Tajanstveno čudo

„I Bog ga umrtvi na sto godina
i potom ga oživi i reče mu:
– Koliko si dugo ostao ovde?
– Jedan dan ili deo dana – odgovori.”
Koran, II, 261.

Na noć četrnaestog marta 1939, u jednom stanu praške ulice Celtner, Jaromir Hladik, pisac nedovršene tragedije Neprijatelji, jedne Odbrane večnosti i jednog istraživanja o posrednim jevrejskim izvorima Jakoba Bemea, 28 usni jednu dugu partiju šaha. Za pobedu se nisu borile dve osobe, već dve čuvene porodice; partiju su započeli mnogo vekova ranije; niko nije umeo da kaže iz čega se sastojala zaboravljena nagrada, no zuckalo se da je bila ogromna i možda beskrajna; figure i tabla nalazili su se u jednoj tajanstvenoj kuli; Jaromir je (u snu) bio najstariji član jedne od zavađenih porodica; na satovima je odzvanjao čas za potez koji se nije mogao odlagati; snevač je trčao po pesku jedne kišne pustinje ne uspevajući da se seti ni figura ni pravila šahovske igre. U tom trenutku se probudi. Prestadoše štropot kiše i zagušujući satovi. Jedna ritmična, jednolična huka, načas prekidana povicima i naređenjima, dopirala je s ulice Celtner. Svanjivalo je; prethodnica blindiranih vozila Trećeg Rajha ulazila je u Prag.

Dana devetnaestog, vlastima stiže jedna prijava; istog dana, devetnaestog, u sumrak, Jaromira Hladika uhapsiše. Odvezoše ga u jednu dezinfikovanu belu kasarnu, na suprotnoj obali Moldave. Nije mogao da pobije nijednu od optužbi Gestapoa; njegovo prezime po majci glasilo je Jaroslavski, po krvi je bio Jevrejin, studija o Bemeu zastupala je jevrejsku stvar; njegov potpis produžio je konačnu listu jednog protesta protiv Anšlusa. Godine 1928. preveo je Sefiru Jezirah za izdavača Hermana Barsdorfa; usrdni katalog ove izdavačke kuće je u komercijalne svrhe prenaglasio prevodiočev ugled; sada je taj katalog prelistavao Julijus Rote, jedan od šefova u čijim je rukama ležala Hladikova sudbina. Nema toga koji, van svoje specijalnosti, nije lakoveran; dva ili tri prideva na gotici bila su Julijusu Rotu dovoljna da prizna Hladikovu vrsnost i da se reši da ga osudi na smrt, pour encourager les autres.29 Streljanje je zakazano za dvadeset i deveti mart, u devet pre podne. To odlaganje (čiji će značaj čitalac moći da proceni nešto kasnije) dugovalo se želji administracije da deluje bezlično i odmereno, poput biljaka i planeta.

Prvo što je Hladik osetio beše jedino strah. Učini mu se da ga vešala, giljotina ili prerezani grkljan ne bi uplašili, ali da je zato smrt streljanjem nepodnošljiva. Uzalud je sebi ponavljao da je uzrok strahu čist i sveopšti čin umiranja, a ne konkretne okolnosti.  Neumorno je sebi predstavljao okolnosti: bezumno je nastojao da iscrpi sve mogućnosti. Zamišljao je u beskraj način na koji će se streljanje obaviti, od probdevene zore do zagonetnog plotuna. Pre dana koji je odredio Julijus Rote, u dvorištima čiji su oblici i uglovi iscrpljivali geometriju, umirao je Hladik stotinama smrti, streljali su ga raznorazni vojnici, uvek u različitom sastavu, ubijali su ga sad izdaleka, sad izbliza. S istinskim užasom (možda s istinskom hrabrošću) dočekivao je ta zamišljena streljanja; svaki takav privid potrajao bi tek nekoliko sekundi; kad bi se krug zatvorio, Jaromir bi se iznova, u nedogled, vraćao na drhtave dane koji prethode njegovoj smrti. Uvideo je potom da se stvarnost najčešće ne poklapa s predviđanjima; izopačenom logikom došao je do zaključka da predviđanje kakvog nevažnog detalja znači, u stvari, sprečiti da do njega dođe. Veran ovoj slabašnoj umislili, sebi je, a da bi sprečio da do njih dođe, predstavio surove obrte; naravno, na koncu se uplašio da bi ti obrti, u stvari, mogli biti proročanski. Kukavan tokom noći, pokušavao je na izvestan način da se potvrdi u neuhvatljivoj supstanci vremena. Znao je da ovo hrli ka zori dvadeset devetog; naglas je razmišljao: Evo me u noći dvadeset drugog; dok traje ova noć (i još šest narednih) ja sam nepovrediv, besmrtan. Mislio je da su prosanjane noći duboki tamni bazeni u koje je mogao da zaroni. Katkad bi s nestrpljenjem iščekivao konačni plotun, koji će ga na izvestan način rešiti tog zaludnog zamišljanja. Dvadeset osmog, dok su poslednji sunčevi zraci titrali na visokim rešetkama, od ovakvih gnusnih misli odvrati ga podsećanje na njegovu dramu Neprijatelji.

Hladik je već bio prevalio četrdesetu. Osim nekoliko prijateljstava i mnogobrojnih navika, problematično bavljenje književnošću činilo je sav njegov život; kao i svaki pisac, procenjivao je tuđe zasluge po učinjenom i u isti mah tražio od drugih da u njegovom slučaju procenjuju ono što je tek naslućivao ili planirao. Sve knjige koje je dao da se štampaju izazivale su u njemu izvesno zamršeno pokajanje. U studijama o Bemu, Abensri i Fludu prevagu je odnela njegova predanost; u prevođenju Sefire Jezirah, nepažnja zamor i nagađanje. Manje nedostatnim procenjivao je, može biti, svoju Odbranu večnosti: prvi tom izlaže povest različitih večnosti koje je čovek osmislio, od Parmenidovog nepokretnog Bića do Hintonove izmenljive prošlosti; ovaj drugi poriče (zajedno sa Frensisom Bredlijem) da svi događaji u svemiru čine jednu te istu vremensku seriju. Dokazuje da broj mogućnih čovekovih iskustava nije beskrajan i da se jednim jedinim „ponavljanjem” može dokazati da je vreme tek obična prevara… Na nesreću, argumenti kojima se ta prevara dokazuje jednako su varljivi; Hladik bi kroz njih prolazio s određenom prezrivom sumnjivošću. Sastavio je i niz ekspresionističkih pesama; ove su, na veliku pesnikovu zbunjenost, bile uvrštene u jednu antologiju iz 1924, i nasleđivane u svakoj potonjoj. Zbog sve te dvosmislene i čežnjive prošlosti Hladik se želeo iskupiti stihovanom dramom Neprijatelji. (Zalagao se za stih jer ovaj ne dopušta gledaocima da zaborave na nestvarnost drame, koja je uslov umetnosti.)

Njegova drama ispoštovala je jedinstvo vremena, mesta i radnje; odvijala se u Hradčanima, u biblioteci barona Remerštata, tokom jednog od poslednjih popodneva devetnaestog veka. U prvom prizoru prvog čina, neznanac dolazi u posetu Remerštatu. (Sat odbija sedam sati, prozorska stakla uznesena su žestinom poslednjih sunčevih zraka, vetar donosi strastvenu, prepoznatljivu mađarsku muziku.) Nakon ove, slede druge posete; Remerštat ne poznaje osobe koje ga uznemiravaju, ali ima neprijatan osećaj da ih je već video, možda u snu. Svi mu preterano laskaju, ali je očigledno – najpre za gledaoce drame a zatim i za samog barona – da su u pitanju tajni neprijatelji, zavereni da mu dođu glave. Remerštat uspeva da zaustavi ili osujeti njihove složene spletke; u razgovoru mu pominju
njegovu verenicu, Juliju de Vajdenau, i nekakvog Jaroslava Kubina, koji je ovoj u svoje vreme dosađivao svojom ljubavlju. Ovaj je, sada, pomerio pameću i izdaje se za Remerštata… Opasnosti su sve brojnije; Remerštat na kraju drugog čina biva primoran da ubije jednog od zaverenika. Počinje treći, poslednji čin. Neusklađenosti su postepeno sve očiglednije: vraćaju se glumci koji su, činilo se, već bili izostavljeni iz zapleta; vraća se, na trenutak, i čovek koga je Remerštat ubio. Neko primećuje da se još uvek nije smrklo: sat odbija sedam puta, na visokim prozorskim staklima odbleskuje zalazeće sunce, vetar donosi strastvenu mađarsku muziku. Pojavljuje se prvi sagovornik i ponavlja reči koje je izgovorio u prvom prizoru prvog čina. Remerštat s njim razgovara bez čuđenja; gledalac shvata da je Remerštat, zapravo, bedni Jaroslav Kubin. Drama se nije ni odigrala: u pitanju je kružno bunilo koje Kubin neprestano iznova proživljava.

Nikada se Hladik nije zapitao da li je ova tragikomedija zablude bezvredna ili zadivljujuća, nepobitna ili slučajna. Zaplet koji sam ukratko izneo učinio mu se najzgodnijim načinom da prikrije svoje nedostatke i ostvari srećne zamisli, video je u njemu mogućnost da (simbolično) iskupi najveći deo svoga života. Već je bio priveo kraju prvi čin i nekoliko prizora trećeg; metrička priroda dela dopuštala mu je da se njime neprestano bavi, da doteruje heksametre čak i bez rukopisa pred sobom. Setio se da mu nedostaju još dva čina i da će brzo umreti. U mraku, obrati se Bogu. Ako ikako postojim i ukoliko nisam jedno od tvojih ponavljanja i grešaka, onda postojim kao pisac Neprijatelja. Da dovršim ovu dramu, koja može opravdati i mene i tebe, tražim još jednu godinu. Udeli mi toliko dana, Ti, kome pripadaju vekovi i vreme . Beše to poslednja, najsurovija noć, ali deset minuta kasnije san ga preplavi kao kakva tamna voda.

Pred zoru je sanjao da je skriven u jednom od hodnika Klimentove biblioteke. Jedan bibliotekar s crnim naočarima ga upita: Šta tražite? Hladik mu odgovori: Tražim Boga. Bibliotekar mu reče: Bog se nalazi u jednom od slova na jednoj od stranica u jednom od četiri stotine Klimentovih tomova. Moji roditelji i roditelji mojih roditelja tragali su za tim slovom; ja sam od silnog traženja oslepeo. Skinuo je naočare i Hladik vide njegove ugašene oči. Jedan čitalac uđe da vrati atlas. Ovaj je atlas beskoristan, reče, i predade ga Hladiku, koji ga otvori nasumice. Ugleda mapu Indije, vrtoglavu. Najednom, samopouzdano dotače jedno od najmanjih slova. Odasvud mu se javi glas: Vreme za rad ti je dodeljeno. Hladnik se tad probudi.

Setio se da ljudski snovi pripadaju Bogu i da je Maimonid napisao da su božanske one reči koje u snu čujemo razgovetno i jasno, ne znajući ko ih je izgovorio. Obukao se; dva vojnika uđoše u ćeliju i narediše mu da pođe za njima.

S druge strane vrata, Hladik je bio predvideo jedan lavirint od hodnika, stepeništa i paviljona. Stvarnost ne beše tako raskošna: sišli su u jedno unutrašnje dvorište jedinim gvozdenim stepenicama. Više vojnika – jedan u nezakopčanoj uniformi – razgledalo je neki motocikl i o njemu pričalo. Vodnik pogleda na sat: osam i četrdeset i četiri minuta. Trebalo je sačekati devet sati. Hladik, pre beznačajan nego skrhan, sede na gomilu nacepanih drva. Primeti da se vojnici trude da pogled ne ukrste s njegovim. Da olakša čekanje, vodnik mu ponudi cigaretu. Hladik nije pušio; prihvatio je iz učtivosti ili iz poniznosti. Dok je pripaljivao, primeti da mu drhte ruke. Nebo se natušti; vojnici su govorili ispotiha, kao da je već pokojni. Uzalud pokuša da se priseti žene koju je simbolizovala Julija de Vajdenau…

Obrazova se vod za streljanje, vojnici zauzeše stav mirno. Hladik je, strojeći uz kasarnski zid, očekivao plotun. Neko se poboja da će okrvaviti zid; narediše tada osuđeniku da se približi nekoliko koraka. Hladika to, apsurdno, podseti na pripremna okolišenja fotografa. Krupna kišna kap očeša ga po slepoočnici i lagano mu poče kliziti niz obraz; vodnik dreknu poslednju komandu.

Fizički svemir se zaustavi.

Cevi pušaka upiraše na Hladika, ali ljudi koji će ga ubiti ostadoše nepokretni. Vodnikova ruka u beskraj je odugovlačila s nedovršenim pokretom. Na jednom dvorišnom kamenu počivala je senka pčele. Vetar je prestao da duva, kao na kakvoj slici. Hladik pokuša da krikne, da izgovori kakav slog, da iskrivi ruku. Shvatio je da je paralizovan. Do njega nije više dopirao ni najmanji šum zakočenog sveta. Pomisli u paklu sam, mrtav sam. Pomisli poludeo sam. Pomisli vreme se zaustavilo. Onda razumede da bi se u tom slučaju zaustavilo i njegovo razmišljanje. Požele da ga stavi na probu: ponovio je (ne razmičući usne) zagonetnu četvrtu Vergilijevu eklogu. Zamislio je da sada već daleki vojnici dele njegovu muku; požele da im se obrati. Začudio se što ne oseća nikakav zamor, ni najmanju vrtoglavicu od produžene nepokretnosti. Zaspao je, ne znajući kada. Kad se probudio, svet je bio jednako nepokretan i gluv. Kišna kap i dalje na obrazu; u dvorištu, senka pčele; dim cigarete koju je bacio još uvek se nije razišao. Pre no što je Hladnik išta razumeo, prođe jedan drugi „dan”.

Od Boga je za dovršenje svoga rada zatražio čitavu godinu: Božja svemoć uslišila mu je tu godinu. Bog je za njega učinio tajanstveno čudo: germansko olovo će ga ubiti u određen čas, ali će zato u njegovom duhu proteći godina dana između naredbe i njenog izvršenja. Njegova zbunjenost pređe u preneraženost, preneraženost u mirenje sa sudbinom, mirenje sa sudbinom u iznenadnu zahvalnost.

Nije raspolagao drugim dokazom do svojim pamćenjem; učenje napamet svakog dodavanog heksametra nametnulo mu je doslednost o čijoj izvrsnosti i ne sanjaju oni koji se upuste u svoje privremene i neodređene pasuse da bi ih kasnije zaboravili. Nije radio ni za buduća pokolenja ni za Boga, o čijim književnim sklonostima nije znao gotovo ništa. Podroban, nepomičan, tajanstven, sačinio je u vremenu svoj veliki nevidljivi lavirint. Treći čin dvaput je preradio. Izbrisao je pokoji preterano očigledan simbol: ponovljeno odbijanje sata, muziku. Ništa mu nije bilo na smetnji. Izostavljao je, skraćivao, pojačavao; na izvesnim mestima odlučio se za prvobitnu verziju. Na kraju se srodio sa dvorištem i kasarnom; jedno od lica koja su mu stajala sučelice navelo ga je da promeni koncepciju Remerštatovog karaktera. Otkrio je da su trpki glasovni neskladi koji su toliko uzbunjivali Flobera samo čisto vizuelno sujeverje: slabosti i neprilike pisanog teksta, a ne zvučne reči… Dovršio je svoju dramu: preostalo mu je još samo da se odluči za jedan jedini epitet. Pronašao ga je; kap mu skliznu s obraza. Krik mu se mahnito ote iz grla, okrenu lice, obori ga četvorostruki plotun.

Jaromir Hladik umro je dvadeset devetog marta, u devet sati i dva minuta ujutru.

1943

Horhe Luis Borhes

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Horhe Luis Borhes, Književnost, Tajanstveno čudo