“Gardijan” je svojevremeno objavio tekstove o pedeset najvećih i najvažnijih svetskih simfonija, kroz koje je ispričana priča o istoriji muzike i njenoj važnosti u našem svetu.
Počevši od sledeće nedelje, pripovedaću priču o tome kako je najpoznatiji oblik orkestralne muzike oblikovao muzičku istoriju kroz nehronološki, u potpunosti lični (i stoga nesumnjivo kontroverzni!) kanon od 50 simfonija za koje mislim da nam mogu najpouzdanije reći kako je forma promenila muzički svet, a i svet izvan koncertne dvorane.
Nadam se da ćemo tokom godine doći do osećaja da se u razvoju navodno apstraktne muzičke strukture ne radi samo o izmišljanju kompozicije ili eksperimentisanju, već o tome kako čujemo sebe i svoje mesto u svetu: od dvorske zabave ranih rokoko simfonija do idealizma koji je menjao svet s kraja XIX i početka XX veka oličenog u Bramsu, Brukneru i Maleru; od društvenog poretka ograničenog konvencijama i njihovim rušenjima u XVIII veku, u muzici Hajdna i Mocarta, do novijeg doba kreativnih sloboda i neograničenih mogućnosti, Beriovih simfonija (da, njegova Simfonija je zapravo simfonija!), Pitera Maksvela Dejvisa, Olivera Knusena ili Pera Nargarda.
Ali pre svega toga dolazi najosnovnije pitanje definisanja mojih pojmova: šta je simfonija? Pod simfonijom se obično misli na formu sa više stavova koja se razvila početkom XVIII veka u centralnoj Evropi (od barokne svite i operske uvertire) kao samostalno delo čisto instrumentalne muzike, koja je postala najprestižniji izraz muzičke arhitekture krajem XVIII, XIX i početkom XX veka, i vrhunac ambicija i dostignuća mnogih kompozitora.
Ali ona je mnogo, mnogo više od toga. Simfonija nije samo struktura, muzička formula ili skup „posuda“ – tri ili četiri stava kontrastnih brzina i karaktera – koje su kompozitori jednostavno morali da popune da bi se kvalifikovali za „simfonijske“ pisce. Simfonija je zaista način razmišljanja o tome šta muzika zapravo jeste, čemu zapravo služi.
Jer ako prihvatite ideju da je instrumentalna muzika sposobna da „kaže“ bilo šta, onda se u simfoniji ta moć oslobađa najveličanstvenije, najekstravagantnije i najdirektnije. Simfonija je krajnje otelotvorenje idealističkog poimanja muzike kao „najvišeg u umetnosti“, mesta izvan reči ili slika u kojem su transcendentna osećanja dobila čisti, nepatvoreni izraz. Kao što ćemo saznati, kulminacija tih ideja je način na koji su se promišljale i izvodile Betovenove simfonije: muzika kao što je Treća („Eroica“), Peta ili Deveta – iako je taj komad bio prva simfonija sa horom i tekstom.
Ali problem u razmišljanju o simfoniji kao o idealističkoj transcendenciji je taj što gubite iz vida kako ona komunicira i sa kime komunicira. Simfonija je uvek javna: i po tome za koga je napisana, i po orkestralnim snagama koje se stalno menjaju i šire, kojima su kompozitori mogli da se služe, i po tome ko će je čuti, od privatnih aristokratskih okupljanja krajem XVIII veka, preko buržoaske zabave u XIX do današnjih ogromnih gledališta. Priča o simfoniji, od Hajdnovih dela koja su definisala žanr, komponovanih za njegovu šačicu muzičara na dvoru Esterhazi do Malerovih simfonija, sa stotinama muzičara, društvena je drama, koliko i muzička. U njoj se radi o tome ko je platio kompozitora i muzičare, o tome šta se pričalo da simfonija predstavlja i o tome kakvu je ulogu kompozitori trebalo da ispune u društvu.
Često se kaže da je priča o simfoniji ograničena na prošlo vreme i da sada živimo u post-simfonijskom dobu. To je zato što se simfonijsko raspoloženje, sa svojim asocijacijama na red i koherentnost, ne uklapa u naše razbijenije i nestabilnije senzibilitete. Ono što se nadam da ćete možda čuti u istraživanju 50 simfonija tokom sledećih 12 meseci je upravo suprotno: krajnosti, poremećaji i neobičnosti u središtu simfonija XVIII i XIX veka, i nagon za stvaranjem neke vrste poretka od haosa u delima kasnijih XX i XXI stoleća.
Ostale teme kojih se nadam da ćemo se usput dotaći: paradoks dela koja se ne nazivaju simfonijama, ali koja su zaista „simfonijska“ po muzičkom jeziku kojim govore – Malerova Pesma o zemlji (Das Lied von der Erde) je samo najočigledniji primer. A tu je i zapanjujući raspon načina sviranja kanonskih simfonija Mocarta, Bramsa, Bruknera, Malera – i svih ostalih! – koje sada možemo odmah čuti jednim klikom miša.
To je fenomen koji je mnogo više od toga da je Vilhelmu Furtvengler trebalo duže za Betovenov spor stav 1940-ih nego Džonu Eliotu Gardineru 1990-ih. Razlika je zapravo otkriće dva potpuno različita pogleda na to šta znači „isto“ muzičko delo. To je proces obnove koji se nastavlja svaki put kada se ovi sjajni komadi pravilno, inteligentno, strastveno odsviraju – što znači da, na primer, Betovenova Peta simfonija nije fiksno delo koliko palimpsest muzičke istorije koji postaje samo bogatiji i bogatiji svaki put kad se svira, čuje i promišlja.
Simfonija, dakle, još nije gotova. A kad smo već kod Betovenove Pete, ona će biti odlična za početak sledeće nedelje… vidimo se tada.
Piše: Tom Servis
Izvor: Glif
Izvor: theguardian.com
Prevod: Milica Špadijer
Reč prevoditeljke: Kada sam, prilično uporedo sa usponima i padovima 2020. godine, odnosno „nove normalnosti“ počinjala da otkrivam svoje rupe u obrazovanju i razumevanju sveta, brzo sam shvatila da jako malo znam o klasičnoj muzici van opere i baleta. U pokušajima da to popravim, naišla sam na izuzetan skup tekstova Toma Servisa, muzičkog novinara koji je za Gardijan odabrao 50 simfonija, beskrajno interesantno ih približavajući čitaocu. Baš kako su izlazili pre osam godina, svake nedelje na Glifu moći ćete da pročitate novi tekst o verovatno najznačajnijoj muzičkoj formi svih vremena, počevši od današnjeg, uvodnog, o tome šta je simfonija i kako je „promenila svet“.
Vodič kroz simfonije napisao/la P.U.L.S.E dana
Pregled tekstova autora – P.U.L.S.E →
[…] Prethodni nastavak […]
[…] Vodič kroz simfonije […]