Žili Mane, Renoar i Drajfusova afera

Jedna mlada Francuskinja je 1893. godine počela da piše dnevnik i time će da se bavi u preostalom delu svog nadolazećeg devojaštva.

„Uvek sam želela da vodim dnevnik,“  odlučno je zapisala, “zato mislim da ću sada započeti sa jednim“

Žilijin dnevnik nije bio jedna “uredna, ženi dolična sveska u kožnom povezu, nego zbrkane beleške naškrabane u staroj vežbanki, često olovkom, izlaganje jednako spontano kao i zapisani sadržaji”. Međutim, na našu sreću, dnevnik je sačuvan i objavljen u redigovanom izdanju, ilustrovano fotografijama i slikama ljudi i događaja o kojima je pisala, ali i nje same.

Dnevnik nam pruža jedan fascinantan, iz prve ruke potekli uvid u svet impresionista kao i same Francuske na prelazu iz devetnaestog u dvadeseti vek. Ono što, međutim, daje dnevniku jednu specijalnu pikanteriju jeste tačno podudaranje vremena beleženja sa Drajfusovom aferom, jednim od najčuvenijih sporova, kontroverzija u skorašnjoj francuskoj istoriji. Ova afera je dovela do vrhunca duboke i ponekad čak nasilne raskole u francuskom društvu po pitanju odnosa, stava prema nacionalizmu, tradiciji, lojalnosti, pravdi, individualnim pravima, religiji i antisemitizmu.   

Ovaj  članak je prvenstveno fokusiran na ono što je Žili napisala o pomenutoj aferi. Ali pre no što se pozabavimo tom problematikom, vredno je truda da se kaže nešto i o samoj Žili, o pozadini njenog dnevnika.

Jedan privilegovan život

Žili je rođena 1878. godine. Njeni roditelji su bili visoko obrazovani, kulturom zadojeni, materijalno nezavisni, imućni ljudi. Umesto da je šalju u školu, obezbedili su joj privatne učitelje i devojka vrlo rano dolazi u dodir sa muzikom i slikastvom, što je volela i čemu je bila vrlo vična. Još sasvim mlada, ležerno se kretala u umetničkim i književnim krugovima. Upoznala je brojne tadašnje čuvene umetnike kakvi su bili Mone, Renoar i Dega. Već kao dete putovala je u inostranstvo, gde je nalazila užitak u obilaženju galerija i muzeja, pri čemu je razvila sposobnost pronicljivog prepoznavanja onoga što je zaista vredno. Bila je jedino dete, izuzetno privlačna i često je pozirala kao model drugim umetnicima, među njima Mane, njena majka, ugledna impresionistička slikarka Bert Moriso i Renoar (Slika 4).

Žilijin,  kako se čini, idiličan život bio je razoren smrću oba voljena roditelja u razmaku od tri godine.  Bilo joj je 16 godina kada je ostala siroče. Pod toplim starateljstvom Stefana Malarmena, od tada je živela sa svjim rođacima sa kojima je bila vrlo bliska. Takođe je dobila podršku umetnika koji su bili prijatelji porodice.  Naročito Renoara, koji je primio kod sebe Žili za čitavo leto posle Bertine smrti, ispoljavajući prema njoj veliku ljubaznost. Njegovo interesovanje za dobrobit devojke ostalo je trajno. 

Ono što je Žili zapisala u dnevniku o svom životu proteže se u rasponu od trivijalnih, svakodnevnih događanja, pa sve do trenutaka velike tragedije. Njena sećanja na oca i na neočekivanu smrt majke zabeležena sa mnogo bola i potresenosti. Prevashodni utisak koji se može steći jeste da su ovo dnevničke beleške jedne izuzetno bistre, dopadljive i kulturne mlade žene. U tom smislu, na primer, mada je očigledno da Žili jako voli Renoara i da mu se divi,  ipak ne dozvoljava da to daje ton njenim izuzetno iskrenim neposrednim  zapažanjima o njegovim razgovorima i ponašanju. To naročito dolazi do izražaja kada se Žili bavi temom Drajfusove afere.

Drajfusova afera   

Tokom 1890-tih godina u Francuskoj je bilo mnogo ljudi koji su se osećali ugroženo i nesigurno, netrpeljivost prema strancima i nacionalizam su bili u porastu.  Posle sramnog poraza u ratu sa Pruskom (1870-71) i gubitka Alzasa i Lotaringije kao posledice poraza, Francuska je bila žestoko uzdrmana nasiljem za vreme  pariske Komune. Takođe je vladao neprestani strah od daljih ratova sa susednim zemljama, Nemačkom i Engleskom. U takvom okolnostima neki Francuzi su bili više nego spremni da nađu nekoga koga bi okrivili za nesreće koje su ih zadesile.  Zbog svoje istaknute uloge u francuskom javnom, finansijskom i intelektualnom životu Francuske Jevreji su predstavljali vrlo lako uočljivu metu. Došlo je do znatno porasta u javnom iznošenju antisemitskih pogleda, često izraženih sa mnogo zlobe i sasvim otvoreno, tako da su Jevreji optuživani  da rade protiv interesa Francuske, pa čak i da kuju zaveru sa ciljem njenog razaranja.

Na ovoj mutnoj pozadini na videlo su izbili dokazi koji su navodili na zaključak da je neko u francuskoj vojsci odavao tajne informacije Nemcima. Sumnja je pala na kapetana Alfreda Drajfusa, talentovanog, uspešnog ali ne naročito popularnog karijernog oficira (slika 5). Uz to, Drajfus je bio Jevrejin.  Pri kraju 1894., posle jedne užurbano sprovedene istrage, Drajfus je osuđen za veleizdaju i javno ražalovan pred masom koja mu se rugala i izvikivala grube uvrede na račun Jevreja. Osuđen je na doživotnu robiju na zloglasnom Đavoljem ostrvu, dalekoj kažnjeničkoj koloniji preko puta Francuske Gijane u Južnoj Americi.

Međutim, kako je vreme odmicalo, u javnosti su sve više poćele da kolaju ozbiljne sumnje u pogledu Drajfusove  krivice. Nađeni su i obznanjeni  dokazi koji su upućivali na zaključak da je jedan  drugi oficir, major Esterhazi bio pravi krivac i da je bilo fabrikovanja lažnih dokaza u visokim vojnim krugovima.  Građani Francuske su se sve više – često i uz primenu nasilja – podelili glede svojih viđenja stvari, došlo je do žestokih rasprava i među prijateljima, svađali su se susedi, sukobljavala se jedna porodica sa drugom (Slika 6). Lojalnost domovini je stavljena na tešku probu. Na jednom kraju su bili desničari, ultra-nacionalisti, katolici i mrzitelji Jevreja, dakle onaj deo francuske populacije koji je bio protiv Drajfusa. Drugi ekstrem su sačinjavali levo orijentisani ljudi, intelektualci, sekularni Francuzi ili Jevreji, koji su iskazivali svoju solidarnu podršku Drajfusu.  Međutim, s obzirom na to da je u sve to bilo uključeno tako mnogo činilaca, mnogo su ljudi su se opredelili za poziciju negde između te dve krajnosti, i u svakom slučaju bilo je mnogo izuzetaka na obe strane .

1898. godine afera je doživela veliki preokret, kada je Esterhazi oslobođen krivice na zatvorenom vojnom sudskom postupku, navodeći Emila Zolu da objavi svoje čuveno otvoreno posmo J’ Accuse…! na naslovnoj strani pro-Drajfusovskog  lista  L’Aurore, Žorža Klemansoa pr (slika 7). Zola je vehementno izneo tvrdnju da se vojska angažovala u prikrivanjem zataškavanje krupnih razmera i pozvao vladu da ponovo otvori celokpan slučaj. Užurbano je osuđen zbog krivičnog dela klevete I kako bi izbegao zatvor pobegao je u Englesku [8]. Ali je pritisak javnosti naterao novu vladu da naloži novo suđenje Drajfusu. I opet, Drajfus je proglašen krivim, ali je napravljen politički kompromis shodno kome  je pomilovan i pušten na slobodu.

Renoarovi pogledi na Aferu  

Odražavajući široko neslaganje u pogledima na Drajfusa u zajednici kao celini, francuski umetnici i pisci su takođe bili podeljeni. Tako, na primer, Mone, Pisaro, Prust i Zola su bili energično prodrajfusovci, dok su Dega, Sezan i pesnici Pol Valeri i Anri Ruar bili žestoko protiv Drajfusa. 

Degaovi pogledi na Drajfusa bili su u velikoj meri uslovljeni njegovim zloglasnim antisemitizmom, koji je vremenom postajao sve oštriji i sve ličniji.  U kombinaciji sa njegovom opštom polemičkom, svađalačkom naravi, to će na kraju imati za konačni ishod gubljenje praktično svih prijatelja, najizrazitije na porodicom Alevi, sa kojom je bio jako blizak.

Manje su poznati, međutim. pogledi Žilijinog voljenog Renoara. U naklonošću obeleženoj knjizi sećanja Žana Renoara Renoar, moj otac, napisanoj mnogo godina posle tih dramatičnih zbivanja, prikazuje Reanoara kako nepregnuto pokušava da zauzme nekakvu srednju liniju u Aferi. U tom smislu citira Renoara kako kaže:

“Ljudi su ili za ili protiv Drajfusa. Pokušavam da budem jednostavno Francuz. Prema Žanu, Renoarov savet je bio da se “ostane tih i sačeka da vrenje prođe”,

te je pokušavao da izbegne da se upetlja sa ekstremnim gledištima bilo Pisaroa (koji je i sam bio Jevrejin i pristalica Drajfusa) ili antidrajfusara kakav je bio Dega. Žan takođe izveštava  o Renoarovoj bojazni da bi Afera za razultat “mogla  da dobije oblik antisemitizma među nižom srednjom klasom. Mogao je da predvidi čitave armije bakalina i sličnih trgovaca kako nose kapuljače i tretiraju Jevreje na način koji KKK tretira crnce”. 

Prema Žanovom izveštavanju Renoarova odluka da se jednom prilikom ne pridruži izložbi na kojoj su izlagali Pisaro i Gogen nije bila motivisana bilo kakvim ličnim antagonizmom prema Pisaroovoj prodrajfusovskoj poziciji.  Renoar je prethodno posetio izložbu, dok ga je neupućeni Dega zabrinuto upitao,

„Ti sigurno nećeš da uradiš tako nešto, zar ne?”  Renoarov odgovor je glasio, “Ko? Ja? Zar ja da izlažem sa bagrom Jevreja i socijalista? Mora da si sišao s uma!”

Njegov sin tumači ovo kao lukav, premda pogrešno izveden pokušaj da zavara Degaa. Pravi razlog da Renoar ne izlaže bio je jednostavno to, da nije podnosio Gogenove slike (“Njegove Bretonke izgledaju previše beskrvn”).

Međutim, iz Žilijinih dnevničkih iskaza stičemo prilično drugačiji utisak. Kako urednici dnevnika ističuHowever, redovito je zapisivala da je Reanoar izražavao raznolike, protiv Jevreja uperene poglede. Tako, na primer, januara 1898., tokom jedne rasprave o Aferu, Žili citira Reanoara kako kaže,

“/Jevreji/ dolaze u Francusku da zarade novac, ali kada dođe do bilo kakve borbe, sakrivaju se u žbunje… Mnogo ih je u vojsci, jer Jevreji vole da hodaju noseći uniformu”.

Tokom iste diskusije Žili beleži I ove Renoarove reči:

“hajde da se pozabavimo Pisaroom, ‘Jevrejinom’, čiji sinovi nisu autohtoni ni u jednom zemlji i koji ne služe ni u jednoj vojsci“. Renoar ide alje, „Jevreji su žilava rasa. Pisaroova žena nije jedna od takvih, ali sva deca jesu, čak i više nego njihov otac.”

Jednom drugom prilikom, Žili navodi kako Renoar govori o tome, kako je bilo “prirodno” da je odbio da potpiše peticiju koju su potpisivali Jevreji i anarhisti tražeći ponovno razmatranje Drajfusovog sudskog . Tokom jedne beskonačne rasprave, “vrlo uzrujani” Reanoar je primetio da će “posebnost Jevreja prouzrokovati raspadanje”.  Opet, jednom drugom prilikom, narugao se slikarstvu Gistava Moroa nazivajući je “umetnost za Jevreje.

Kada čitamo ove Renoarove nepromišljene komentare čini nam se da su Renoarova osećanja otišla dalje od pukog političkog konzervativizma i da su bila manje neutralna nego što nam to sugeriše sinovljeva knjiga.

Pogledi Žili na Aferu

Kakav je bio stav same Žili?

Od jedne mlade devojke koja je ostala bez roditelja, kakva je bila Žili, moglo se očekivati da njeni pogledi budu pod snažnim uticajem shvatanja ljudi kojima se divila i koje je volela. Međutim,  način na koji se to desilo – kao što su naglasili urednici dnevnika – to je bilo izuzetno jednolično, homogeno, porodica je “izgleda bila okružena antidrajfusarima ”, uključujući i Degaa i Renoara. Ernest Ruar, takođe  slikar, čovek koji će kasnije postati njen muž, isto tako je poticao iz jedne izričite antidrajfusarske porodice i, prema Degau, bio je umešan čak i u udaranju drajfusara na jednom političkom mitingu .

U svom dnevniku, Žili zapravo i ne pominje Aferu sve do 1897. godinem kada joj je bilo 18 godina.  Ona je opisuje kao sasvim “izvanrednu” I dodaje, “Kako bi užasno bilo da se ovaj čovek osudi ako nije  kriv – ali je nemoguće da bude tako”.  Ovaj završni komentar otkriva suštinu i tipična je ilustracija kako su mnogi Francuzi osećali u ta vremena. Za njih je uloga armije bila toliko uzvišena i tako nerazmrsivo prepletena na čašću Francuske, da je bilo prosto nepojmljivo da bi mogla da bude umešana u takvu obmanu. Sledstveno tome sporenje između reputacije armije reputacije Drajfusa moglo je da ima samo jedan ishod – Drajfus mora da bude kriv.

U istim redovima, prilikom imenovanja Lubea za novog predsednika Republike, Žili napominje,

“stravično je… pomisliti da je vojska dužna da služi i da brani čoveka koji je na strani njenih neprijatelja. On ne može da bude Francuz ako je drajfusar. Gnevna sam i skrhana žaleći našu jadnu zemlju povodom ovog poslednjeg slučaja. Volela bih da sam muškarac i da mogu da demonstriram i izvikujem parole. Mora da je uzbudljivo biti angažovan u politiku, ali istovremeno i strašno.“ I onda ponovo, dok čita drajfusarske novine  L’Aurore, žacne se: “Ovo su sramne novine. Takvi užasi o vojsci ne bi smeli da budu napisani”.

Nadalje, kako se Afera odugovlačila, njeni nacionalistički pogledi su počeli da poprimaju elemente ozlojeđenosti zbog onoga što je videla kao rastući jevrejski politički uticaj. Sredinom 1899. napominje:

“Drajfusari.. i Jevreji itd. će biti u stanju da ležerno vladaju. Sirota Francuska!”  Na sličan način beleži komentar, “Lube je isti kao njegovi prijatelji Jevreji. Podnosi uvrede I nikada neće da podnese ostavku.” A kada je objavljeno da će suđenje Drajfusu biti ponovljeno, Žili uzvikuje, “Kako su moćni ovi Jevreji!”

Međutim, kada to kaže, jasno je da Žili nije delila gotovo opsesivnu zabrinutost svojih mentora. Jedne večeri posle obeda ona zapisuje kako je “beskonačna prepirka o Drajfusovoj aferi opet počela, sa ponavljanjem onoga što je ranije već rečeno”. Nakon što je Renoar izneo jedan od svojih komentara o Jevrejima, očito je da joj je svega bilo dosta.  

“Moglo bi to da bude zanimljivo, ali je zaista već dosta svega što je dosad rečeno o celoj aferi”, veli Žili, “Ne možemo da smislimo ništa da kažemo.”

Kraj Afere

Drajfus je na kraju 1906. oslobođen svake krivice. Kasnije će se opet priključiti vojsci I slućiti u Prvom svetskom ratu, proizveden je u Oficira Legija časti i unapređen u čin potpukovnika. Umaro je 1935. godine, ali se odjek raskola izazvanog Aferom i dalje čuje, do dana današnjeg.

Dnevnik Žili Mane se prekida 1899., upravo kada se pripremala za svoj brak sa Ernestom Ruarom. Nakon sklopljenog braka, Žili i Ernest su i dalje bili tesno zainteresovani za umetnički život i aktivno su učestvovali u njemu. Pomagali su u organizovanju nekoliko značajnih izložaba Impresionista. Imali su tri sina. Žili je dugo nadživela Ernesta i umrla je 1966., kada joj je bilo 88 godina.   

Renoar je nastavio da slika, mada ga je vremenom imao sve više teškoća zbog artritisa. Umro je 1919.  godine. 

Dega je umro 1917, ostavši ogorčeni antisemita do kraja.

Filip Mekkuat

Preveo sa engleskog: Mirko Gottesmann

  Drajfusova afera, Edgar Dega, Eduar Mane, impresionizam, Istorija, Renoar, Slikarstvo