Ulogujte se / Kreirajte profil

Vladari, vlast i božja volja

.

Become a Patron!

.

Na Božić 800. godine franački kralj Karlo, posle nazvan Karlom Velikim, krunisan je kao car. Franačka država se sastojala od današnje Francuske, zapadnog dela današnje Nemačke, Austrije, Slovenije, Češke, Slovačke i severa Italije. Pod njegovom krunom proglašeno je hrišćansko carstvo. Uzeo je sebi pravo da daje ili odbije saglasnost za izbor pape. Franci su bili skup germanskih plemena. O Francuzima tada nije bilo govora, ljudi koji su tada živeli na tlu Francuske, Belgije, Luksemburga i na severu današnje Španije nazivani su Galima, poznati su nam zahvaljujući stripovima o Asteriksu i Obeliksu.

Većina nemačkih srednjoškolaca danas ne zna da je Karl der Grosse isti onaj koga Francuzi i Englezi nazivaju Šarlemanj (Charlemagne). Obrazovaniji će znati da se radi o čoveku poznatom i kao Carolus magnus. Posle njegove smrti 814. godine njegova imperija je počela da se raspada, a od 10. veka se nazvala Svetim rimskim carstvom nemačke nacije.

Nemački grad Ahen, u kome je Karlo veliki stolovao, od 1950. godine dodeljuje Karlovu nagradu istaknutim evropskim ličnostima. Mnogi savremeni političari sa Zapada rado povezuju Evropsku uniju sa Karlovim carstvom. Nagrađivani su najčešće političari, za ovu godinu laureat je bio francuski predsednik Emanuel Makron. Nagrađivani su i papa Jovan Pavle II i sadašnji Franja (zanimljivo je da su prošlog papu Benedikta preskočili), retko kad je nagradu dobijao neko iz kulture kao, na primer, mađarski pisac Đerđ Konrad. Ja sam prema povezivanju današnje Evropske unije sa Karlovom srednjovekovnom imperijom skeptičan, čini mi se nategnutim da EU ima veze sa tim samodršcem. A možda ipak nekako ima?

Vatikan

ARAPSKA NADMOĆ:

Ni za vreme Karlove vladavine, a ni pre nje, Evropa nije cela bila hrišćanska. Početkom 8. veka Mavari su zaposeli Pirinejsko poluostrvo i jug Francuske. Mavari su zapravo ranije bili nomadska plemena Berbera koje su Arapi islamizirali, predstavljali su arapsku moć, civilizaciju i kulturu. Siciliju su zauzeli stotinak godina kasnije. Karlo Veliki je pokušao da ih istisne sa kontinenta, ali je doživeo bolne poraze. Oni su definitivno potučeni tek krajem 15. veka, ako pođemo od datuma velikih bitaka, vladali su velikim, naprednijim delom Evrope od 711. do 1492. godine, preko sedam stoleća. Zbog toga ne mogu da se složim da je Evropa u to vreme mogla da se nazove “hrišćanskom”, pogotovu što su kultura, ali i životni uslovi, pod njihovom islamskom upravom u svakom pogledu bili daleko bolji, nego u severnijim delovima kontinenta. Oni su doneli arapske brojeve i algebru, mnogo praktičnije od latinskih koji su dotle bili u upotrebi, a pošto su bili vešti u trgovini brzo su se proširile na celu Evropu. Sa njima su isto tako došle arapska medicina, arhitektura, umetnost, ali i tolerancija, miran suživot muslimana, hrišćana i Jevreja. Tek od početka 16. veka ceo evropski kontinent je hrišćanski, ali on će se ubrzo pocepati i dovesti do najkrvavijih ratova i masovnih pokolja koji su dotle zabeleženi u bilo kom delu sveta.

TRIDESETOGODIŠNJI RAT:

Nezadovoljstvo vernika i dela sveštenstva sa crkvenim vlastima i njihovim bogaćenjem na račun naroda bilo je ogromno, pogotovu zbog indulgencija, oprosta grehova koji su se skupo plaćali, što se koristilo pre svega da bi biskupi i papa živeli u što većem izobilju. Učeni nemački monah Martin Luter je 1517. godine na vratima katedrale u gradu Vitenbergu zakucao plakat sa 95 teza kako da se crkva preporodi. On to sigurno nije tako zamišljao, sklonjen je – ili se sklonio – da bi Bibliju preveo na nemački jezik, ali vladari brojnih zemalja su prihvatili tu “reformaciju” da bi po njegovom učenju od rimokatoličke odvojili “evangeličku” veru, koja se bar na rečima istinski oslanja na jevanđelja.

Pojednostavljujem, ali moram zbog nedostatka prostora: religija je začas postala izgovor za vladare da se međusobno sukobe i tako je izbio rat koji je trajao od 1618. do 1648. godine, zbog toga se pamti kao Tridesetogodišnji rat. U toku te tri decenije u “hrišćanskoj” Evropi stradala je trećina stanovništva, ponegde i do 70 odsto, i to ne samo od gladi, zime i bolesti, nego i kao žrtve pokolja “nevernika”, to jest onih koji su sebe na drugi način nazivali hrišćanima. Procentualno gledano pre 500 godina u Evropi stradalo je mnogo više civila, starih ljudi, žena i dece, nego za vreme Drugog svetskog rata. U dosta velikom gradu Magdeburgu, na primer, živ nije ostao ni jedan jedini stanovnik.

Rezultat je bio da su vladari – carevi, kraljevi, kneževi – određivali koju će veru ispovedati njihovi podanici, zavladao je princip Cuius regioeius religio – Ko poseduje vlast, određuje koja religija opstaje.

Takav princip zapravo je danas uzrok teškog razmimoilaženja – da kao laik ne upotrebim drugu reč – između Ruske pravoslavne crkve i carigradskog patrijarha u vezi s priznavanjem autokefalnosti Pravoslavne crkve u Ukrajini. Nigde niko ništa nije napisao o nekakvim teološkim razlikama između, po ruskom mišljenju, raskolničkog ponašanja carigradskog patrijarha, koga smatraju “prvim među jednakima”, i na svetu daleko najbrojnije pravoslavne crkve, na primer u pogledu liturgije, eshatologije, kulta Bogorodice i drugih pitanja vere. Tu se radi o državnosti, o politici, ne o hrišćanstvu.

Vidi se to i po tome što se umešao i ukrajinski predsednik Porošenko, koji je neposredno pregovarao sa vaseljenskim patrijarhom Vartolomejom. Uprkos formalnom nezauzimanju stava problem se i te kako tiče Srpske pravoslavne crkve zbog sličnih ambicija u Crnoj Gori i Makedoniji. Da ne zaboravimo da je odmah posle 1945. godine u Jugoslaviji zamišljeno osnivanje nekakve posebne jugoslovenske katoličke crkve mimo Vatikana, a koliko se sećam, Tito je čak o tome razgovarao sa kardinalom Stepincem, koji je odbio svaku pomisao na tako nešto.

Hrišćanska Evropa? Evropa po učenju Isusa Hrista? Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe?

Papa Franja i patrijarh Kiril

FARAONIBUDATENO:

Egipatski faraoni, vladari jedne organizovane, ozbiljne zemlje pre nekih pet hiljada godina, smatrani su sinovima bogova. Njihova vlast se pozivala na nepogrešive, nipošto diskutabilne odluke božanstava. Takav kult se nastavljao i posle njih. Konstantin Veliki je na Prvom vaseljenskom saboru 325. godine – na početku organizovanog hrišćanstva – svoju vlast objasnio kao da je bogom dana, za sebe je govorio da je episkopos ton eskos – episkop za one “izvan crkve”, ali i poglavar svih religija u svom carstvu, pa i hrišćanske. Kod nas su se i Milan Obrenović i Aleksandar Karađorđević zvanično pozivali na to da su vladari “po milosti božjoj i volji narodnoj”. U zemljama sa hrišćanskom većinom se predsednici država i vlada zaklinju položivši ruku na Bibliju obećavajući da će se držati ustava, rečima “tako mi Bog pomogao”, ali, na primer, u Austriji, gde je većina stanovnika rimokatoličke vere, i Nemačkoj, gde su mahom protestanti ili katolici, mogu bez te floskule jednostavno da izjave: “Zaklinjem se!”

Obrnutim putem od gotovo svih vladara sveta, koji su se proglašavali i smatrali bogovima, pošao je princ Sijarta Gautama, rođen verovatno 563. godine, umro 483. pre nove ere. Kao prestolonaslednik kneževine Kapilavastu – negde na severu Indije i Nepala – u dvadeset i devetoj godini života napustio je dvorac, suprugu i sina, otišao u asketski život i počeo da podučava narod. Nazvali su ga Buda, što znači Probuđeni, postao je osnivač religije koju nazivamo budizmom.

Teško je proračunavati broj vernika, pokušavao sam da do podataka dođem na razne načine, čitajući različite enciklopedije, konsultujući nekoliko pretraživača, ali ovde nije važna tačnost, nego međusobni odnosi brojnosti. Hinduista ima oko 940 miliona, budista oko 256 miliona. To nije mnogo u poređenju sa 1.285.000.000 rimokatolika i 1.800.000.000 pripadnika islama. Pravoslavnih hrišćana ima oko 150.000.000, a Jevreja 15.000.000.

Ja mislim da smo ponekad isuviše fokusirani na avramske religije koje potiču od Avrama, judaizam, hrišćanstvo i islam, i na naš relativno mali kontinent. Prilično uticajne mogu da budu i brojčano mnogo manje religije, a uzeću npr. šintoizam u Japanu, modernoj i moćnoj zemlji, koja je bila osvajačka, veoma snažna u toku Drugog svetskog rata, a posle totalnog poraza opet je i te kako ojačala. Bila je članica Osovine zajedno sa nacističkom Nemačkom i fašističkom Italijom.

Car – na japanskom teno – inkarnacija je božja već više od 1500 godina, po manje-više istim ritualima vladari Zemlje izlazećeg sunca krunisani su od 660. godine pre Hrista sve do danas. Car Hirohito, rođen 1901, vladar od 1926. sve do svoje smrti 1989. godine, predvodio je svoju zemlju kad je okupirala Kinu i druge delove Azije zavodeći strahovladu i kroz ceo Drugi svetski rat. Većina savremenih istoričara smatra da on nije bio marioneta vlade, ne samo formalno vrhovni komandant, nego i te kako inspirator i predvodnik zločina ravnih hitlerovskim. Međutim, Amerika je “mira radi” smatrala da je bio samo ceremonijalni šef države i ostavila ga na prestolu, doduše od 1945. stvarno bez ikakvih izvršnih ovlašćenja.

Carev rođendan se svejedno do danas smatra državnim praznikom. Tako je za vreme mog gostovanja u diplomatiji u Nemačkoj 1975. ili 1976. na Hirohitov rođendan slučajno ispalo da u Bonu nisu bili ni ambasador, ni njegov zamenik, pa sam ja kao najstariji po diplomatskom činu morao da odem u japansku ambasadu i da učtivo izrazim čestitke Hirohitu, koga sam intimno smatrao ratnim zločincem prvog reda.

Hirohita je nasledio njegov sin Akihito januara 1989. godine. Jedna je ceremonija državnička, kada on preuzima oznake carovanja, mač, dragulj magatama i ogledalo u prisustvu predsednika vlade, ali u toku noći se povlači da bi se sjedinio sa boginjom-majkom. U nekim japanskim tabloidima se tada povela diskusija da li novopečeni car stvarno mora da spava sa boginjom ili je to ipak samo noć kada usamljen treba da se moli za njenu milost i blagoslov.

Šintoizam ima sličnosti sa budizmom, još i danas veoma bitnim za Kinu, ali nisu istovetne religije. Da sad ne uđemo u te za nas teško razumljive nijanse. Moram da podsetim i na hindustičku religiju sa brojnim božanstvima na čelu sa Brahmom, Višnuom i Šivom i epovima Mahabharata i Ramajana, koji po mom mišljenju mogu da se čitaju paralelno sa svetim knjigama Jevreja, hrišćana i muslimana da bi se proučavale sličnosti i razlike. Pominjem i afričke, animalističke vere i vudu, koji nije, kao što mnogi misle, praznoverje, nego sinkretistička vera, nije nikakva crna magija. Nećemo se udubljivati u tu temu (donekle sam je upoznao prevodeći Uvod u filozofijuKarla Jaspersa, koji saopštava svoje poglede na svetske religije), samo sam hteo da ukažem na to da i te kako postoje verovanja u Aziji, Africi i drugde na svetu sa njihovim božanstvima koja se uvek povezuju i sa vladarima.

ISPRIČATI EVROPU:

Da se vratim na našu Evropu i pitanje da li je ona danas hrišćanska. U Beogradu su zastupljene fondacije bliske velikim partijama u Nemačkoj, Fondacija “Fridrih Ebert” Socijaldemokratskoj, Fondacija “Hajnrih Bel” Zelenoj partiji, a Fondacija “Konrad Adenauer” Hrišćansko-demokratskoj uniji, što znači da je bliska politici te stranke. Osnovana 1955. godine, ime je dobila po prvom posleratnom predsedniku vlade Savezne Republike Nemačke nastale od tri zapadne okupacione zone Hitlerove imperije. Ona sebe smatra ThinTankFabrikom, što znači da ima nameru da utiče i na politiku. Beogradska Fondacija “Konrad Adenauer” je 29. i 30. oktobra u Sremskim Karlovcima organizovala seminar na temu “Ispričati Evropu”, a u okviru nje i skup koji se bavio pitanjem “Evropa je hrišćanska ili ne?”. Moderatorka je bila novinarka Jelena Jorgačević, pozvala je univerzitetske profesore Darka Tanaskovića i Bogoljuba Šijakovića, katoličkog sveštenika iz Hrvatske Davora Vukovića i mene, valjda kao njihovog sparing-partnera. Darko Tanasković je, naime, ne samo najbolji poznavalac Islama kod nas, nego je bio i ambasador u Vatikanu, Turskoj i Azerbejdžanu, a Bogoljub Šijaković je bio i ministar vera u vladi Mirka Cvetkovića i član je Krunskog saveta Aleksandra Karađorđevića. Pored njih sam ja sitna riba, jer sam diplomirani građevinski tehničar arhitektonskog smera i, sa kratkim gostovanjem u diplomatiji kao savetnik za kulturu i medije ambasade u Nemačkoj, obdaren znanjem koje upoređujem sa sirom ementalerom, znači, sastoji se od velikih rupa i tek ponekog ukusnog zalogaja.

Profesori i velečasni Darko su učeno govorili o hrišćanstvu i hrišćanskoj Evropi, sekularnosti, koja nije u protivrečnosti sa hrišćanskim duhom, a ja sam jednog trenutka postavio pitanje šta zapravo podrazumevaju pod Evropom, da li kontinent do Urala, a možda i dalje od njega, ili Evropsku uniju? Jer ako je reč o EU, podsećam da predstoji Bregzit, prvi put jedna članica, i to značajna, napušta taj savez država, da je Italija, treća najveća zemlja u njenom sastavu, krenula nekim svojim posebnim putem mimo njenih pravila, izdvojila se takozvana Višegradska grupa – Poljska, Češka, Slovačka i Mađarska, ponovo se kontrolišu granice čak i između Nemačke i Austrije, a novije članice, Slovenija i Hrvatska, nikako da se pogode gde im je granica. Rekao sam da po mom mišljenju EU zapravo više ne postoji, samo što to damama i gospodi u Briselu još niko nije rekao. Ako je tako, Srbija ne treba da se brine što neće biti primljena u to društvo, jer dok bi stekla uslove neće ga u ovom sadašnjem sastavu više biti.

Jeste, nešto više od sedamdeset odsto stanovnika Evrope, i to mislim na kontinent, ne samo na EU, izjavljuje da su hrišćani. Jesu li iskreni? Ne prebrojavam samo koliko je građanki i građana proteklih godina istupilo, na primer, u Nemačkoj, iz Rimokatoličke i Evangeličke (luteranske) crkve, naime, od 2014. do kraja 2017. godine preko 1.600.000 krštenih punoletnih osoba, koje su sebe dotle smatrale vernicima. Važnije je nešto drugo. Pretpostavljam da svi koji se deklarišu kao hrišćani znaju Očenaš, a većina verovatno i osnovno iskazivanje Veruju – Credo – ali da li moleći se u sebi ili u crkvi sa zajednicom to čine automatski, takoreći “verglajući”, ili iskreno, promišljeno izgovorivši u sebi svaku reč svesni da je upućuju Svevišnjem? Da li izgovarajući “… oprosti nam dugove naše, kao što i mi opraštamo dužnicima svojim”, znaju da u ovom kontekstu dug – na latinskom debita – znači krivica?

To je veoma ozbiljno pitanje. Da li smo zaista spremni da oprostimo sve što je učinjeno protiv nas, iskreno, bez kompromisa? Sve? Reče li svojevremeno patrijarh srpski German “oprostiti kao hrišćani moramo, ali zaboraviti kao ljudi ne možemo”? Da li su izgovarajući molitvu, koja se smatra simbolom vere, iskazujući da veruju “u jednu, svetu, sabornu i apostolsku crkvu”, svesni da se podrazumeva svekoliko hrišćanstvo, a ne njene pojedine varijante? Ako bismo mogli da proniknemo u duše evropskih hrišćana, verujem da bi iskrenih vernika preostalo mnogo manje od 70 odsto. Da li su oni koji bi prošli takvo sito, dokaz da je današnja Evropa hrišćanska? Ne verujem.

Sve je to, naravno, razmišljanje “nevernika”, ateiste, koji ipak voli da uvek nanovo čita svete knjige religija vezanih za praoca Avrama, a nacionalno je neopredeljen, da ne kažem anacionalno biće, iako sam po Hitlerovom učenju stopostotni Jevrejin, ali Hitlera i njegovu ideologiju ni inače ne podnosim. Osim toga, nikako ne mislim da su kritičari ultradesne vlade države Izraela, u koje spadam, antisemiti, kao što to redovno tvrde ogorčeno protestujući iz izraelske ambasade na svaku reč upućenu protiv politike vlade te bliskoistočne države.

Učeni profesori i teolozi se nisu ljutili, nasmešili su se na moja izlaganja i rekli da je moje razmišljanje zapravo potpuno u evropskom duhu, što me je, priznajem, ispunilo zadovoljstvom.

Ivan Ivanji

Vreme online

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



Jedan komentar na tekst Vladari, vlast i božja volja

  1. Danilo Knezevic

    31/12/2018 at 21:17

    Ivan Ivanji je najkompetentniji autor koji se pojavio na ovom sajtu. Njegovo zivotno iskustvo je neprocenjivo. Sa njegovim stavovima ni ne moramo da se slozimo ali je zato autor cije razmisljanje ne mozemo da zaobidjemo ni pod razno ako drzimo do svojeg mentalnog zdravlja. Sve u svemu Knjizevnik i uman covek cije sve tekstove valja pazljivo citati.

Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.