Tomas Man – „Doktor Faustus“

Motiv „Fausta“ jedan je od starih, veoma zanimljivih motiva, jako interesantnih za književnu obradu, zato i jeste prešao iz narodskih i manje poznatih priča u žižu interesovanja takvih umova kao što su Gete i Tomas Man. I jedan i drugi, opisujući „svog“ Fausta, opisali su onu glad koja je njima samima bila najsvojstvenija – Gete svoju glad za znanjem, Man svoju za apsolutnom kreacijom, koja neće biti ni ponavljanje starog, ni igra sa elementima koje svekolika kultura nudi umetnosti, a ni parodija. Bilo je, dakle, potrebno i neophodno zaviriti u sopstvenu dušu – dušu naročitog pojedinca, sa sposobnostima koje prevazilaze ono što se traži od manje nadarenih savremenika – ali upravo to što je u njoj prepoznato kao bogatstvo i višak, istovremeno je i prokletstvo, zla kob, udica na koju se nejak ljudski stvor hvata zanet idejom o naročitim dostignućima. Pritom, njegov cilj može biti najplemenitiji – naučno otkriće ili veliko delo – uostalom, odavno je poznato da put u đavolove ruke vodi preko svetlih ideala i najboljih namera. Ali kad? Onda kad čovek prepozna da ne može da ispuni zacrtani zadatak, i kad traži pomoć od jače sile, spreman da za to žrtvuje nešto tako „trivijano“ kao što su odnosi sa ljudima, tuđi životi, sopstveni život, sopstvena duša.

Tomas Man se idejom da napiše svoju verziju „Fausta“ zanosio dugo pre početka samog pisanja. Još u prvobitnoj ideji, on je znao da će njegov Faustus biti umetnik, jer je bio svestan da je rizik od prodavanja duše đavolu jednak kao i kad je u pitanju naučnik. Naime, delo, kao neka vrsta bolesti zavisnosti, preuzima vlast nad čovekovom dušom, i on počinje sve da mu potčinjava. I to nije odvojeno od osluškivanja toga kako njegova dela odjekuju u svetu, da li rezoniraju sa ukusom savremenika, da li su u stanju da kupe njihove duše. Umetnik se stavlja i na božansku poziciju (on kreira, stvara nešto što nije postojalo, on je Tvorac) i na đavolsku poziciju (on zavodi, manipuliše raspoloženjima drugih putem svog dela, stvara određenu čaroliju koja druge bar na kratko lišava njihove volje i prebacuje u druga stanja i svetove; to je najizrazitije upravo u muzici, pri pogledu na mase ljudi koji se kreću u istom ritmu – ritmu koračnice, procesije ili plesnih koraka). Dakle, Man je završio jedno delo, „Josifa i njegovu braću“, roman koji je pisao deset godina, objavljujući deo po deo (a istraživanja koja su pritom izvršena, poslužila su mu da usput napiše i brojne značajne pripovesti – „Zakon“, „Zamenjene glave“, „Izabranika“ i druge, objedinjene kod nas u zbirci „Legende“), i kad je završio to obimno delo osetio je prazninu. Onda je počeo polako u svojoj mašti da oblikuje budući roman „Doktor Faustus“.

Za oblikovanje glavnog junaka novog romana bio mu je potreban lik naročito nadarenog pojedinca koji neslavno svršava svoj besprekorni duhovni put – onaj ko mu se učinio najpogodniji kao model i inspiracija, bio je Fridrih Niče. Njegov kompozitor (jer je zamislio da doktor Faustus bude muzičar) biće neko sasvim nalik na Ničea – imaće njegove talente, ali i njegove migrene, njegov veoma neobičan odnos prema ženskom svetu, njegovu bolest – sifilis – koja će se na čudan način usmeriti upravo ka mozgu (cerebralno), njegov kraj… A da bi mogao da iskoristi upravo Ničea kao model, krenuo je u ponovno iščitavanje Ničeovih knjiga, a zatim i knjiga o Ničeu. Nosio je na putovanja čitavu pokretnu biblioteku u kojoj su između ostalog bile i te knjige. Šta će mu knjige jednog filologa/filozofa da bi oblikovao svet muzičara koji želi da napravi veliko delo? Nije to tako jednostavno. Knjiga „Doktor Faustus“ nije samo roman o muzičaru koji prodaje dušu vragu, to je jedna iscrpna i neverovatno bogata knjiga kojom se mogu služiti i filozofi i psiholozi i sociolozi itd. Tako njegov model, Niče, piše knjigu „Ljudsko, suviše ljudsko“; njegov kompozitor je „nemački, sasvim/suviše nemački“ kompozitor, pa u celu priču ulazi i momenat u kome roman nastaje – Drugi svetski rat, i najveće zlo čovečanstva – fašizam.

Važno je napomenuti da je Man gajio nepomućeno divljenje kako prema Geteu (kažu da je želeo da bude Gete svog vremena), tako i prema Ničeu. Dobro je poznavao njihov rad. U tom smislu je i Man– nemački, sasvim nemački pisac – iako tad već u emigraciji, pa je njegova uloga da napiše tu knjigu dvojaka: i da odbrani, i da raskrinka ono specifično nemačko koje vodi, ili bar može da vodi pravo ka đavolu, iako je stolećima možda vodilo, ili nastojalo da hodi ka Bogu. Zato njegov junak, pre nego što se opredeljuje da postane muzičar, u jednom trenutku studira teologiju. Pritom, mi ne možemo čak ni da mu poverujemo da on zaista veruje u Boga. Ne, on je tu iz sujete, jer je teologija u datum trenutku ono što je iznad svega drugog na lestvici nauka. Onda je spoznao da, baveći se njome, ipak ne stvara, i prevagnula je sklonost ka kreaciji.

990022ad07ffc61b28cd962813276155

Priču nam priča Serenus Cajtblom, prijatelj Adrijana Leverkina, glavnog junaka-kompozitora. Serenus ga voli, i priča nam priču sa nemalim sažaljenjem koje ide uz tu ljubav i svest o njegovoj propasti. On Adrijana vidi kao biće koje je daleko iznad njega, iznad njegovog običnog građanskog života koji se nije vinuo preko određene granice. Man nam ga slika kao nesumnjivo simpatičnog, kao humanistu, ali pomalo smešnog i naivnog kakvi moraju da budu ljudi dobri po ćudi, talentovani do određene mere, srećni da pripadaju privilegovanoj klasi, ali suviše plašljivi da bi se petljali sa božanskim i đavolskim pripetijama. Ipak, uverena sam da on sebe povremeno prepoznaje kao Cajtbloma (jer, on sam je vodio takav građanski život sa svim udobnostima). Podelio se na ta dva lika, kao Heseov Hari Haler na čoveka i vuka. Naravno, takva podela je uopštavanje, i ništa nije tako jednostavno, pa ni Cajtblom, sposoban da voli jedno tako komplikovano i naizgled hladno, zatvoreno biće kakvo je Adrijan Leverkin. I da ga voli i nakon svega, nakon svih njegovih uzleta i konačnog pada.

Cajtblom nam otkriva njihov dečački život i uticaje koji su bili presudni za razvoj Adrijana Leverkina. Otac malog Adrijana i sam je bio čudan – ne sećam se njegove profesije ali se sećam da je sa zanosom posmatrao jedan eksperiment – formiranje kristalića soli ili neke slične hemijske supstance, nečeg neživog, što pravi neverovatne oblike usled hemijske reakcije, što mu je teralo suze ganuća na oči. Takav uticaj, takva očeva specifična priroda morala je da ostavi određeni trag na malom Adrijanu. Voleti oblike zapravo nije tako naivna stvar i ima ozbiljne veze sa kreacijom. Drugi veoma važan uticaj koji se proteže na ceo Adrijanov život je učitelj Krečmar, jedan od najvažnijih junaka za mene, ne samo u ovoj knjizi nego u celokupnom mom čitalačkom iskustvu. Krečmar je učitelj klavira, koji muca, ali koji mnogo razmišlja o umetnosti, i s vremena na vreme želi da održi i neko predavanje na teme koje naizgled nikoga ne zanimaju. On je toga svestan, ali smatra da ljudima treba stvoriti potrebe. I, s takvom namerom, on drži predavanja o tome zašto neka Betovenova sonata nema treći stav, ili zašto Betoven nije (ili ipak jeste) mogao da napiše dobru fugu. Reklo bi se da je to sasvim nebitno, ali ta su predavanja brilijantno napisana, i ne verujem da ikoga mogu ostaviti ravnodušnim. Pritom, Krečmar dok govori o tim stvarima, pokušava da demonstrira sve to na klaviru, a Man nam majstorski predočava njegovo mucanje koje sve to prekida. Ipak, ta se predavanja jednako jako urezuju u svest oba dečaka, kao i pevanje neke sluškinje ili dadilje malog Adrijana, koja i njih uči kanonskom pevanju. U sve te uticaje meša se potreba za odrastanjem i izdvajanjem iz mase običnih, potreba sasvim legitimna i izazvana određenim taštim porivima, ali bez kojih čovek ne može ni da se razvije kao individua. Ali, gde je granica toj taštini, da li je moguće kad se jednom rasplamsa, da se obuzda i ograniči? Moguće je, i to čini društvo. Ali, kod pojedinaca izdvojenih iz mase običnih, ona rezultira ili suviše velikom nesigurnošću i povlačenjem, ili svešću o svojoj naročitoj talentovanosti i žuđenju sopstvenog ostvarenja izvan tog običnog sveta. Postoji, pored toga, još jedan problem koji utiče na mladog Adrijana, to je određena stidljivost u stvarima tela, a kako ćemo kasnije saznati – i njegova neizdiferencirana seksualnost. Jedan odlazak u javnu kuću, jedan jedini, rezultira pojavom sifilisa, koji se kod njega razvija na specifičan način, i utiče direktno na mozak.

Nakon kratkog okušavanja u teologiji, Adrijan uči za kompozitora. On je dobar u tome, ali pred njim je jedno veliko i važno pitanje – kako da ne ponavlja stare forme, kako da osmisli nešto sasvim novo, a da dostigne veličanstvenost starog? To mu nikako ne polazi za rukom, sve što uspeva kombinovanjem starih tehnika, jeste da napravi parodiju na već postojeće i ostvarene kompozicije. Čak i tako, on stvara veoma uspešna dela, ali to ga ne zadovoljava. (Ovih par prejednostavnih rečenica ne govore o tome ni na pravi način ni dovoljno, a to je jedan od centralnih problema u romanu; posvećeno mu je mnogo mesta i vidi se da je u pitanju nešto veoma važno što muči i samog Mana). Istrošenost već poznatih formi i nepronalaženje nečeg novog što bi ih moglo nadmašiti je mučilo mnoge velike umetnike koji su stvarali na kraju prve polovine dvadesetog veka. To je trenutak koji je u svakom smislu vreme preloma, ne samo u pomenutom smislu. Naročito će, posle Drugog svetskog rata, biti teško književnim stvaraocima koji pišu na nemačkom jeziku, ali to je tema koja traži mnogo više prostora i poseban esej. Man je, kao uspešan pisac, istovremeno bio i samoposmatrač. Koristio je tehniku prenošenja u svoje romane svega onoga što mu nude razne oblasti duha, ukoliko bi to prepoznao kao relevantno – samo bi to „pozajmljeno“ preradio tako da „legne“ u roman. Tražio je pomoć od prijatelja (za ovaj roman mnogo mu je pomogao Teodor Adorno). Učio je teoriju muzike iako je već imao preko šezdeset godina. Ipak, sa određenom dozom ironije i samoironije, i on je pomalo parodirao pišući svoje dugačke storije, ali to nije toliko bilo jasno na prvi pogled, koliko je on kao autor toga bio svestan. Adrijanov problem je i njegov problem. Adrijan nema ništa osim komponovanja – sve „žetone“ je stavio na to polje; ako mu ne uspe, izgubiće sve. U jednoj od najintenzivnijih scena, pohodi ga đavo, i uz neverovatnu hladnoću koju oko sebe širi – nudi mu pogodbu, koja podrazumeva delo, ali će ga lišiti mogućnosti za ljubav i običan ljudski život.

fourofswords_doctor-faustus-poster-landscape

Najstrašniji delovi romana pokazaće nam kako prolaze svi koji su zavoleli Adrijana Leverkina, pa čak i nedužno dete njegove sestre. Ono što je još strašnije je činjenica da je Man, u opisu tog deteta, posegnuo za izgledom, navikama i osobenostima svog najvoljenijeg unuka. Potrebna je (đavolska) hrabrost da bi se moglo pisati na takav način. Dečak nije jedini lik pozajmljen iz Manovog neposrednog okruženja. Sestre Rode koje se pominju u romanu modelovane su prema Manovim rođenim sestrama. One su (njegove prave sestre) obe poginule, ako se ne varam, od sopstvene ruke. A ni sestre Rode u romanu nisu mnogo bolje prošle, rastrzane nekim svojim strastima. Jedna od njih presudiće i svom ljubavniku – koji je, to nam je nagovešteno – možda ljubavnik i Adrijana Leverkina. Ili bar njegov platonski ljubavnik. I on, naravno, stradava, jer se Adrijanu, već opterećenom đavolovim igrarijama, previše približio.

Kroz lik Rudija Švertfegera Man nam ocrtava jasnu razliku između kreacije i interpretacije. I interpretacija može biti umetnost, ali samo u slučajevima kad se umetnik trudi iznad sopstvenih mogućnosti. Umetnost je nešto kao veština skokova na trapezu – zahteva visoku koncentraciju i uvežbanost pored prirodnog talenta. Rudi ne voli napor, on je zavodnik, voli da ga ljudi vole. I Adrijan voli da ga ljudi vole, ali zbog dela. Ili da, možda, vole samo delo, njegovu kreaciju i produžetak, kome može, ako već sebi ne može, da obezbedi uzvišenost i trajnost. Rudi nije jedini koga je Adrijan zavoleo. U romanu postoji i žena kojom on želi da se oženi, ali ne sme da joj izjavi tu svoju želju pa u prosidbu šalje, ni manje ni više, upravo Rudija. U motivu prosidbe, u trouglu Adrijan-Mari Godo-Rudi Šfertfeger, može se naslutiti citat Ničeovih posrednih ženidbenih ponuda, upućenih Lu Andreas preko Rea, i gospođici Trampedah preko Huga fon Zengera (Hugo je već gotovo bio veren sa gospođicom o kojoj je reč); ali ono što je tu još sakriveno je reminiscencija na Šekspira, kod koga se često javlja motiv izdajničke prosidbe, i u sonetima i u dramama. Man nam nudi mogućnost da to prepoznamo, tako što njegov junak bukvalno citira delove iz soneta, a njihovi se naslovi pominju kad je reč o knjigama koje su tu, na muzičarevom stolu.

Man nam često prikazuje knjige koje čitaju njegovi junaci, ili slike/grafike/bakroreze na zidovima, detalje koji uvek imaju određeni razlog. U sceni pre dolaska đavola, Adrijan Leverkin čita „Dnevnik zavodnika“ Serena Kjerkegora. Nisam uspela još uvek da pronađem vezu između tog razgovora i knjige. Ali ono što sigurno znam, jeste da je Dostojevski uticao na ovo delo, i da je Man konsultovao čuveni razgovor sa đavolom Ivana Karamazova.

Tomas Man je zahvatao u druge oblasti duha, pa je tako poželeo da njegov junak osmisli neki nov način za komponovanje. U to vreme, Šenberg je već prezentovao i koristio dodekafoniju, dvanaestotonsku muziku, i Man ga je zamolio za pomoć. Pripisao je svom junaku neka otkrića koja je Šenberg ostvario. Zbog toga je kasnije došlo do problema, jer je Šenberg uvideo da je mnogo više čitalaca Tomasa Mana, nego stručnjaka za komponovanje, i da će, usled činjenice da njegov izum u komponovanju nije opšte poznata stvar, mnogi pomisliti da je Man originalni izvor te nove ideje. Da bi se izgladila ta situacija, a i da bi se odužio Adornu za svu pomoć, Man naknadno objavljuje „Nastanak ’Doktora Faustusa’ – Dnevnik jednog romana“, u kome su njegovi dnevnički zapisi, povezani potrebnim objašnjenjima i drugim komentarima: to je takođe veoma uzbudljivo štivo za svakog ljubitelja Tomasa Mana, u kome se otkrivaju brojne pojedinosti iz njegovog privatnog života, koje se prepliću sa podacima o njegovom radu.

Priznajem da otvoreno mrzim prosečnost koja ništa ne zna o majstorstvu, i otuda vodi lak i glup život.”
(“Nastanak Doktora Faustusa”)

Brojne epizode naizgled skreću sa terena na kome se odvija glavna radnja. Man promišlja i to – šta je čovek dobio time što je otkrio ogromnu vasionu, u kojoj je Zemlja tek jedna nebitna trunčica, pa tako i sve na njoj. Ako se posmatra iz te perspektive, ljudski život je lišen svakog značenja i vrednosti, pa ga heliocentričnost, a to znači i nauka, zapravo uopšte ne zagrevaju. Potreban mu je jedan geocentričan svet, sa čovekom u središtu. Možda to iz današnje perspektive zvuči suvišno i pogrešno, ali roman je pisan u vreme Drugog svetskog rata, kada se ljudski život zaista nije vrednovao, sa nezamislivim brojem žrtava koje se prinose nekoj ideji. Verovatno je bilo potrebno, (a umetnost to stalno radi), skretanje pažnje na važnost svakog života, na čoveka koji je u centru univerzuma. Svemir je ionako ravnodušan prema nama, strašno je ako i mi postanemo ravnodušni prema sudbini ljudskog roda.

Adrijanu Leverkinu događa se ono najstrašnije što se može dogoditi jednom visoko talentovanom pojedincu, i to onda jeste najveća kazna koju je đavo mogao da smisli. Roman preispituje i upozorava, bez ijedne reči moralisanja. Man je tokom rata bio veoma aktivan i angažovan kao intelektualac, ali to nije na direktan način ulazilo u njegove knjige. Ubeđena sam da njegova namera na početku pisanja nije bila da roman ima i dimenziju opisivanja čitave nacije zaslepljene nekim đavolovim obećanjem, ali mu je i ta dimenzija kasnije pripisana. Sad, kad se čita posle dovoljno godina, čitaocu je ta dimenzija manje vidljiva nego u trenutku objavljivanja. Ali sama priča o Faustusu ga i dalje ispunjava jezom. Ko s đavolom tikve sadi…kazaće običan narod, mada sve ređe. Ko veruje u đavola, već mu pripada. Ko ne veruje u đavola, već mu pripada. Zamka je jedno, zamka je i drugo. Da bi se izbegao đavolov pogled, potrebno je da se čovek smanji, da se ušuška u gomilu, potrebna je „stajska toplina“ (tako Adrijan naziva nežnosti). Stajska toplina puna je neprijatnih mirisa, za njega. Ali pakao? Pakao je hladan do neizdrživosti. I ta se hladnoća rasprostire od ohlađenog na sve koji sa njim dođu u dodir.

U jednoj od najdirljivijih scena, Serenus Cajtblom je zatečen i začuđen što vidi Adrijana kako suznih očiju ponavlja stih iz Šubertove sonate: „Kakav ludi prohtev to tera mene u pustinju?“

Jadranka Milenković

Izvor: Fejsbuk stranica Književni klub “Prejaka reč”

5 1 glas
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments