Ulogujte se / Kreirajte profil

Свето и профано у „Аникиним временима“ Иве Андрића

.

Become a Patron!

.

 





 


O вишеструкој повезаности Андрићевог стваралаштва са усменом традицијом, односно митом, можемо говорити на више различитих нивоа, па између осталог и  кроз уочавање улоге соларног култа у његовом стваралаштву уопште, а са којом у извесној мери кореспондирају и поједини делови приповетке „Аникина времена“. Елементи везани са фолклорни амбијент, те за соларни култ и циклично схватање времена, који потичу из словенске, односно српске митолошке традиције, уочљиви су на многим местима у тексту ове Андрићеве приче. Фолклорни амбијент у „Аникиним временима“ готово увек је у складу са карактеризацијом самих ликова. Фолклорно маркирана места у вези су са фолклорно обојеним временом. Имајући у виду садејство простора и времена, важно је нагласити то да је хронотоп који прати сва кључна дешавања у причи обележен местима која су означена као чиста или нечиста (црква, хан, авлија, раскрсница, шума, поток, чесма, гумно…).

Сама годишња доба, па и празници, спомињу се у контексту поремећеног временског циклуса и лоших предзнака. Празник Богојављења освануо је необично, без леда и снега, док литија “гаца” по блату, под нездравим сунцем. Необичан празник и немирна вода, потпуно без леда, из које је извађен крст, као да антиципирају „немирна времена“ која предстоје, јер одмах након ове слике следи опис главне јунакиње Анике. Она се у цркви, задевојчена, појављује сама, без ичије пратње, без друштва других девојака или другарица, што је необично и у нескладу са очекиваним друштвеним нормама и обичајима. Специфичан је, дакле, и сам обред њене иницијације, преласка из једне друштвене категорије у другу, везан за тренутак њеног „девојчења“. Обреди прелаза свакако имају битно место у структури приповетке, иако изостаје њихово детаљније описивања (Аникина иницијација, смрт њених родитеља и ношење црнине, прича се о њеној удаји, као и о Михаиловој женидби, Ристићкино ритуално испијање чаше за покојникову душу на даћи…).

Пролеће, које потом наступа, споро је и ћудљиво. Измењена и преображане током зиме, она своју злу природу обзнањује за пролећних празника, и за све то време непрестано се мења, расте и развија се. Такође, необично је и то што она и Михаило свој први сусрет остварују за зимских месеци, прекорачујући црквени праг (свето место) готово у исти мах, док се тренутак „прелома“ и коначног растанка одиграва на пролеће, пред Ђурђевдан, празник који се обчино везује за бујање природе, када се Аника коначно и „објављује“.

Премда се истиче да Крнојелчева кћи недељом и празником иде у цркву, занимљиво је да се о њеном односу према Богу, те њеној побожности, детаљније не говори. У центру су само Аникина особена лепота и изузетност. Уочавамо да је она ишла у цркву да би се „показала“ и доказала надмоћ своје лепоте. Сам простор цркве можемо посматрати као прилику за сусрет са људима у чијем делокругу буја њена лепота. Тиме до изражаја долази Аникина ликујућа безочност, која свој врхунац достиже у недоличном, бласфемичном одласку на црквени сабор у Добрун, на прославу празника Мале Госпојине. Иако је сви очекују и знају да је „ту негде“, она није присутна у цркви за време службе, а ни око цркве, по њеном свршетку. Она се појављује тек у сумрак и седа на уздигнуто место у великој шатри, у средини порте, потврђујући тиме своју надмоћ и објављујући своју коначну победу над добрунским протом Мелентијем, којег понижава. Занимљиво је да приповедач истиче да се у касаби причало да је прота у добрунској цркви, док се чекала божја рука (кад се већ људска показала немоћном), уочи њене посете држао клетвено бденије, „у изврнутој одежди и са свећама запаљеним наопако“. При опису црквеког сабора и добрунског вашара истиче се хаотичност, све је у знаку нарушавања свих могућих правила и норми – народ на вашару приказан је као разуларена, инфернална гомила сачињена од пијаних сељака, то је светина која се таласа, виче, прети и налази повод за тучњаву. Наравно, све се то може довести у везу са Аникиним присуством, тако да и овде можемо учитати извесне паралеле у контурисању њеног лика са женским демонима у словенској традицији. Није случајно да се, према народном веровању, управо уочи празника највише и врача, јер тада је и моћ враџбина снажнија. С тим се у везу може довести и изврнута слика празника, као и црквених обреда.

Када је у питању лични, интимни простор у којем јунаци обитавају (као што је њихова соба или кућа) приметно је да он носи облежја ноктуралног амбијента. Више пута је истакнуто да је соба попа Вујадина, који је нека врста Аникиног пандана, јер је такође маркиран као носилац неких других “несрећних времена”, полупразна, непроветрена, устајалог ваздуха, са погледом на црквену порту и Тасића гувно, док је ходник у кући мрачан. Између њега и гувна је нека врста граничног прелаза – простор јасно омеђен потоком и путем, док се са обе стране пута налази по једна њива. Ноћу, из своје мрачне собе он пуца у правцу осветљеног гумна. У питању је, очито, „нечист“ хронотоп. Аникина соба такође је хладна и мрачна; она бежи у авлију, остајући у кући  само када је студен и мрачан дан, па и тада седи поред фуруне и ватре. Овде смо несумњиво на трагу како соларног култа и веровања у женске демоне, тако –  преко мотива ватре и фуруне – и култа предака. Занимљиво је да Аника тежи светлости, тако да се може рећи да иза њеног лика стоји соларно божанство. Она се у сумрак пење што може више, „само да још једном види сунце“, пратећи његов ход.  Оваква веза са Сунцем и његовим кретањем у складу је и са митским цикличним схватањем времена код Словена. У оваквом посматрању Анике у релацији са Сунцем, откривамо темеље архетипске имагинације. Предраг Палавестра, анализирајући елементе поетске фантастике у неколиким Андрићевим приповеткама, запажа рефлекс старе манихејске космогоније и поетске митологије сунца и сунчеве светлости У народу се говори да је од Светог Илије сунце све милије (што се везује се за опадање жеге, када дан краћа), а Аника ће управо до илинданског вашара „потпуно развити барјак“. Мотиви сунца, сунчеве светлост, годишњих доба и празника готово се лајтмотивски провлаче кроз дело.

 Такође је истакнут и мотив ватре, и она се углавном налази на неком профаном и нечистом месту као што је шума или њива – најпре на Тасића гумну, преко ватре која одаје поп-Вујадина као злочинца и оне коју свако вече пали Јакша „у црној шуми изнад Банпоља“ (након што је ранио кајмакама), до огњишта у Аникиној кући, где ју је задесила смрт. У којој мери је симболично прекорачење прага, као ступање у свети или нечисти простор, сведочи то што приповедач истиче да Аника и Михаило у исти мах прелазе праг цркве – светог места, при свом првом сусрету, док се пред крај приповетке прекорачење Аникиног кућног прага везује за улазак у сферу нечистог простора: „Какве је све очајне напоре чинио Михаило, на јави и у сну, да не прекорачи тај праг, да обиђе та врата!“ (Андрић 2008: 147). И авлија је митски омеђен простор – сваки излазак из куће је излазак у незаштићен, нечист предео. Око Аникине куће ствара се „логор“ и стално се дешавају туче и сукоби, а Салку Хеду не успева да пред њом заведе ред.

 

Опште је познато да у народној традицији и одређени делови дана покрећу битне, судбоносне ситуације и догађаје. Михаило инсистира да последњи пут посети Анику у свитање или у подне, када је она сама. Он то чини у зору, када влада полутама, а самим тим и ниво ишчеквања код читаоца расте. Томе доприноси и опис читавог амбијента, који претходи Михаиловом последњем сусрету са Аником: „Тада се у дну видика разви црвен сјајан облак. Сунце које је већ било зашло одрази се са врх неба и обасја на Јањцу један пропланак који се досад није видео. На то, као на неки знак, Михаило се диже, и са мраком сиђе у варош. […] он је прелазио дугу авлију, али одједном се тргну као да је нагазио на нешто“. У зору, улице које воде до Анике су пусте, широке и светле. Као и у његовом сну, који сања непосредно пре саме посете, њена авлија је широм отворена. Подне такође има посебну функцију у структури усмених књижевних родова и врста (у епској народној песми „Бановић  Страхиња“ нпр.: Носише се летњи дан до подне). Пре последњег сусрета са Аником, Михаило је загледан у сунце. Он инсистира да Анику посети  рано изјутра или у подне, кад код ње нема света. Сумрак, и поноћ као глува доба ноћи, јесу време деловања оностраних сила. Према народном веровању, када Сунце зађе, креће се испод земље. Аника се у ноћи, по месечини, враћа из Добруна у Вишеград. У сумрак Јакша пуца на кајмакама Алибега, а ноћ у којој је се поп-Вујадину коначно и потпуно помрачује ум прати следећи злослутни опис: „Био је потпун мрак, онај глуви и тешки сеоски мрак у ком се јави још понеки глас у даљини, али издвојен и стравичан као последњи напор света пре него што утоне у ноћ, непријатељску и без сванућа“. У овој слици ноћи крију се и сигурни сигнали који потврђују да се његово душевно стање помера све више ка лудилу.

Раскрсница je фолклорно маркиран топоним, место судбинских дешавања. Кристинице хан, у којој се одиграва њен чин прељубе, а потом и убиства, налази се на главној раскрсници. Испражњени сокаци, улице и раскршћа у Михаиловом сну пројектовани су и у реалности, у којој се остварује његов злослутни сан који антиципира Аникину смрт. Горе и планине као семантизована места такође су простори који припадају хтонском. У питању су иницијални простори деловања демонских сила (у горама се настањују виле, такође се, нпр. у бајалицама, управо у гору протерују болести, а гора је и уточиште хајдука). Након злочина, поп Вујадин бежи у шуму, а исто чини и Јакша по рањавању Алибега. И гумно и њива представљају хтонске просторе, на којима бораве оностране силе. Пољски рад у ноћи – развијање жита на гумну – савршени су предиспозити за стварање атмосфере која антиципацира поп-Вујадинов злочин.

Моменат симболичне лустрације водом очитује се на више места у приповеци. Поп-Вујадин се после пуцњаве умива крај реке, а Крстиница након злочина пружа Михаилу нож којим је њен муж убијен говорећи му да га је „опрала“. Такође, Михаило након убиства Крстиничиног мужа спушта руке у хладну воду, готово ритуално, што је на трагу  веровања у сакралну моћ воде. Након Аникиних злослутних и готово претећих речи да свашта може учинити, он се упућује ка пустој раскрсници на којој жубори чесма „код које није било живе душе“ и: „Као да ради нешто што је разумљиво и унапред утврђено, Михаило приђе каменом кориту, седе на крај, положи обе руке под млаз воде који га је све више отрежњавао и примиривао, приводио га стварности, која је, сад већ нема сумње, истоветна са ужасом из сна“. Пред своју последњу посету Крнојелчевој кћери, он се умива на чесми, опраштајући се од страшне прошлости, злочина, касабе, Анике… Симптоматичан је већ сам опис немирне воде на необично Богојављење, са почетка приповетке, као наговештај невољних времена.

Импозантан је удео фолклорне баштине у избору мотива, склопу и значењима Андрићеве приповетке „Аникина времена“. Помоћу елемената народне књижевности Андрић је обликовао портрете својих јунака, кроз чије судбине се јаче или слабије преламају друштвене реалије, веровања, обичаји, религија, магијско-обредни и етички кодекс. Несумњиво можемо закључити да ово дело вишеструко кореспондира са народном књижевношћу, а посебно се истиче начин на који се кроз њега рефлектује словенска, односно српска митолошка традиција.

Za P.U.L.S.E Marija Mirković

Donacije

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.