У оковима рачунџијског ума

Mотивациони памфлет за оне (и нарочито филозофе) у егзистенцијалној коми

 

Савременост, одређена као епоха у којој човек, парадоксално, нихилистички бивствује, поставља пред нас задатак преиспитивања основних вредности тканих кроз повест западно-европског мишљења. Преиспитивање о којем је реч не може и не сме бити једносмерно, у смислу у ком би разумевање традиције с позиције савремености значило и одсуство дијалога, одсуство слушања оног што нам повесност саопштава. Јер уколико изостане дијалошки начин одношења спрам традиције мишљења, апоретичност савремености остаје неосветљена, њени се антагонизми увећавају, а позиција нас савремених бива позиција окованих људи Платонове пећине.

Књига Александра Турукала, већ својим насловом „У ОКОВИМА РАЧУНЏИЈСКОГ УМА“, говори управо о овој потреби критичког преиспитивања односа унутар савремености који су, према аутору, на битан начин одређени „проглашењем разума за јединог судију и руководитеља“. (А. Турукало, „У оковима рачунџијског ума“). Основна теза овог дела је да је свака вредност која се појављује у савремености, вредност управо јер је као таква одређена аналитичким разумом, а не начином на који човек у свету и спрам света јесте. Речју, како не може да сагледа величину и вредност живота, разум апострофира себе за једино мерило истине, а одатле и сваке друге вредности. „Крајња истина (таквог разума, прим. ауто.) се“, према Турукалу, „састоји у томе да истине и нема“ (А. Турукало, „У оковима рачунџијског ума“), што је у коначности основна одлика тј. битно одређење „рачунџијског“ ума. Отуда, из тог бездана „рачунџијскогг“ ума, у коме је свака вредност означена као безвредност, израња човек. За аутора, као и за Достојевског, то постаје битно „људски бездан“. У својој еросности, својој тежњи за истином, тај човек, еросни човек бездана, ослобађа се сваког привида и рађа вредности.

У циљу развоја ове основне тезе, критика која је у делу спроведена је двострана на начин како и сам аутор одређује појам критике: „Критика је, с једне стране, умски увид у суштину стварности, спознајни акт откривања универзалне истине, а с друге делатни акт промене, преображаја стварности према тој истини, која се у исти мах приказује и као сврха ставрности.“ (А. Турукало, „У оковима рачунџијског ума“). Према оваквој методолошкој поставци књига „У оковима рачунџијског ума“ је сачињена из два дела:

  1. део, “Окови“, који представља критички остврт на антагонизме садашњости који се корене у концепту „рачунџијског“ ума и узроке који су до њега довели;
  2. део, „Ерос у борби са рачунџијским умом“, којим се отварају могући начини разрешења тешкоћа у које смо (ми, савремени) боравећи у „оковима“ „рачунџијског“ ума запали, као и покушаји мисаоног преображаја у циљу ослобађања кроз задобијање непролазних вредности.

Први део књиге истражује корене из којих је настао концепт „рачунџијског“ ума, пре свега кроз дијалог са Кантовим трансцендентализмом и Хегеловим идеализмом, али и сучељавањем основних поставки њихове филозофије са тезама Хајдегера и Маркса. Сматрајући да су филозофија, религија и уметност у традицији мишљења представљале чуваре вредности, те тиме вршиле аксиолошку корекцију „рачунџијског“ ума,  апсолутизација рачунџијског ума је, према аутору, рођена управо из „смрти“ ових облика духовности. Критика неолибералних идеја која у књизи даље следи је отуда заснована на дубљем историјском увиду у узроке који су довели до апострофирања разума као носиоца сваке вредности. У позиву на буђење, освешћивање и делање које аутор упућује читаоцу  поједини лирски моменти првог дела књиге су заиста у духу мотивационог памфлета како стоји у њеном поднаслову: „(или) мотивациони памфлет за оне (и нарочито филозофе) у егзистенцијалној коми“. Ови моменти изражаја ауторовог неслагања са дискурсом „рачунџијског“ ума, упркос томе што стоје као пароле које понекад грубо разголићују апсурдност у коју он запада, су потпуно у функцији буђења свести читаоца и његовог отрежњења.

Без обзира на ширину, којом је извршена анализа повести развоја апострофирања „рачунџијског ума“ у првом делу књиге, њен други део је неуопоредиво значајнији и звређује већу пажњу. У духу најављеног одређења критике, овај део представља ауторов делатни, и тиме, стваралачки однос спрам саме ствари. У другом делу књиге аутор показује пут могућег преобликовања вредности на коме се кроз дијалог првенствено са Достојевским отвара филозофија живота као разрешење од окованости „рачунџијским“ умом, од окованости безвредном вредношћу. У дијалогу са ликовима из опуса Достојевског, аутор поставља питање: „Зар се логиком живи?“ на које од Алексеја Карамазова добија одговор: „Заволети живот пре него логику… Заволети људе пре него логику, то је излаз за човек из подземља.“ За аутора ова истина постаје и јесте начело сваке вредности, која је проистекла из живог односа човека и света, из његовог сусрета са дургим. (А. Турукало, „У оковима рачунџијског ума“). Иако, други део књиге носи назив „Ерос у борби са рачунџијским умом“, његово истинско значење је Ослобађање.

Књига „У оковима рачунџијског ума“ није намењена искључиво стручној, већ и широј читалачкој публици, иако је за разумевање ауторове анализе на неким местима потребно основно филозофско образовање и упућеност у историју филозофије. Ово стога, јер текст није оптерећен строгом филозофском терминологијом нити беспотребним анализама изворних дела филозофа с којима аутор у књизи полемише, што доприноси лакшем праћењу развоја основне тезе. С друге стране, аутор показује изузетну упућеност у филозофске проблеме који окупирају савремене мислиоце и подстиче изнова на њихово промишљање са позиција које су код нас у доступној литератури често пренебрегаване. Стога, књига Александра Турукала „У оковима рачунџијског ума“, у битноме доприноси осветљавању датих проблема и могућем разрешењу антиномија у које смо ми савремени запали. Њен значај се огледа и у томе што је аутор успео да једну заиста тешку и широку тему приближи широј публици, а да при том не заврши у симплификацијама које би биле на штету филозофије. Иако књига носи поднаслов који упућује на то да је реч о памфлету, јасно је да је ова књига много више од тога. Тек у смислу у ком је она ауторов позив на критику, на делање, на стваралаштво, на ослобађање можда се може оправдати поднаслов који носи.

Рецензија књиге:

Александар Турукало, „У оковима рачунџијског ума: мотивациони памфлет за оне (и нарочито филозофе) у егзистенцијалној коми

За ПУЛСЕ Ана Миљевић

У Петроварадину, октобра 2021.

Александар Турукало рођен је 1976. године у Новом Саду. Дипломирао је на Филозофском факултету Универзитета у Новом Саду, на одсеку за социологију и филозофију, дипломским радом на тему Обрт у Хајдегеровој филозофији приказан на појму истине. Kао професор филозофије ради у Новом Саду, у гимназији Јован Јовановић Змај, Медицинској школи 7. април и средњој стручној школи за дизајн Богдан Шупут. Аутор је више радова из области филозофије и богословља. Kао председник УГ Kовачи културе организатор је више пројеката из области културе и образовања. Поред тога, Александар Турукало је активни џез музичар и композитор.

Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments