Tri ogledala – baš čudna stvar

Tri ogledala

Čudna, baš čudna stvar – to sa ogledalima.

Nikad kraja, i nigde vidljivog i jasnog početka.

U kući imam dva ogledala: jedno u kupatilu, drugo u predsoblju, pored ulaznih vrata.

U stvari, imam i treće – mada nije u kući već svuda.

Iako je tako, ne volim da se ogledam – nešto tu nije u redu, neko tu nekog laže, obmanjuje, zavitlava, zavlači, odvlači, oblači, tera šegu, pravi se pametan, pravi se da se ne pretvara, pretvara se da se pretvara… Sve u svemu, što se mene tiče, neophodno je hitno pronaći mesto gde tih užasnih tvorevina ljudskog uma i ruku nema.

Uostalom, zar nismo bili mnogo bliže sebi u vreme kada za te izume još nismo znali? Zar nije bilo dovoljno što smo mogli da se ogledamo u očima drugih ljudi, sunarodnika, ili, čak, očima nekog prolaznika? Putnika koga prvi put vidimo? Zar nije bilo dovoljno to što smo bili primorani da se ogledamo u svemu što nas okružuje? U planinskim vrhovima, ili oblacima, u plodnim nizinama, kao i u pustinjama, u reci, moru ili jezeru, u životinjama, biljkama, zvezdama…? u svemu. Da, u svemu smo mogli prepoznati svoje lice. Onakvo kakvo stvarno jeste, bez izobličenja koja neminovno stvaraju ogledala.

I zar se izum ogledala, odnosno potreba za njim, nije pojavio u svetu upravo onda kada smo počeli da gubimo to primordijalno ogledalo, tu iskonsku mogućnost da se ogledamo u svemu što vidimo, čujemo, dodirujemo…?

Rastanak sa njim počeo je ko zna kada i ko zna gde i ko zna zašto i ko zna u kom kraju sveta. Možda upravo zato što smo kreirajući ogledalce stakleno, počeli ubrzano da zaboravljamo na ogledalo primarno, ono koje nas je povezivalo, podsećalo da smo jedno sa čitavim svetom, i kosmosom verovatno. Možda upravo zato što smo onog među nama (ljudskom vrstom) koji je prvi izumeo koplje ili luk i strelu, ili kamenu sekiru, počeli da veličamo, poredimo sa tvorcem samim. Jer nam se učinio takvim, jer ga je većina videla takvog, izuzetnog, moćnog kao što je i sam Bog…jer je pećinsko doba već bio period pada i zaborava zlatnog doba, danas mitskog, čiju smo moć stvaranja negde usput počeli da zaboravljamo. Pad u doba materije i proizvodnje istog; izumevanje izuma…

Od tog vremena, istorijskog perioda zaborava, čitava ljudska istorija je istorija naopačke. Napredak ljudske vrste je samo simulacija napredka – gubitka prvobitnog ogledala.

Iako se ono teško može nazvati ogledalom. Mi smo gledali svet koji je istovremeno gledao u nas…a istovremenost nema refleksiju… sam pojam nastao je posle izumevanja ogledala. Vreme kada je sunce bilo bog, ili reka ili šuma ili planina ili životinja… vreme je koje je ostalo zatočeno u obliku sećanja unutar korica neke knjige (čije slike se kriju unutar napisanih redova, ili slika koje govore) mrtvačkog sanduka koji danas otvaraju retki, možda izabrani.

Naravno, kaže se često da je neka slika, kreirana u izvesnoj likovnoj tehnici, “ogledalo“, recimo čovekove bolesti; ili da je određena poetska zbirka jedinstveno „ogledalo”sveta savremenog raspadanja, ili kako to književni kritičar već vidi i tumači. Da se strip tumači takođe kao oblik svojevrsnog „ogledala”, možda lica samog autora u čijem licu postoje još mnoga lica (ako ne ličnosti) od kojih je svako na svetu ovozemaljskom sazdan, čuje se, odnosno pročita vrlo retko, iz mnogih razloga,među kojima je i činjenica da je teorijska kultura čitanja stripa uvek u povojima, ili je jednostavno progutana nametanjem kulture masovne i popularne, naročito sa nastankom i dobom, takozvane postindustrijske revolucije…

Znanje je postalo sećanje, u najbolju ruku. Prošlost koju neki među nama nose u sebi. Naš radoznaliji deo se, ne znamo kako, jednog lepog edenskog dana, odvojio od nas, i od tada ga neprestano tražimo. Celinu bivstva koja beše uporediva sa kosmosom. Onim što kraja nema, a ni početka. Što ne beše ni žensko ni muško. U tom svetlu čitano, mnogo je razumljivije zašto je nekome danas mnogo teže da se snađe u ovom i ovakvom svetu – smeta mu sećanje na ono što je bio, pre nego što je čovek izumeo ogledalo, sećanje na to da je bio ceo, nedeljiv,i da se slobodno ogledao , ako se tako može reći, u ogledalu sveta oko sebe, u mikrosvemiru makrosvemira.

Zato ne volim ogledalo (ogledala); u svakom se vidim drugačije.

Neko pametan će reći da je to zbog izvora svetlosti, u mom kupatilu, na primer; svetlo je podešeno tako da se u njemu uvek vidim lepšim, mlađim; u mom predsoblju, naprotiv, vidim se ružnijim i starijim; u toaletu u nekom kafiću vidim se …ne smem da kažem ni sebi samom kako – ni jedno ogledalo ne može da iskaže celu istinu – svako je fragment, ili privid. Ili oblik samozavaravanja.