Pogled na Židova ”Uska vrata”
Židov roman „Uska vrata“, počinje tiho, i čini nam se da najavljuje sasvim beznačajnu priču o ljubavi koja sliči mnogim drugima. Ali, ubrzo, vidimo da smo se prevarili, ispod mirnoće početka ulazimo sve dublje i dublje u raskošnu simfoniju događaja i misli, čiji se intenzitet postepeno pojačava do krajnje tragičnosti.
Radnja romana se razvija između dva lika: Alise i Žeroma i koncentriše se na krah njihove platonske ljubavi. Alisa ga voli – ali ga odbija. Njoj je prihvatljiva samo platonska ljubav, njen život je put ka Bogu i pisac kroz roman prikazuje njen pad na tom uskom putu, kao i tihu patnju onog koji posmatra taj samo-dati put, neskrojen za hiljade, za dvoje – već samo za jednog.
Navalite da uđete na tesna vrata, jer su široka vrata i širok put što vode u propast i mnogo ih ima, koji njim idu; kao što su uska vrata i tesan put što vode u život, i malo ih je koji ga nalaze.
Matej 7,13.14
Alisa teško da je mogla drugačije postupiti i živeti – bila je duboki, nervozni nihilista, totalno odvojena od prirode i to stanje je pokušavala da prevaziđe kroz Boga. Nije uspevala ni sa njim, htela je, nije mogla. Gušila se od pokušavanja, voljno, sve je učinila, toliko da je ta iscrpljenost činjenja odvela u povraćanje i smrt. Suštinski, ona je bila nevernica, spolja, savršena mučenica. Htela je doći do smisla kroz to mučeništvo, ali, do kraja, duboko u njoj, to je bilo samo mučenje, od Božje milosti – ni traga. Verujem da je verovala da će ga naći sa druge strane, ali ta vera nije unosila ni trunku svetlosti u njeno biće u trenucima kada je odbacivala sve od sebe i pravila svoja uski put i uska vrata samo za jednu osobu – sebe.
Bila je prestrašena od života, bivanja u trenutku, nesposobna da rizikuje, da dozvoli sebi da uživa, pa makar ta sreća kratko trajala. Imala je ona sasvim logično opravdanje, za to, makar ja, ne mogu da je osuđujem, njena ljubav prema Žeromu, jer bi bila bačena u stvaran svet, bi pokupila sve od stvarnog kada bi se desila, a stvarno nije savršeno. Stvarno postaje obično. Ona opravdava sebe u svojoj želji da tako ne bude sa Žeromom, mišlju da tako čuva večnost njihove ljubavi, da je tu, tada, na takav način, njena ljubav dostigla vrhunac, i da tako želi da ostane. Ona ne pristaje da bude sa njim – jer ga isuviše voli, ona ga odbacuje kao krajnji dokaz njene ljubavi – ona je želi sačuvati neukaljanu, neupropašćenu – za večnost.
Ta ljubav je pak, samo u njenoj glavi – fenomen, Alisa se obraća sebi, ona je okružena samo mislima i osećanjima. Ali, avaj, odjednom, Alisa shvata – to nije ljubav samo prema Bogu, nju njena zemaljska ljubav dovodi bliže Bogu, a to je – nečisto, tako ne sme . Zemaljska ljubav joj je davala snagu, motiv da ide ka Spasitelju. Alisa je u Žeromovim očima htela biti savršena, zbog toga je ona verovala u Boga i htela ga dostići. Ali – ta ljubav prema Bogu mora biti zbog nje same. Alisa se kida zbog toga, ona mora živeti u neprestanom “napretku”, a sledeći korak tog napretka je – odbaciti Žeroma, Žeromov pogled na nju, inspiraciju koju ona izvlači iz njegovog pogleda za napredovanje, i napredovati zbog same sebe. Nije dovoljno voleti Boga zbog nekog ko ti unosi radost u postojanje, kroz uska vrata koja vode do njega, prolazi se sam.
Ona MORA odbaciti svoju zemaljsku ljubav, ona MORA postati savršena, iako ne vidi nikakvog smisla u tome osim ovog MORA koje vlada njom. Gledajući na sreću njene udate sestre, koju je tako lako postigla, Alisa se gadi. Ona ne želi laku sreću, ona za sreću hoće da se trudi, pa makar nikad ne došla do nje. Ona stalno mora biti u pokretu, ona stalno hoće tražiti sreću, ne želi je imati. Šta bi radila kada bi je imala? Alisa je uverena da bi sreća prošla, da ne bi bila ono zamišljano, da bi donela užasno razočarenje, krah sveg smisla, ona živi u prokastinaciji zbog straha od ništavila. Ovako je bolje, juriti, stvarati iluziju sebi da smisla ima, samo ga još nismo dosegli. Zato je savršen predmet njene jurbe pokrenute strahom – bio Bog. Toliko je jurila da je na kraju umrla.
Da li je volela Žeroma? I jeste i nije. Da li je Žerom voleo nju? Da.
naročito može videti u Sartrovoj drami „Muve“ ako je uporedimo sa „Uskim vratima“
Još jedna stvar se pojavljuje u romanu, kroz ove Alisine reči iz njenog dnevnika:
Evo već više od šest nedelja nisam otvorila ovu svesku.
Prošlog meseca, čitajući ponovo neke njene strane, iznenadila sam se apsurdnosti, grešnoj brizi za dobrim pisanjem….
što dugujem NJEMU…
U ovoj svesci, koju sam započela samo radi toga da bi mi olakšala da se odrečem NJEGA, kao da sam nastavila da pišem NJEMU.
Pocepala sam sve strane koje su mi se činile DOBRO NAPISANE
(Znam šta pod tim podrazumevam.)
Trebalo je da iscepam sve one u kojima se govori o njemu.
Trebalo je da iscepam sve…
Nisam mogla.
To je misao o stvaranju koje nije “čisto”. Ceo Alisin život je “imao” smisao zahvaljujući Žeromu. Sve što je radila bilo je u svetlosti njegove ljubavi, pa čak i samo pisanje. On je bio takoreći, njen unutrašnji glas za lepo i dobro. On je u stvari – bio ona sama. Zbog čega Alisa misli da je to nešto nečisto? Ni zbog čega drugog, zaključuje se iz romana, do zbog rigoroznih pravila religioznog morala, celokupne rigoroznosti religioznog učenja u stvari. Ona je bila slepa da to vidi – a slepost vodi u izgubljenost i traženje vođstva u tuđim rečima koje ne moraju biti stvorene za nas, ali koje se slušaju po svaku cenu.
Žid je bio protiv toga. On je, kako se u pogovoru Slobodana Vitanovića kaže:
“snažno i uverljivo pozivao čoveka da iskreno upozna samog sebe, da bude ono što stvarno jeste i da stvori moral po meri svoje ličnosti. Žid u Uskim vratima zato i osuđuje puritanizam što ovaj od čoveka traži mnogo više nego što on može dati, što ga takvim zahtevima u osnovi uništava.”
Krajnje pitanje koje meni postavlja ova knjiga je – da li je Alisa mogla izabrati neki drugi moral? Da li je ovo okretanje religioznom moralu – moral po meri njene ličnosti?
Za P.U.L.S.E Sanja Živković
Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E
Pogled na Židova ”Uska vrata” napisao/la Sanja Živković dana
Pregled tekstova autora – Sanja Živković →