Vodič kroz simfonije – Betovenova Peta

“Gardijan” je svojevremeno objavio tekstove o pedeset najvećih i najvažnijih svetskih simfonija, kroz koje je ispričana priča o istoriji muzike i njenoj važnosti u našem svetu.

Eto početka. Betovenova Peta simfonija odzvanja udarcima svog čekića sudbine; ili su možda te četiri note transkripcija pesme bečke žutovoljke; ili simbol ratne pobede; ili preobražaj Kerubinijeve horske pesme. Ljudi su te prve note Betovenove simfonije čuli, tumačili i objašnjavali kao sve ove stvari i još mnogo toga. To je najpoznatija simfonijska putanja od izražajne tame molskog ključa do blještećeg svetla durskog.

 

Vodič kroz simfonije: Betovenova Peta - Glif

 

To su note koje su toliko poznate da ih danas ni ne čujemo kako treba. Verovatno su jedini oblici života koji sada zaista čuju dvosmislenosti na početku Betovenove simfonije iz 1808. godine odojčad ili vanzemaljci. Ono na šta mislim jeste da ova simfonija ne započinje u C-molu – iako tako stoji na početku. U stvari, tek kada se četvorotaktni ritam odsvira treći put, zaista znamo da smo u C-molu, a ne onome što bi moglo biti Es-dur. Vidite, ako otpevušite prva četiri tona ovog komada: da-da-da-DAM; da-da-da-DAM, još uvek bi bilo zamislivo da slušate simfoniju u duru, ako biste sledeću otpevušili notu svog prvog DAM-a i usaglasili je sa durskim akordom… Izvinjavam se ako počinjem da zvučim pomalo da-da-istički, ili sasvim moguće dam-dam-istički, ali poenta je u tome da je ovo samo prvi način na koji je muzika koju uzimamo zdravo za gotovo – najsnažniji, najuzbudljiviji i najprepoznatljiviji početak simfonije – zapravo mnogo složenija i višeslojnija nego što mislimo.

 

 

Moć, koncentracija i usijana jezgrovitost Betovenove muzike zapanjujuće su. Svoju burnu organsku hemiju međusobnih odnosa prvi stav stvara od atomskih čestica tonova kojima je započeo; u različitim oblicima četvorotaktna ideja prožima i ostatak simfonije; zatim dolazi do razrađenih varijacija sporog stava i njegovog obilnog sjaja dela napisanog za žičane instrumente koji je lirski, strukturni kontrapunkt dugog daha eksplozivnim fragmentima prvog stava. Skerco je jedna od najočiglednijih Betovenovih pozajmica od Mocarta: on citira i suptilno transformiše početak poslednjeg stava Mocartove 40. simfonije kako bi stvorio svoju temu; a iz ovog sveta senki horne zatrube još jednu verziju ritmičke ideje 3 + 1, ovog puta svedenu na jednu visinu tona. Prelazak iz skerca u finale jedan je od dramatičnih maestralih poteza u orkestarskoj muzici. Iz entropične magle pustih uspomena na temu otvaranja skerca, podvučenu zloslutnim otkucajima srca timpana, arpeđata violina penju se sve dok ne dosegnu tremolo, krešendo i plamen nepatvorene C-dur velelepnosti – i početak finala, sa trombonima, pikolom i kontrafagotom, koje je Betoven držao u rezervi do ovog klimaktičnog stava.

Zahvaljujući ne baš idealnim uslovima njenog prvog izvođenja u decembru 1808. godine (koncert je trajao puna četiri sata u slabo zagrejanoj sali, prim. prev.), trebalo je vremena da Peta postane simfonija nad simfonijama koja je oličavala svu snagu i mogućnosti instrumentalne muzike, obrazac za putovanje od tragedije do trijumfa koji će postati muzički i dramski nacrt za sve naredne simfonijske kompozitore.

Betovenov savremenik E.T.A. Hofman napisao je 1813. godine da je Peta ovaplotila romantični aksiom da orkestralna muzika, oslobođena reči ili drugih svetovnih koncepata, može da zaviri u „carstvo beskonačnog”. Ova simfonija, napisao je Hofman, „pokreće mašineriju poštovanja, straha, užasa, bola i budi onu beskrajnu čežnju koja je suština romantizma“. I to je stvorilo ceo jedan način razmišljanja o ovoj simfoniji i mnogim drugima, kao o „čistoj“ ili apstraktnoj muzici. Ali to znači da se gubi iz vida šta simfonija pokušava da uradi. I ono što konačno shvatamo, posle više od dva veka, jeste da Peta obitava u „carstvu beskonačnog“ ne zato što joj izmiču značenje ili značaj, već zato što je ispunjena unutar-muzičkim i van-muzičkim značenjima. Pročitajte ovde šta otac veštačke inteligencije Marvin Minski piše o tome šta i kako prvih nekoliko taktova Pete simfonije prenose našem mozgu. S druge strane, Džon Eliot Gardiner čuje – i diriguje – komad kao glazuru nadanja, snova i melodija Francuske revolucije, ukazujući na povezanost jedne od tema u poslednjem stavu sa melodijom Ružea de Lila, kompozitora Marseljeze.

Peta se i dalje nalazi u prostoru osporavanja, a u smislu izvođenja, promišljanja, pa čak i u smislu njenog teksta (između ostalog, do današnjeg dana besni rasprava o tome treba li se držati ponavljanja skerca ili ne). To što je toliko poznata nije znak da je iscrpena, već da ima beskrajni potencijal za obnavljanje. Sve što treba da uradimo jeste da nastavimo da razmišljamo, nastavimo da slušamo i ne odbacujemo mogućnost da se zapanjimo ovom simfonijom, bilo da je čujemo kao metafizički napredak (poslušajte Vilhelma Furtvenglera) ili protest krvi i groma (Džon Eliot Gardiner ). Istovremeno, za divno čudo, ona je sve to – i još više.

 

 

Pet ključnih izvođenja

1910: Prvi snimak kompletne simfonije i jedno od najfascinantnijih – visceralni nastup Friedriha Karka sa Simfonijskim orkestrom Odeon.
1952: Napeti, strogi nastup Artura Toskaninija u Karnegi holu sa NBC Simfonijskim orkestrom.
1954: Betoven, vizionar: protejski nastup Vilhelma Furtvenglera u Berlinskoj filharmoniji.
1974: Inspirativni, potresni nastup Karlosa Klajbera sa Bečkom filharmonijom.
2012: Zapaljiva, revolucionarna verzija Džona Eliota Gardinera sa njegovim Revolucionarnim i romantičnim orkestrom

Piše: Tom Servis

Prethodni nastavak

Sledeći nastavak

Izvor: Glif
Izvor: theguardian.com

Prevod: Milica Špadijer

AUTORSKI PROFIL

Tekst je priredilo i prenelo uredništvo portala P.U.L.S.E. Stavovi izneti u tekstu nisu nužno i stavovi koje zastupa redakcija.

5 1 glas
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
2 Komentara
Najstariji
Najnoviji Najpopularniji
Inline Feedbacks
View all comments
trackback
3 months ago

[…] Sledeći nastavak […]

trackback

[…] Prethodni nastavak […]