Tiergarten – Divna Vuksanović

Karajan je podigao palicu. Ličio je na vetrokaz. Probijali su se kroz snežne kovitlace. Možda su zalutali.

„Odužilo se“, promrmljala je.

„Telefon ne prepoznaje lokaciju. Idemo do onog zida.“

Uskladili su korak i ubrzali. Filharmonija je ostala iza njih. Ali kuda uopšte idu? Ulice su bile puste i sablasne. Ptice su utihnule.

Karajanova palica usamljenički se klatila na vetru. Prošlost se zavijorila kao u ogledalu, a potom nestala iz vidokruga. Semafor je pokazivao zelenog čovečuljka koji korača.

Prešli su ulicu. Patuljasti stvor krenuo je za njima. Dirigent se namrštio. Ptica je kriknula. Stigli su do kružnog toka kada im je biće iz semafora preprečilo put i postavilo nogu.

„Ne smemo ovuda. Ovo je granica Benjaminovog sveta. Naljutićemo duhove Berlina“,

prošaputala je pokazujući na zabranjeni deo parka.

„Ja ću da pređem. Ne plašim se. Otkud znaš gde je granica?“

Karajan je podigao obrvu, patuljak je nestao u šipražju. Ostala je sama. Tiergarten, oko hiljadudevetstote.

za P.U.L.S.E: Divna Vuksanović

mami i tati

  Divna Vuksanović, Društvo, Priče, Priče poezija putopisi, putopisi