Vodič kroz simfonije: Elgarova Druga

Priznajem. Nekada sam mislio da je Elgar kompozitor koji bi mogao da bude sveden na kliše “Poslednje noći Promsa” (Proms – koncerti koji se održavaju tokom leta u Rojal Alber Holu, prim.prev.) i svoje raskošne brkove, da su on i njegova muzika zaglibili u britanskoj bari ustajalog romantizma koji je bio zastareo čak i u svoje vreme, osuđeni zauvek samo na to da govore o smešnoj carskoj ambiciji i patriotskom stoicizmu.

Komad koji mi je prvi otvorio uši za idiotizam mog razmišljanja o Elgaru bila je Druga simfonija, posebno njen spori stav. Ova muzika blista neobičnim, prikrivenim sjajem, koji je jedan od najposebnijih zvukova koje je neki poznoromantični kompozitor ikad prizvao iz orkestra. Postoji jedan odlomak uznemirujuće vizionarske moći (čuje se dva puta tokom stava) u kojem Elgar istovremeno razlaže i prekomponuje svoj orkestar. Melodija dugog daha događa se negde u žičanim i drvenim duvačkim instrumentima – čak je i u partituri teško tačno videti kako i gde se melodija svira, takvo je bogatstvo Elgarovog orkestralnog pisanja – ali oko nje nalazi se lagana rozeta linija harfe i podeljenih delova violine, viole i violončela koji blistaju i trepere. Plemeniti obris melodije pretvara se u mnogo dvosmislenije snoviđenje zapanjujućim podvigom orkestralne imaginacije, u kojoj boja i punoća zvuka postaju način osećanja. To je isto tako senzualan zvučni svet kao onaj koji je Vagner pronašao u Parsifalu, koji se precizno čuje i eterično je efikasan kao bilo šta Debisijevo. Ali njegova izražajna kombinacija nežnosti i melanholije je nešto što definitivno pripada Elgaru.

 

 

Elgar, koloristički genije: to je samo jedan od mogućih načina da se čuje jedan deo Druge simfonije. Ima ih još mnogo: ceo komad je postavljen kao kontrast između spoljašnjeg sveta velike simfonijske strukture i unutrašnjeg, privatnog carstva snova, sumnji i ponekad noćnih mora. Elgarovo jedinstveno majstorstvo u ovom ogromnom, sat vremena dugom delu je to što stvara dovoljno simfonijskog zamaha da vas provede kroz muzičku arhitekturu, dok istovremeno potkopava tu monumentalnost trenucima vizionarske statičnosti, liričnosti i, povremeno, nasilja. Izražajni uticaj ovih izvanrednih odlomaka i oseća se upravo zato što dolaze u okviru ovog gigantskog simfonijskog dizajna. Moja poenta je sledeća: Elgarova Druga simfonija nije samo zapanjujuće moderan fenomen za 1911. godinu, kada je Elgar dirigovao svetsku premijeru u Kraljičinoj dvorani, koji pripada tamo rame uz rame sa najvećim simfonijama iz vremena pre Prvog svetskog rata pisanim bilo gde u Evropi. Druga simfonija odvažila se za stvari koje su i dalje upečatljivo savremene i bolno dirljive.

U ovoj simfoniji spojila se vrtoglava mešavina uticaja u Elgarovom privatnom i javnom životu. Tu je njegova veza sa Alis Stjart-Vortli, njegovom muzom i inspiracijom u to vreme, kojoj je napisao kako u ovoj muzici „pokaza svoju dušu“; delovi simfonije napisani su u Veneciji, čiji je Trg Svetog Marka možda inspirisao otvaranje sporog stava i skerca; komad je posvećen uspomeni na Edvarda VII, koji je umro 1910. godine, pa se taj stav često smatra monarhovim memorijalnim pogrebnim maršem, ali muziku su sigurno inspirisali i bliski prijatelji koji su umrli poslednjih godina; konačno, Elgar je u partituru dodao citat iz Šelijeve pesme – Retko,retko dolaziš duše uživanja!.

Taj osećaj borbe, mučne sumnje ispod naizgled samopouzdane površine, neuhvatljivog pokušaja da se zgrabi duh ushićenja pojavljuje se na samom početku simfonije, kada uvodni ton mora da se iskrivi kod gudača i duvača nekoliko mučnih sekundi pre nego što procveta u prvu melodiju. Još jasnije se čuje na sredini stava, koji se stišava u čudnoj statičnosti prozračnih, ali izuzetno detaljnih boja – poslušajte način na koji se melodije dele među žicama i okružuju čudnim hromatskim oreolom harfi i delovima napisanim za duvače – pre nego što se glavna melodija vrati, sa duhom donekle usiljenog trijumfa.

 

 

Skerco sadrži noćnu moru simfonije, krešendo koji preplavljuje orkestar ogromnim talasom ritmičke snage. To je trenutak zbunjujućeg nasilja usred skerca, koji je, osim toga, filigranski virtuozan. Kako je Elgar rekao, to predstavlja „ludilo koje prati prekomernost ili zloupotrebu strasti“ – znakovita fraza u kontekstu Elgarovog života u to vreme. On je krešendo povezao i sa zastrašujućom slikom svesnog leša u Tenisonovoj pesmi preko čijeg groba gaze konji sa kopitima koja “udaraju, udaraju mi u teme i u mozak”.

Na premijeri, došavši do kraja varljivo spokojnog finala (simfonija se zatvara blistavom tišinom, suprotno od trijumfnog meteža koji je zaokružio njegovu Prvu simfoniju), Elgar je bio zbunjen reakcijom publike koja nije baš bila ushićena. Pitao je dirigenta orkestra VH Rida: “Šta im je, Billi? Sede tamo kao skupina plišanih svinja”. Mislim da je to nerazumevanje bilo dokaz ne svinjavosti publike, već ogromnog izražajnog bogatstva i složenosti simfonije. Ovaj komad je suštinski Elgar, jer je njegova retorika sušta suprotnost očiglednoj emocionalnosti ili podrazumevanoj simfonijskoj grandioznosti. Dvosmislen je, neuhvatljiv, višeslojan, i zbog toga je tako emocionalno moćan – zato je jedna od najvažnijih simfonija 20. veka.

Pet ključnih izvođenja:

Edvard Elgar / Londonski simfonijski orkestar: originalni snimak i dalje služi kao primer – još uvek ima više očaja i nabujale energije u Elgarovom snimku nego bilo kojem koji je usledio. A deo probi izvođenja iz 1927. godine možete čuti ovde.

Kolin Dejvis / Londonski simfonijski orkestar: ogroman intenzitet i liričnost Dejvisa i LSO snimljeni su uživo u Barbikanu 2002. godine

Mark Elder / Orkestar Hale: Elder i njegovi svirači iz Mančestera dokazuju zašto su stvorili novu praksu izvođenja za Elgara – takođe, Ser Mark recituje Šelija.

Đuzepe Sinopoli / Orkestar Filharmonije – Sinopolino kontroverzno sporo izvođenje otkriva modernost boja i kontrapunkta Elgarove simfonije.

Sakari Oramo / Kraljevska filharmonija iz Stokholma – Oramo na ovom snimku izvodi svojeg Elgara i osvaja prostor na evropskim repertoarima.

Naš predlog:
Snimak koji je nastao godinu dana nakon što je orginalni tekst Toma Servisa napisan – Vasili Petrenko / Kraljevska filharmonija iz Liverpula – prilično nezaboravno.

 

 

Piše: Tom Servis

Izvor: Glif
Izvor: theguardian.com
Prevod: Milica Špadijer

Prethodni nastavak

AUTORSKI PROFIL

Tekst je priredilo i prenelo uredništvo portala P.U.L.S.E. Stavovi izneti u tekstu nisu nužno i stavovi koje zastupa redakcija.

0 0 glasova
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
1 Komentar
Najstariji
Najnoviji Najpopularniji
Inline Feedbacks
View all comments
trackback

[…] Sledeći nastavak […]