Ulogujte se / Kreirajte profil

Žižek vs Peterson: Kratak uvid u filozofsku „debatu veka“

.

Become a Patron!

.

 
[wpedon id=”90510″ align=”center”]
 

Sony Centar u Torontu (Kanadi) u petak 19. aprila bio je „hot spot“, žarište filozofske intelektualne revije paradigmatične za kapitalističko društvo potrošačko-senzualističkog tipa. Tamo je naime održana dugoočekivana i pompezno najavljivana debata između slovenačkog filozofa i teorijskog psihoanalitičara Slavoja Žižeka i kanadskog kliničkog psihologa Džordana Pitersona. Događaj, kao i sve ono što mu je prethodilo, je privukao kolosalnu pažnju, kako akademskog sveta i naučne zajednice uopšte tako i virtuelnih zajednica. Cunami komentara na fejsbuku, mimova, tvitova, zapljusnuo je „društvene mreže“. Očekivanja su probila plafon, intelektualna zajednica i publika generalno se podelila u dve grupe: ili ste u timu (levo) „Žižek-Cut-The-Balls-Slavoj“ ili ste u timu (desno) „Peterson-Clean-Your-Room-Jordan“. Oni malobrojni koji su se uputili na „treći put“, da ne kažem ostali u centru, podozrivo i čak cinično osluškivali su čitavu halabuku.

Događaj se može posmatrati sa različitih strana. Čitava stvar se može posmatrati kao jedinstven fenomen, gde imamo dve „intelektualne zvezde“ takozvanog Zapada, jedan do bola ispromovisan i naduvan „event“, filozofsku debatu koja se upoređivala sa bokserskim mečevima, „intelektualnim“ susretom Ronalda i Mesija i slično; sve to postavljeno i posmatrano u određenom kontekstu. Dakle, može se ispitivati zabavljački, senzualistički aspekt debate koji savršeno odgovara savremenoj kapitalističkoj ideologiji potrošačkog društva, ekonomiji zadovoljstva i zabave, u kojoj je čak i ono što bi na prvu izgledalo kao suvoparna visoko-intelektualna diskusija dvojice profesora-doktora o ključnim i potresnim pitanjima današnjice predstavljeno kao prvoklasna drugorazredna predstava ili film b-produkcije u kojem imamo sve elemente lošeg trilera, komedije i tragedije. Neka pitanja koja se tu mogu formulisati su: šta nam jedna takva debata i jedan tako strukturiran i isceniran događaj, kao i sve ono što ga je propratilo (sva medijska pažnja i promocija, opšte ludilo na virtuelnim zajednicama, na desetine youtube klipova o samoj debati i pre same debate…), dakle, šta nam sve to govori o statusu i prirodi samog akademskog sveta, „intelektualne elite“ i najvažnije odnosu i mestu koje ovi imaju u okviru jednog kapitalističkog, digitalnog i i definitivno ideološki ustrojenog društva.

Drugi aspekt se tiče, recimo, samih likova i njihovih dela, Žižeka i Pitersona, kao predstavnika dve struje mišljenja koje dolaze sa levog i desnog spektra, kada su u pitanju njihove političke filozofije. Problem Žižeka i njegovog etiketiranja kao „radikalno levog“ mislioca i autora je jedna druga i duga tematika, koja se banalno može sumirati slikom ljubavnog para koji proživljava krizu vlastite veze i nesporazume u komunikaciji; dok se za Pitersona slobodno može reći da više pripada „čisto“ desničarskom načinu rezonovanja, barem više nego što Žižek pripada „čisto“ radikalno levom. U najkraćem, Žižek je kritikovan od strane levičara kao „opasan“ mislilac, kvazi-levičar, jer odvlači pažnju sa pravih problema, previše se udubljujući u dijalektička i apstraktno-filozofska spekulisanja, praveći se da je „marksista“, a u stvari prodajući muda za bubrege, da se stručno-tehnički izrazim. Isto tako kritikovan je i od strane desnice, ali i liberalnog mainstream-a, kao „opasan“ marksista. Dok je Piterson, sa druge strane, mnogo srdačnije prihvaćen od strane evropske desnice, anti-feminističkih pokreta, anti-marksista, zagovornika kapitalizma (slobodnog tržišta) itd.

Sve u svemu, slojevita bi bila jedna podrobna i zaista iscrpna analiza ovog događaja, uzimajući u obzir navedene momente. Nemam nameru to ovde da činim. Ono što želim da učinim jeste da iznesem, ukratko, svoje viđenje/tumačenje Žižekovog i Pitersonovog nastupa, njihovih izlaganja i diskusije koja je usledila, bez preteranog ulaženja u detalje njihovih argumenata i elaboriranja istih.

Pitersonovo uvodno izlaganje je bilo, blago rečeno, mučno za slušati. (Sad će neki reći „evo ga, Žižekov fan jedan kroz jedan). Da, ne krijem da mi je Žižek mnogo bliži po svojim idejama, načinu rezonovanja, pa čak i kao ličnost, zabavniji je i duhovitiji. Ali, ovde zaista pokušavam da budem nepristrasan. Zašto je, da se ponovo tehnički izrazim, Piterson ukakao svoj prvi nastup? U njemu je pola sata prepričavao i kritički analizirao u kratkim crtama Marksov i Engelsov „Komunistički manifest.“ Samo po sebi to nije ništa loše niti pogrešno. Ali posmatrano iz konteksta debate koja nosi naziv „Sreća: marksizam vs kapitalizam“, u kojoj učestvuje jedan od vodećih marksističkih i levičarskih autora (barem na papiru, iako je kao što sam već istakao ovo određenje previše usko za Žižekovu misao i pitanje je da li mu se može prilepiti bez posebnih napomena) dakle, iz tog ugla gledano, Piterson je ušao u debatu potpuno nespreman i nepažljiv, da ne kažem, nepromišljeno. Prvo, njegova kritika, kao i njegovo razumevanje marksizma bili su na udžbeničkom nivou srednje škole. Okej, opet će neko reći, ali Piterson je pre svega klinički psiholog, on se bavi individualnim dušama, a ne društvom u smislu jedne političke filozofije. Da, to je tačno. Ali, ponavljam, uzimajući u obzir situaciju, Piterson se prosto trebao bolje pripremiti. Čitanje isključivo „Komunističkog manifesta“, od nekih šezdesetak strana, jednostavno nije bilo dovoljno za ovu priliku (pa ja sam za jedan ispit morao da pročitam preko hiljadu stranica marksističke literature, što znači da bi za jedan takav događaj koji ima ogroman odjek, pa i neku odgovornost, pročitao bar toliko). „Manifest“ je najpre pisan za širu publiku, laike, u njemu je u odlučujućoj meri izostavljena sva kompleksna argumentacija, analiza kao i mnoga dublja tumačenja, koja se recimo iznose u „Kapitalu“, pa čak bi i „rani radovi“ Marksa i Engelsa za ovu svrhu bili poželjno i legitimno štivo. Dakle, Pitersonovo isključivo koncentrisanje na „Komunistički manifest“ dovelo je do nedovoljnog poznavanja i površnog tumačenja marksističke misli u celini. Suma sumarum, Pitersonova poenta koju iznosi u uvodnoj prezentaciji je da ne znamo, tj. nemamo iskustvo nijednog drugog političko-ekonomskog sistema koji funkcioniše; jer, po njemu, tačno je da se u kapitalizmu bogati obogaćuju još više, ali je isto tako tačno da se i siromašni obogaćuju, brže i više nego bilo kada pre u ljudskog istoriji, pod bilo kojim sistemom. Piterson je tu izneo neke „činjenice“ i podatke različitih istraživanja, kako bi potkrepio svoje tvrdnje. U tom pogledu, njegov nastup je nastup klasičnog empirijskog psihologa liberalne provinijencije; što će reći, on kritikuje marksizam sa pozicija jedne liberalne ideologije, zdravorazumskog pristupa, navodeći „suve činjenice“ i podatke, stajući više u odbranu kapitalizma, odnosno slobodnog tržišta, nego pokušavajući da sagleda probleme van okvira bilo koje posebne ideologije, koliko je to moguće. Upravo zbog toga se, zbog radikalne razlike u „nastupu“, rezonovanju i metodama između ova dva mislioca, i digla čitava prašina oko događaja.

Drugo, u svom uvodnom izlaganju Piterson nijednom nije spomenuo ključnu reč, koja stoji u samom naslovu debate – „sreća“. Čak da se i prihvate neke njegove kritike upućene osnovnim premisama u „Manifestu“, ili bar da kažemo da su otvorene za diskusiju, što je teško jer ono što Piterson kritikuje pisano je pre 170 i kusur godina, a od tada izmenili su se i kapitalizam i marksizam, (neki tvrdokorni kapitalisti/neoliberali ili tvrdokorni marksisti će reći „da, ali suština je ostala ista“, pa i nije, jer ni marksizam ni kapitalizam nisu prirodne nužnosti, niti večni zakoni kretanja istorije, već filozofsko-političke paradigme sklone sebi svojstvenim promenama kao i sve ostalo u ljudskom svetu), dakle, recimo da smo spremni da ostavimo prostora za neke kritike koje je Piterson izneo, on je i dalje poprilično omanuo glavnu temu debate. Razlog tome je verovatno što nije dovoljno upoznat sa Žižekovim radom i teorijama (i sam je tokom debate rekao da je Žižek „čudan marksista“), pa je pretpostavio da će njegov sagovornik zauzeti neku od klasičnih marksističkih-lenjinističkih pozicija, i da će udarom na „Manifest“ neutralizovati, bar u osnovnim crtama, svaki mogući Žižekov argument. (Što je Piterson i priznao u drugom delu svog izlaganja, odnosno replike na Žižekovo izlaganje.) Međutim, Žižek je sve, samo ne klasični devetnaestovekovni marksista.

Žižek se u svom izlaganju više držao same teme, uz mnogobrojne digresije i reference na razna filozofska, politička, književna dela 19. i 20. veka, koje u jednom žižekovskom obrtu i maniru sačinjavaju smislenu celinu, poput kaleidoskopa, ili još bolje slika optičke iluzije, gde na prvi pogled ne vidimo jasno sliku i njen smisao, ali uz mali umni napor ipak nam se pojavljuje celovita slika sa određenim smislom. Kao što su neki primetili i komentarisali nakon debate, Žižek je u principu izveo svoje najveće „hitove“, uz određene dodatke kako bi se prilagodio samoj temi debate. Započeo je sa postuliranjem sinteze tri termina iz naslova – sreće, marksizma i kapitalizma – u jedan pojam, pojam savremene države Kine. Naime, Kina je, po Žižeku, uspela da ukombinuje dva naizgled suprotna principa u jedan koji prilično dobro funkcioniše (ali za koga, pita se i Žižek, da li su Kinezi zaista srećna nacija?). Jedan je princip slobodnog tržišta, dakle, kapitalizam, a drugi je princip autoritarne politike. Kina to radi u ime „sreće većine“ kako bi stvorila jedno, ne komunističko društvo, već „harmonično“ društvo, pozivajući se više na konfučijanska učenja, a manje na Marksa. Potom se Žižek okreće dijalektičkoj analizi samog pojma sreće koji je za njega, kao i za Pitersona, prilično problematičan, i ne može se svesti na puko hedonističko „zadovoljenje želja“. Zato se po Žižeku smisao ljudskog života ne sastoji u žurbi i traganju za srećom. Sama sreća je teret po sebi, smatra Žižek. Pošto je najbolje pogledati/odslušati debatu, jer ovde ne možemo izneti sve prezentovane stavove i primedbe, jer bi se tekst pretvorio u nešto potpuno drugo, a ne jedno viđenje debate u celini, reći ćemo samo da Žižek ovde ubacuje primere Trampa, desničarkse politike, religije, Dostojevskog… I to čini na način da se svaka digresija i od celine „otkačena“ referenca u jednoj dijalektičkoj igri drži glavne niti izlaganja. Suma sumarum Žižekovog izlaganja, njegova poenta koju iznosi na kraju svoje besede, provokativna za ortodoksne marksiste/lenjiniste, kaže da je slobodno tržište kapitalizma jedna ne tako loša stvar, koja je omogućila određeni napredak civilizacije, razvoj i produktivnost kao nikada pre, ali koja mora biti regulisana jakom državnom strukturom. (Navodeći razne primere potencijalnih opasnosti: ekološka katastrofa, digitalna kontrola medija koja direktno postaje kontrola čoveka, humanitarne i izbegličke krize… itd.) Na mogući prigovor da je to utopija, Žižek poziva da malo bolje pogledamo trenutnu situaciju, i videćemo da u najbogatijim i razvijenijim zemljama Evrope, država već ima ogromnu proaktivnu ulogu u kontrolisanju i regulisanju tržišta, ali smatra Žižek, na potpuno pogrešan način. Zbog toga je za njega termin „neoliberalno“ lažan termin. Mogućnost da promenimo radikalno naš sistem, da ga regulišemo, ograničimo i drugačije konstituišemo imajući u vidu „komune“, mesta i usluge koje će biti dostupne čitavoj zajednici, manje pod kontrolom korporacija i dinamike kapitala i volje i prohteva imućnih/moćnih pojedinaca (ili potpuno van njihove kontrole), za Žižeka nije utopija. Utopija je, kaže Žižek, mišljenje da možemo nastaviti ovim putem, uz male modifikacije, ne bismo li došli do tzv. kapitalizma sa „humanim licem“.

Nakon uvodnih izlaganja svako je imao desetak minuta za repliku. Ovo je drugi „življi“ deo debate, koji je po meni bio dosta zanimljiviji, između ostalog i zbog toga što se Piterson, kako mi se čini, tu bolje snašao. I jedan i drugi su pokušali da bolduju ključna mesta izlaganja drugog, eventualno da uspostave neku kritiku istih i formulišu određena pitanja.

Zanimljivo je da ovde Piterson ističe da nije branio kapitalizam kao takav, već ga je „branio“ u odnosu prema marksizmu, što kako kaže nije ista stvar. Takođe, da ne smatra da se rešenja problema koje je Žižek istakao nalaze u samom kapitalističkom sistemu, koji proizvodi te probleme. Eh, sad, ovo je možda trenutak kada će Žižekovi fanovi i neki levičari likovati. Jer, implicitno, a možda i ne toliko implicitno, Piterson se povlači, zauzima defanzivan, umesto ofanzivan stav. Međutim, ofanzivni kontraargument kanadskog psihologa glasi da se problemi i borbe koji su pred nama ne moraju nužno pripisati jednom specifičnom političko-ekonomskom sistemu, kao što je kapitalizam recimo, već oni predstavljaju tenzije i antagonizme suštinske za ljudski život uopšte. Potom Piterson postavlja pitanje Žižeku: „Koju alternativu imamo?“ Zaključak njegove replike je da je kapitalizam najgori oblik društvenog poretka, osim svakog drugog oblika. Prosto rečeno, kapitalizam je najbolje što imamo. Dodaje da kapitalizam neće rešiti naše probleme, ali da to neće učiniti nijedan drugi političko-ekonomski sistem, ma koliko savršen bio. Jer, po njemu, problemi, antagonizmi, sa kojima se pojedinci suočavaju nisu posledica bilo kog sistema, društvenog uređenja kao takvog, već se tiču same prirode čoveka. Čovek je po njemu suverena individua, koja teži smislu i konstantno nosi teret moralne odgovornosti i koja je time nosilac ultimativnih vrednosti. U tom svetlu, sreća jeste nešto što zavisi od nas kao individua koje traže sopstveni smisao. U principu poruka je: patnja je individualna stvar, ne toliko zavisna od sistema i društva u kojem živimo, koliko od same ljudske prirode, a samim tim i sreća je individualna stvar, kojoj treba prići ne direktno, već preko pojma smisla. (Jedan brzinski prigovor Pitersonu bi mogao glasiti da nije jasno po kojem osnovu tako radikalno odvaja individuu od društva, kada tvrdi da su patnja i haos čoveku inherentni, nezavisno od bilo kog sistema, kao da je čovek samo jedna monada, zatvorena u sebe, u svom svetu, sa svojim pravilima itd, dok je, to je barem jasno i psiholozima i filozofima, čovek društveno biće, egzistencija koja ne samo da zavisi od drugih egzistencija, već od čitave društvene strukture koja je stvara. Nešto slično će, kao što ćemo videti, i Žižek upitati Pitersona).

Sledi Žižekova replika, naravno u njegovom stilu, provokativno, dijalektički, duhovito, ali potpuno smisleno. Naime, problematizujući još više koncept sreće on ističe da ne treba previše cinično i olako odbaciti vezu između određene vrste autoritarnosti ili kontrole, sa jedne strane, i individualne sreće sa druge. Naglašavajući da je to kritika pojma „sreće“, a ne odbrana komunizma. „Previše demokratije“ stvara nepodnošljiv teret odgovornosti kod pojedinaca, sreća znači da postoji Drugi, koji se može okriviti, na koga se može prebaciti taj teret odgovornosti. Druga stvar, on ovde sugeriše Pitersonu da ne gleda samo jednu stranu totalitarnih autoritarnih režima, tj. da ne zaključuje a priori kako su oni izraz apsolutnog zla, već da uoči elemente jednog takvog sistema i njihov uticaj ili konstitutivnu ulogu koju imaju u životima individua i pojmu „sreće“, ali to ne čini kako bi hvalio takve sisteme, već da bi pokazao da je sama sreća „koruptivne prirode“. Dodajući da ukoliko se direktno koncentrišemo na postizanje sreće izgubićemo je, ona dolazi isključivo kao nusproizvod našeg angažovanja oko „višeg“ cilja. (Sa ovim se i Piterson manje više slaže.) Vraćajući se na problem kapitalizma i nevolja u koje savremeni svet upada, Slovenac naglašava da ne možemo prepustiti slobodnom tržištu da rešava probleme imanentne kapitalizmu, recimo ekološke katastrofe, primer su okeani koji su od industrijske revolucije postali manje više primarne kanalizacije, koje su, dakle, ljudi isključivo svojim postupcima zagadili; jedini način da rešimo takve i slične probleme, vezane i za tehnologiju recimo, jeste neka vrsta internacionalne kooperativne akcije. Drugim rečima, slobodno tržište definitivno ima svoje granice i imanentne probleme koji se ne mogu rešiti unutar tih granica. Žižek ne vidi jasan izlaz iz krize kako naglašava, on je po tom pitanju više pesimista. I ne može mu se prigovoriti, jer ipak on je filozof, i njegov primarni zadatak je da problematizuje stvari, a ne da predviđa ili nudi instant rešenja, filozofi nisu proroci niti mudraci.

Još jedan zanimljiv momenat u debati, koji se desio tokom “žive diskusije” između dvojice profesora, momenat za koji su se najviše zakačili levičari i marksisti, i to sa pravom možemo reći, bio je kada je Žižek pitao Pitersona da mu navede neka imena škole mišljenja koju Piterson, pogrešno, naziva “postmoderni neomarksisti”. Piterson je, naime, razvio čitavu svoju političku filozofiju (a u velikoj meri i svoju popularnost na internetu) na kritici “boraca za socijalnu pravdu” (social justice warriors), za koje on tvrdi da su marksisti preobučeni u postmoderni kostim, takoreći vuk u jagnjećoj koži. Naravno, Piterson nije mogao da navede nijednog autora/ku “postmodernog neomarksizma” jer tako nešto i ne postoji i na nivou je loših teorija zavere. Što je Žižek i istakao, govoreći da su ti “borci za socijalnu pravdu” bez ikakvih istinskih marksističkih elemenata u svojim delanjima i teorijama, kao i to da su “prazni moralizatori” bez realnih ideja za radikalnu promenu sistema.

Sada se već prilično jasno mogu uočiti različiti pristupi svojstveni i jednom i drugom autoru. Da artikulišemo to banalno. Piterson, kao klinički psiholog, govori sa pozicije individue, pojedinačnog i posebnog, za njega, koren naših problema leži u nama samima. Društvo, svet, kao celina, jeste takav kakav je i mi ne možemo učiniti puno toga da ga radikalno promenimo; ali ono što možemo je da promenimo nas same, da „očistimo svoje sobe“, a potom možda možemo nešto da uradimo i za društvo. Iako Piterson smatra da „čisteći naše sobe“ mi istovremeno činimo nešto dobro i za društvo u celini. Što nije netačno. Ali on i dalje smatra da izvor i koren naših problema primarno jesmo mi sami. Ovo je zaista klasična liberalna ideologija, koja svet posmatra kao skup individualnih „monada“ bez prozora, vrata, dimnjaka… Te lajbnicovske monade jesu u određenoj interakciji među sobom, ali celina suštinski ostaje van dohvata. Sve što monada može jeste da promeni samo sebe samu. To je vrsta „atomizacije“ društvenog bića svojstvena liberalnom kapitalizmu. Ta „atomizacija“ koja jeste u određenoj meri i individualizacija, više sloboda i suverenosti za individue i slično, jeste sa jedne strane nešto pozitivno, ali sa druge jeste i nešto negativno. Kada uzmemo u obzir društveno biće čoveka, zajednice i kolektive, ta vrsta individualizma postaje problematično opasna. Jer se propagira pitanje „šta ja mogu da učinim za sebe?“ a zapostavlja se pitanje „šta ja mogu da učinim za druge“. Ističe se mantra, „sam protih svih“, nauštrb solidarnosti i jednakosti. Žižek postavlja pitanje Pitersonu upravo u ovom svetlu: „Zašto smatraš da je tvoja soba ono što moraš prvo očistiti i srediti? Zar nije moguće da je tvoja soba upravo u neredu baš zbog toga što je društvo/svet u neredu, a ne ti?“ Odgovor je glasio, ovde ga iznosim vrlo sažeto, da bez individualne samokontrole i jedino kroz pojedinačno traganje za smislom uz stalno prisutnu svest o moralnoj odgovornosti možemo učiniti nešto dobro za nas, a time i za društvo. Jer, ističe Piterson, on ne propoveda individualizam kao takav, već individualnu odgovornost, što je, kako on kaže, nešto sasvim drugačije. Ovom stanovištu se može prigovoriti recimo sledeće. Nemoguće je na taj način veličati i stavljati u prvi plan individuu i njenu odgovornost, a ne zapostavljati društvenu. Jer, kao što je Piterson rekao Žižeku u vezi njegovog propagiranja Marksa, „pokušavajući da spaseš ovcu, pozvao si zmaja u kuću“. Međutim, isto se može prigovoriti Pitersonu; pokušavajući da spasiš individuu, zapostavio si društvo, ma koliko ti na nivou retorike tvrdio da jedan pojedinac čineći sebi dobro čini dobro i za društvo, ipak je akcenat primarno na pojedincu, jedinki, a društvo od toga može da profitira tek sekundarno i po volji pojedinca. U tom svetlu, Žižek je pitao: Zašto ne oba? „Tea or coffee? Yes, please!“

Žižek, dakle, sa druge strane, kao ne-ortodoksni marksistički filozof i hegelijanski dijalektičar, pokušava da sagleda celinu, a ne individuu kao takvu. Za njega, celina, u vidu društva, je ono što je korumpirano i što ne valja, što prosto ne funkcioniše. Zato je Žižekov odgovor bio da ponekad ne možemo biti sigurni da li je ono što mislimo i osećamo i što činimo zaista izraz naše istinske želje i iskrene namere usmerene na neki smisao koji smo postavili mi kao pojedinci ili je pak i sam taj smisao ili namera, ma koliko se ona nama činila „čistom“ i iskrenom nešto što je korumpirano i što je u stvari samo derivat neke (društveno-političke) ideologije. Zbog toga Žižek insistira na promišljanju ne samo nas kao individua, već i na analizi ideologija koje do srži prodiru u naše pojedinačne egzistencije. Ali, ni tu Žižek nije jednostran, jer on ne smatra, kako bi neki mogli zaključiti, da je čovek „dobar po sebi“, a loše društvo ga „kvari“, i da će on razviti svoje potencijale ukoliko za to ima zdrave društvene, ekonomske uslove. Ne, baš suprotno. Za Žižeka pojedinac je gori od društva. Zato se, između ostalog, na tom individualnom nivou, nivou pojedinca i njegove slobode (koja u savremenom svetu dolazi u vidu privatnog vlasništva i slobodnog tržišta) ne mogu rešiti problemi, ni individualni ni društveni. Ljudi su koruptivni, kvarljivi, očajni i ne naročito bistri (ne znajući često šta zaista žele, a ubeđeni u svoju „mudrost“), zbog toga su potrebne transnacionalne akcije, regulacija tržišta putem državnih aparata, na kraju krajeva u jednom filozofsko-praktičkom smislu, dekonstrukcija ideologija.

Šta smo na kraju dobili? Neki su izveli zaključak da su Žižek i Piterson postali novi „najbolji drugari“. Neki smatraju da su se u debati potpuno mimoišli. Smatram da i jedan i drugi navedeni pogled na debatu zapostavljaju jednu prostu stvar; a to je da su Piterson i Žižek dva mislioca koja se oko nekih stvari slažu, ali koja ipak dolaze sa potpuno različitih pozicija. Zato je, kao što sam rekao, ova debata, između ostalog, izazvala toliku pažnju. Po meni, uz realna očekivanja, dobili smo jedan solidan zabavno-obrazovni program. Ukoliko je neko istinski očekivao da će Žižek „obrisati“ pod sa Pitersonom, ili da će Piterson „uništiti“ jednog marksistu, ili pak, da ćemo dobiti novi romantični par još od vremena Jacka-a i Rose, pa… To više govori o intelektualnim kapacitetima i misaonom dosegu tih koji su to očekivali, nego o samoj debati i njenim učesnicima. Konkretnije, u filozofskom smislu, dobili smo skicu jednog mogućeg dijaloga kako bi on trebalo da izgleda kada se nađu dva mislioca sa dva kraja obrazovnog, teorijskog spektra. Lično, meni je debata bila naročito zanimljiva jer se bar implicitno dotakla onoga što je po meni danas jedan od ključnih političko-filozofskih problema, ili bi bar trebalo da bude, koji u stvari zaokuplja filozofiju od njenih početaka – a to je odnos između individualne, konkretne egzistencije, sa jedne, i društvenog bića sa druge strane. Dakle, filozofski rečeno, problem odnosa pojedinačnog i opšteg, smešten u sferu politike, ekonomije, filozofije, psihologije i kulture. Da ne dužim dalje, predlažem svakome ko je iole zainteresovan za ovde spomenute teme i probleme da debatu odgleda/presluša, ukoliko to nije već učinio/la.

Za P.U.L.S.E:  Nikola Ačanski

Donacije

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



Jedan komentar na tekst Žižek vs Peterson: Kratak uvid u filozofsku „debatu veka“

  1. Nenad Stevanovic

    26/04/2019 at 23:11

    Pa lep prikaz, ali neverovatno je da se dva humanisticki orijentisana mislioca bave tako ogranicenim i koriste tako krutim teorijskim okvirom koji je izbacen iz udzbenika filozofije jos krajem osamdesetih godina, ako je izbacen. Po meni tema nije ni razmatrana filozofski, vise kroz neku ravan teorijske paradigme koja sama po sebi uopste vise nije na istorijskoj, naucnoj, socioloskoj i ekonomskoj sceni. Zasto to i zasto nema okvira koji govore od disperziji i evoluciji pojma kapitalistikog drustva nakon sto su periferna tranzicijksa drustva dosegla kakvu takvu ravan liberalnog kapitalizma…pojma nemam. Verovatno su obojica odavno izbacila casovnike i kalendare, pa jednako uspavani u pricama koju niko ne slusa. Hvala na trudu Nikola.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.