Turska, let balonom iznad Kapadokije – pogled na vilinske dimnjake

Autor teksta i fotografija: Ivana Dukčević

Tekst je prenet sa internet stranice Umetnost  putovanja.

Fotografija: Ivana Dukčević
Fotografija: Ivana Dukčević

Verovatno nikada neću zaboraviti svoje prvo jutro u Kapadokiji, kada me je nešto pre šest sati ujutro probudio neobičan huk. A zatim je usledilo još nekoliko… Kada sam ustala i otvorila drvena vrata sobe, “pećine” u pansionu jednog od “vilinskih dimnjaka” smeštenog na samom vrhu mesta Goreme, ushićeno sam ugledala jedan od najčarobnijih prizora na svetu. Gomila šarenih balona jedrila je nebom iznad stena čudesnih oblika i presijavala se na jutarnjem suncu. Savremena tehnologija može da nas iznenadi svakakvim čudima, ali teško da iko osim Majke prirode može da stvori predeo tako čaroban kao što je Kapadokija.

Fotografija: Ivana Dukčević
Fotografija: Ivana Dukčević

Na hetitskom jeziku, Kapadokija znači „zemlja divnih konja”. Ime regije potiče iz perioda antike, kada su divlji konji slobodno živeli na ovim prostorima, pre nego što su stari narodi počeli da ih love i pripitomljavaju. Danas bi se međutim, ova oblast u centru Turske na anadolskoj visoravni nadmorske visine od preko hiljadu metara mogla bolje opisati kao „zemlja Kamenka i Kremenka”, gde se u njenom najsevernijem delu nalaze najneobičniji oblici stena koje godišnje poseti veliki broj turista. Čudesne oblike stena koji ponekad liče na izdužene kućice, na turskom nazivaju peri badžalari – „vilinski dimnjaci”. Nastali su pre oko trideset miliona godina nakon erupcija nekada aktivnih vulkana, sada konusnih planina Erdžijes (3917 m) na severoistoku Kapadokije i Hasan (3268 m) na jugozapadu. Dokazano je da su sve do neolita ovi vulkani bili aktivni, jer su u pećinama Kapadokije pronađeni praistorijski crteži sa prikazima erupcija iz tog perioda.

Fotografija: Ivana Dukčević
Fotografija: Ivana Dukčević

U cik zore jednog julskog jutra, nešto pre pet sati sedeli smo na stepeniku ispred kapije pansion-hotela u gornjem delu mesta Goreme. Tek je počelo da sviće. U hotelima i pansionima u pećinama svuda unaokolo inače krcatim turistima, mir i tišina. Nakon nekoliko minuta odjednom se čuje zvuk motora, i iza krivine pojavljuje se beli kombi. Tek tad primećujem da dva vilinska dimnjaka niže našeg, još troje pospanih turista sedi na pločniku. Kombi se zaustavlja ispred kapije njihovog pansiona i oni ulaze. Nakon pet minuta, još jedan kombi projurio je pustim putićem između kapija i izduženih stena i zaustavio se malo dalje, kod sledećeg pansiona. Ulaze još dvoje. Sunce je već počelo da se promalja iza stena na istoku, kada se ispred našeg pansiona zaustavio kombi. Najzad!

Fotografija: Ivana Dukčević
Fotografija: Ivana Dukčević

Uspavani Španci i Italijani, i sanjivi Japanci sa duksericama preko majica (ujutro je sveže i tokom leta), truckali su se zajedno sa nama do livade, kilometar, dva izvan mesta Goreme, gde smo između čudesnih stena ugledali prizor za pamćenje. Sivkaste nijanse kamenih formacija u praskozorje nasuprot crvenkastom nebu na istoku i na desetine šarenih balona u prućanim korpama, koje “balonari” skidaju sa prikolica džipova i pune toplim vazduhom. Keks i sokovi, čaj i kafa u plastičnim čašama poređani su na dugačkom, improvizovanom stolu. Apsolutni mir narušavaju užurbani pokreti i glasovi balonara i raspoređivanje po korpama – u svaku po dvadeset četvoro ljudi. Poslednji pogled ka zemlji van korpe i kratak kurs našeg kapetana u slučaju prinudnog sletanja: “Kada kažem – sad, svi u čučeću poziciju!“… I onda odjednom, uz huku vrelog vazduha koji puni balon, samo se odlepite od zemlje – bukvalno. Nema potiska kao u avionu, ni osećaja sile zemljine teže – za petnaestak sekundi već ste na stotinak metara iznad prelepih pejzaža kapadokijskih kanjona.

Fotografija: Ivana Dukčević
Fotografija: Ivana Dukčević

Jedno vreme balon leti na pristojnoj visini, a onda kreće da se postepeno spušta lebdeći između procepa kanjona, u dolinama sa neobičnim stenama. Dok jedrimo između njih, kapetan namerno spušta naš brod sve niže, na samo nekoliko metara od žbunastih vinograda i peskovitog, vulkanskog tla. U momentu kada svima biva jasno da ćemo korpom udariti u prvi vilinski dimnjak ispred nas, topli vazduh kao od šale za par sekundi penje naš balon i spektakularno izlazimo iz kanjona. Ne postoje reči koje mogu da opišu ovaj doživljaj. Po sletanju, na skoro u metar predviđenom mestu, tačno na prikolicu džipa koji vozi balon i korpu nazad, otvara se šampanjac i dobija “sertifikat” o uspešno obavljenom letu iznad Kapadokije. Dok na livadi u šest sati izjutra ispijamo šampanjac, nešto dalje od nas gledam kojom brzinom ogromni balon pun vazduha postaje tek parče tkanine, i na koji način ga balonari prazne.

Autor teksta i fotografija: Ivana Dukčević

Tekst i fotografije deo su internet stranice Umetnost  putovanja i zaštićeni su Zakonom o autorskim i srodnim pravima. Nije dozvoljeno kopiranje, niti objavljivanje teksta, delova teksta ni fotografija bez znanja i odobrenja autora.

Odlomak iz knjige “Umetnost putovanja”, u izdanju Samizdata B92

Ivana Dukčević je magistar primenjenih umetnosti, fotograf i putopisac, kreator samostalnih putovanja i autor stranica

5 1 glas
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments