своје куће, нормалног посла, основне хране, чисте воде… јесте – зашто је и како је могуће да ја овако живим? А да би се на то питање одговорило, мора се пратити баш оно са чијим се дефицитом ти (ми) људи константно боре (боримо), оно за шта неки сматрају да је основа свега што постоји, чије је главно обичје обојени папир и исковани метал, а које најчешће сабирамо, одузимамо и трошимо – бројеве – новац. Није он кривац, није он тај који не да, не дозвољава, спречава да живимо онако како бисмо желели, волели и могли, већ они који га користе као средство – оруђе и оружје. Сетимо се шта је оно основно, без чега никако не можемо да живимо…брже или спорије схватићемо да то нису ни храна ни вода, барем не у свом основном облику, већ оно што од њих најчешће (осим задовољства) добијамо – енергија. Када је то већ оно без чега се не може, некако би било логично да је то бесплатно, али брзо ћемо се навићи да је ретко шта у нашем свету логично (барем онако како ми замишљамо логику).

Узмимо пример свима нам позанатог и вољеног Николе Тесле – једног од највећих визионара и генија које је свет икада изнедрио и видео, и који је том истом свету желео да захвали (не на много чему, осим можда на себи самоме) тако што би му подарио највреднији поклон икада – неограничену и бесплатну енергију. Мора да смо се много обрадовали…па, вероватно и бисмо, да смо имали икаквог појма о тим добрим намерама и великим очекивањима, али врло брзо би, као и увек, после сваке фантастичне вести, уследила нека не тако лепа, већ много више страшна вест која се састоји из тога да је Теслин финансијер, Ј.П.Морган, који је држао моноппол над бакарним жицама за елекроводе, у његовом револуционарном открићу препознао претњу по своје богатсво и моћ. Он је, разуме се, одмах укинуо средства нашем проналазачу, и још му, приде, спалио лабораторију и протерао са места истраживања, одложивши тако његов сан о тзв. „слободној“ енергији за неко срећније време…на које се још увек чека. Нису само бакарне жице те које коче тај дуго сневани сан, да не беше њих, сигурно би се појавили неки монополисти којима су дражи угаљ, или, рецимо, нафта и који би сигурно поступили као господин Морган. Видели смо како је енергија у свом основном облику „заштићена“ похлепом и закована новцем.

Погледајмо да ли је, можда, ситуација боља са њеним примарним извором – храном. Често смо чули како је грех бацати храну, на којој бисмо морали бити захвални, зато што неко, тамо, далеко или близу нас, ту исту храну нема и на њој би био безгранично захвалан. То нису измишљене приче којима родитељи плаше децу у циљу бољег васпитања, већ су то, нажалост, чињенице иза којих стоје чврсти докази: до 2010. године свака седма особа на планети није имала довољно да једе, довољно за просту егзистенцију, довољно за живот. Неколико деценија пре, 60-их и 70-их година, догодила се тзв. зелена револуција, замишљена од стране великих и моћних „добротвора“. Овај огромни пројекат, који је убрзо попримио глобалне размере, темељио се на томе да се огромне парцеле, на којима би се гајила само једна пољопривредна култура, култивишу огромном количином нафте, пестицида и хербицида (које су мултинационалне пољопривредне и нафтне компаније спремно и великодушно понудиле за тричаве субвенције које даје влада, наравно, средствима грађана, који би, јелте, требало да уживају у благодетима тако добронамерне замисли). Огромни приходи које је дала огромна производња огромних количина хране обећавала је заустављње светске глади и побољшање светског здравља, али је и ово, као и већина обећања, неславно распршено у гомилу неиспуњених очекивања, изневерених нада и још већу концентрацију новца у рукама оних који га тако полетно дадоше, остављајући за собом горак укус неуспеха, нездраве земље, отровног ваздуха и загађене воде. Неко би се сада наглас запитао „Па који је циљ свега овога…Да ли је стварно могуће да нису знали да неће успети да зауставе ту ужасну глад?!“, а онда бисмо му ми, тако добро поткрепљени информацијама, доказали како су нас у старту слагали јер им светска глад у тренутку справљања плана није била ни на крај памети. Случајно имамо сам костур тог, па, заиста генијалног, плана, а он се састоји из свега три ставке:

• Контрола семена путем генетичког инжењеринга, просто речено, прављење ГМО семена чије смо штетности сигурно сви свесни (самим тим што га не производи природа на чистом ваздуху и топлом зраку, већ неки добро плаћени научник у хладној и стерилној лабораторији).

• Патентирати семе (илити живот) и декларисати га као приватно власништво (?!!) за чије би чување и коришћење сваки слободан фармер био кривично гоњен под оптужбом за крађу интелектуалног власнишштва.

• Споразум о „слободној“ трговини, у којој, наравно, обични узгајивачи не би могли да учествују и која би била резервисана за велике, мултинационалне пољопривредне компаније од којих бисмо, сада и у погледу хране, беспoмоћно зависили.

Из свега наведеног, можемо слободно закључити да је енергија у потпуном власништву неколико моћних породица (Ротшилд, Рокфелер, Морган…), а за сваки случај, ваљало би проверити какво је стање у здравству – оном које не даје, већ (би требало да) чува живот. Када хоћемо да проверимо да ли је нешто под нечијом контролом, прво и златно правило каже да погледамо и проанализирамо финансије тог нечег. У случају медицинске индустрије (о да, индустрије, и то веома уносне) главну реч, када су финансије, а самим тим и све остало у питању воде компаније – овог пута фармацеутске. Када болесни одемо код лекара са типичним симптомима бола у грлу, малаксалости и повишене температуре он ће нам преписати одређени, из мора других изабрани, лек за који сматра да ће нам помоћи да се излечимо. Тај лек је, разуме се, произвела одређена фармацеутска компанија, која неретко плаћа лекарске праксе, специјализације, семинаре, а некад и саме лекаре. Ако смо „срећни“ па имамо неке „коке“ или сезонски вирус, биће нам боље и нећемо морати да се вратаћамо у дом здравља до даљњег. Али шта се дешава када се деси нека хронична болест, за чије је „лечење“ потребно више од једног лека, заувек…? Такви пацијенти јесу носиоци тог великог бизниса јер ће вероватно, сваког месеца до краја свог живота, морати да иду код лекара који ће им прпеписаивати лекове и повремено проширивати већ подужи списак истих, продужавајући тако болест и агонију, празнећи полупразне новчанике пацијената и пунећи препуне сефове финансијера. Звучи страшно, сурово и окрутно, али истина се заиста често описује овим епитетима, тако да је непотребно замарати се истим, поготово када је остало још доста тога за рећи (написати) и одслушати (прочитати).

Досад смо схватили да наша енергија, храна и здравље на неки чудан начин ипак нису наши. Можда је са друштвом ствар мало другачија… ипак сви волимо да верујемо у то да смо и сами како део тако и креатори тог веома широког појма. Хајде онда да проверимо да ли волимо да верујемо у истину или у илузију. Шта је, у модерном свету, најосновније оруђе за обликовање једног друштва? Васпитање, које је разнолико и веома зависно од средине, породице, религије, нације и за које не постоји довољно глобалан и устаљен систем и образовање, које такође зависи од много чега, али је ипак уређено каквим таквим, јединственим системом. Погледајмо ко га је, како и за шта уредио. У САД, оснивач Националне асоцијације за образовање јесте нико други до члана породице Рокфелер (каква случајност!) чије је тачно и пуно име сада мање важно.

У свим земљама, први оснивачи школа какве данас познајемо били су власници великих фабрика, који су, после индустријске револуције, суочени са огромним бројем радника, схватили да им је потребна квалификована радна снага у коју ће, такође, усадити особину прихватања, поштовања и строгог слеђења сваког ауторитета, створивши тако друштво покорних радника и надобудних потрошача. Наравно, школе нису лоше и образовање, у својој основној улози и значењу, није створено да би нам зли људи из сенке сузили свест и отупили чула, али, нажалост, на неки начин јесте средство којим се немилице, у тим циљевима, користе. Друштво које се тако ствара јесте скупина чувара у затвору креираног и једообразног мишљења утемељеног на лажима и предрасудама чија је мисија да неутралишу и напослетку униште оно што називамо здравим разумом и слободним мишљењем и све што би на овај или онај начин „искочило“ из њихових мерила стандарда и просека. Физички и духовно – по генетском кључу, различити, људи, несвесни блискости и сличности заједничке судбине, под разним утицајима, те различитости не само да прдубљују, већ константно проналазе и стварају нове – али не оне које би могле бити извор богаћења лепих искуства и корисних мишљења, већ оне које ће стварати и продуљивати конфликте смишљене да скрену пажњу са суштинских и егзистенцијалних проблема. Зато је важно да у просвети раде просветљени људи са здравим критичким ставом према стварности, а који ће се трудити да исти став развију и код својих ученика, јер само тада нисмо потпуно и безнадежно изгубљени. Такав став је изузетно важан за филтрирање и разумевање информација, којима смо сада, више него икад, константно окружени и „бомбардовани“. Чудите се како је могуће да сте баш ви грађанин земље благословене  најпаметнијим, најспособијим, најдомишљатијим, најлепшим, најдуховитијим, највољенијим председником? Од свег срца Вам препоручујемо да мало истражите ко финансира телевизијску станицу која вас снабдева тако драгоценим информцаијама, и у каквој је вези ваш дивни председник са истом. Немојте се много шокирати када откријете да је власник ТВ станице последњи пут платио порез пре 20 година, када су му приходи били 1000 пута мањи него сад иако је председник похватао баш све велике неплатише пореза, смањивши јавни дуг за…па, много (али никад довољно да га више никад не буде). Никако се немојте изненадити када откријете да су и председник и власник чланови истог интернационалног удружења које финансирају толико пута поменуте старе цењене породице. Научите већ једном да вас ништа на свету у ком живите не сме изненадити, удобно се сместите и наставите своје истраживање, или пак, читајте ово наше. Знамо да ће Вам се по глави врзмати питање „Како и зашто дозвољавамо да будемо контролисани у тако много аспеката живота који сматрамо својим?“ и ту ћемо Вам спремно помоћи да сами одговорите на то тешко питање.

Било је говора о критичком ставу, и сигурно је да сматрате да га имате. Е па онда би требало да Вам буде јасно да га већина људи нема, и својом и туђом кривицом (о чијим смо размерама дали тек неке назнаке). Још битније од тога што га немају, јесте то што неки не могу да га развију, а неки не стигну да га развију, од брига, проблема и дилема, које море, блокирају и убијају.

У основи сваке егзистенцијалне бриге налази се, погађате, новац. Зашто? Па зато што је, логично, новац ствар егзистенције (Орвел му је чак доделио Бога и самим ти га начинио божанством и религијом („Само нек аспидистре лете“), а немали број људи га заиста ставља изнад религије, и чинио је то давно пре Орвела, али о томе другом приликом).

Морамо бити свесни тога да живимо у добу неолибералног капитализма, на „слободном тржишту“ које живи свој живот, независно од наших, али од чије незгодне и промељиве нарави зависимо ми. Покажимо то на једноставном примеру механизма који се одлично показао већ толико пута у прошлости. Узмимо начин на који су породице Ротшилд, Рокфелер и Морган „стекле“ своје богатство – 16 година пре Велике депресије 1929. , овим и другим банкарским породицама је дато право да оснују Федералну резерву, институцију чија је улога била да чува стабилност државне привреде. Током тих година, вештачким инфлацијама вредност долара је опала са 1 на 0,07, чиме су огромне своте новца украдене од људи који и сада, често имају обичај да кажу како га је инфлација „појела“, не размишљајући много о томе ко га је заиста „појео“. Уочи пада берзе, свака од њихових банки је повукла свој капитал, који је касније искористила за куповину мањих банки и предузећа које су заједно са берзом, доживела крах, и тако, наравно, згрнула огромно богатсво. Слична ствар догодила се и уочи 2008. – године почетка Велике економске кризе, само што су сада маневар извели са лошим кредитима чију су пропаст предвидели, и која је поново довела до краха берзе, са које је њихов капитал био бржљиво склоњен, а због ког су из ње изашле никада јаче, остављајући за собом пропале фирме, изгубљене послове, одузете куће, разорене породице и уништене животе. Да се не бисмо још замарали овом трагичном широм сликом, погледајмо која је наша позиција у светској економији чији смо, несумњиво, најважнији чинилац. Рецимо да хоћемо да негде чувамо свој новац – однећемо га на најбезбедније место на свету, банку, која ће од нпр. 10000$ издвојити 1000$ на рачун делимичне кредитне резерве, обавезног покрића за новац, која је у САД 10%. У оптицају јој остаје 9000$, које ће позајмити неком коме је потребан кредит за ауто, и који ће на тај новац плаћати камату, а који ће га дати продавцу, који ће новац уложити у другу банку под патронатом истим као и ове прве, и која ће од тих 9000$ издвојити 900$, настављајући да позајмљује Ваш новац, док у једном тренутку не дође до 100000$ – 90000$ у оптицају и 10000$ у резерви, што чини тек занемарљиво мали део њене зараде. Битно је напоменути да је тај новац великом већином само број на екрану, за који не постоји никаква резева у племенитом металу или драгом камену. Хенри Форд, власник једне велике светске банке, лепо каже да би револуција избила готово сутра, само када би људи разумели банкарски систем. А зашто га они не разумеју, кад малтене свака одрасла особа, у првим месецима свог пунолетсва отвара рачун у некој банци. Па, кривац за то је једно веома једноставно правило које се састоји из тога да ниједан део хијерахије (типичног облика пирамиде) не зна шта мисли и ради онај изнад њега – тако да је „велики план“ познат само врху, на ком стоји један, прилично стар и оронуо, човек.

Када се вратимо на ону ширу слику, видећемо своју државу како грца у кредитима узетих од Светске банке и Међународног монетарног фонда изнад које је једино Ротшилдова Банка за међународна поравнања, и рекли бисмо ми који верујемо, Бог. Остаје да објаснимо шта се дешава и шта ће се десити онда када неко не само да умисли да је Бог, већ и да себи количину моћи коју би неки антички прави правцати Бог имао над смртницима…

Па, дешава се време у ком сада живимо. Када неко умисли да је једини, врховни и све нај на овом свету, логично је да ће такође мислити како зна најбоље. А шта зна? Ако већ сад не зна, ускоро ће знати апсолутно све, јер је његов симбол „свевидеће око“, а ко све види, тај све и зна. Увелико је у току прављење нечега што његови креатори воле да називају „нови светски поредак“ – у ком, врло једноставно, горепоменуте породице имају апсолутну контролу и потпуну доминацију над вољеним нам светом. За тај појам сте сигурно чули, а вероватно сте чули и за појам „светске“ или „глобалне владе“ која би ту конролу спроводила, а за коју знамо да тачно претпостављате ко је чини.  Формирање „земље“ којом би она владала је одавно започето: Европска и Афричка унија су давно створене, док су Америчка и Пацифичка увелико у плану. Националне, културне, верске, језичке, политичке – цивилизацијске разлике су у овом, најгорем могућем смислу превазиђене, како би се створило друштво робова без корена и порекла, које би беспоговорно робовало свом господару. Неко би приметио да се човечанство, после толике борбе да се осободи робовласничких односа , преласком на феудалне, којих се касније „ослободило“ променом у капиталистичке, поново, убрзаним ходом, враћа на ове прве. А онда би у својим примедбама отишао још даље, па би се с правом запитао јесмо ли ми људи икада били слободни?

Управо се слобода испоставила као најскупља и најнереалнија тековина модерног грађанског друштва. Горепоменути моћници, као и многи теоретичари и филозофи сматрају да човек није достојан слободе (притом ови први при тим мислима увек заборављају своју љуску природу и обличје) зато што је по својој природи лош, себичан и глуп – неспособан да је искористи онако како они мисле да знају да би требало. На сву срећу, постоје и они неистомишљеници, којима и ми припадамо, и који знају да је човек у својој основи добар, саосећајан и паметан, али који не поричу постојање ниских страсти и лоших особина које су итекако способне да преусмере огроман људски потенцијал ка деструкцији – што се нашем свету управо десило и дешава се још увек. Човек је по својој природи створен за велике ствари, а кроз сопствену историју је доказао да је итекако способан да оствати сва, па и више од онога што се од њега очекује – широким спектром способности, дубином душе, бистрином ума, и снагом воље. Невоља лежи у томе што већина људи није свесна сопстеног потенцијала и што доста њих на путу остваривања истог посредвстом неких виших или нижи сила застрани. Да за то постоји трајни и ефикасан лек вероватно се не бисмо суочавали са овим страшним процесима, нити бисмо начињали овако тешке теме… 

Нема овај текст ни знање, ни време, ни моћ, ни амбицију да заустави кретање човечанства ка стрмоглавој пропасти, и у том смислу је итекако свестан сопствене немогућности и неважности.

Оно што он, осим што је тек загребао по површни глобалног проблема са којим смо суочени (у циљу буђења свести о истом) треба да препоручи, јесте лек за подношење и евентуалну борбу са сивом реалношћу у којој смо – а то је знање. Препоручујемо и поручујемо вам да осветлите ум знањем и прочистите душу спознајом – слушајући, пишући, читајући и разумејући да је свет у коме живимо један, наш и да је на нама да он остане оно што је и због чега постоји. Да се коначно и колективно дозовемо памети и заштитимо ово предивно живо место створења, ствари и појава које јесу и која стварају магију у даху и одјеку универзалне речи, вере и боје – љубави – из које се рађамо, због које и за коју живимо, и која се може изборити са сваким злом, само ако је у својим срцима, увек и заувек чувамо, негујемо и осећамо.

Инспирација и извор неких примера и информација из овог текста били су ми филмови „The Thrive“, „Тежина ланаца 1“ и „Тежина ланаца 2“ које бих препоручила сваком. Хвала на пажњи!

За ПУЛСЕ Тамара Бабић

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



3 komentara na tekst Свет у коме живимо

  1. Никола

    18/05/2019 at 19:29

    Браво! Препоручујем следећи видео:
    https://youtu.be/qW3Q1sTmJ6w

  2. dragan uzelac

    18/05/2019 at 19:35

    Dovoljna je jedna reč : briljantno!!!

    Apsolutno istinito i veoma lepo prezentovano. Zašto je to tako? Možda nema ko da čuje, razume i primeni u praksi … ili su ljudi mazohisti … ne vidim drugačije objašnjenje. A vekovima unazad umni ljudi pokušavaju da ukažu na suštinu svih problema i buntom, nepristajanjem promene sistem bestidne pohlepe i cinizma vladara …
    Žalosno, najblaže rečeno …
    Tamara, svaka čast!!! Dugo ne pročitah nešto ovako dobro i angažovano … Previše je eskapizma u vreme najveće bede, pre svega duhovne … I niko nema snage da odagna propadanje, kao što to i Džoni reče …
    Srdačan pozdrav i još jednom jedno veliko BRAVO!!!

  3. vilogorski

    19/05/2019 at 20:50

    Ovde bi se svakako moglo što šta kometarisati.
    Sam tekst je simpatičan i izazovan.
    Pa hajde krenimo redom od same dileme autora, produbimo i izazovimo ozbiljnu polemiku.
    Kapaciteta za hranu i obradivih površina ima za 11 milijardi ljudi. Ta cifra je otprilike toliko i predviđena po nekom Božijem algoritmu a statistički pokazatelji govore o usporavanju demografskog rasta.
    Drugo, hrane i danas ima dovoljno jer jedan bizaran primer govori da u supermerketima bogatih društava propadne neprodate hrane za 40%.
    Porodice koje gospodare svetom imaju ogromnu odgovornost za očuvanje civilizacije.Uzmimo primer Britanske Kraljice ili pak Siju Pinga.Nihove loše odlike mogu biti štetne za ogroman broj nejakih.Ti vladari sveta moraju da rešavaju probleme koji tek dolaze. Uzmimo primer eko sistema, klimatskih promena itd.
    Autor članka otprilike teži ka uranilovci. Odnosno da se višak hrane pravednije razdeli. To je na prvi pogled u redu. Ali ima jedan veliki problem. Problem bi nastao kad bi svi dobijali hranu bez rada. Nastao bi nerad.I sam Sveti Pavle kaže – ko neće da jede na mora da radi.
    O novcu,novac je jedan od najvećih mitova, li to je pozitivan mit. Da nema tih novčanih mitskih verednosti ne bi ni bilo kreativne, stimulativne i radne energije. Kad bi svi imali novac ne bi niko radio. Ne bi bilo novih proizvoda. Lep istorijski slučaj kako je proćerdano špansko zlato opljackano u Latinskoj Americi. Dok je bilo zlata sve se uvozilo a zlato se trošilo nemilice. Niko vekovima ništa nije radio.
    Ljudi po svojoj pritodi nisu radni ni jednaki i ta nejednakost upravo izaziva duštvena kratanja i procese koji istorijski sahrane jednu ideju i na svetskoj sceni se pojavi novo rešenje. I ti ciklusi su neumoljivi. Sve je podložno kretanju upravo zbog nejednakosti samo je promena večna.
    Najsvežiji primer je USA. Njen socijalni fond je gotovo bankrotirao. Nenormalno mnogo ljudi se okačilo na socijalni fondi, svi hrle u obećani zamlju SAD.Neće niko da radi svi hoće da zive u virtuelnom svetu iluzija. Dok pak drugi primer Kine. Cela Kina je u fenomenalnom istorijskom toku koji je aktivirao energiju naroda i beleži fenomenalne rezultata.
    Lepo Hegel kaže, navodim po sećanju – Istorija je deterministički proces sukoba bezbroj ideja i pokušaja, ali razultat tih sukoba je jedina rezultanta koja se manifestije u objektivnoj realnosti.
    Imamo lep primer u Njegoševoj izreci – Čašu meda još niko ne popi da je čašom žuči nezagrči.
    Dijalektika življenja je neibežna.
    E, a gde je tu Bog? Čovek je po prirodi svog bića ograničn i skolon grehu, neko više neko manje. Međutim tu je Bog.Kakva je njegova uloga? Jednostavna. Lepo svedoči jedna mudra izraka – Ti dobro delaj a Bog će pripomoći.
    P.S.
    Izvinjavam se na slovnim graškama jer ovo kometarišem u jednom dahu.
    Pozdrav,

Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.