“Da me prosiš, ne bi pošla za te,

Da s’ oženiš, bih se otrovala! “

Da ne beše  jedne neprospavane grozničave noći, ne bih, tako, u jednom dahu pročitao Zvezdanu prašinu Milana Vlajčića (Dereta 2018).

Bio sam na toj promociji knjige u Parobrodu, i kad sam ga zamolio za potpis, neuvereno se setio da smo sedeli zajedno na promocijama knjige Iskustvo mariginalnog ,Milice Popović Radović u Biblioteci grada Beograda i prilikom prezentacije radova kolega profesora, Ideje i ideali Ratka Božovića, ima tome podosta vremena, u Narodnoj biblioteci Srbije.

Očekujući da počnu obe promocije, u pauzama pozdravljanja sa ljudima koji su prilazili imenjaku, uspeli smo da razmenimo par rečenica, impresija, misli, vise on nego ja, a tako i priliči nekom ko je važio za gurua kulturnog novinarstva u nas (bio nazočan na dodeli prve nagrade “Fondacije Tanja Petrović” za doprinos kulturnom novinarstvu 2014.) Dodao bih, kulture u najširem smislu te reči. Čoveku kome sam zavideo na njegovim susretima sa mudrim i pametnim,  zasluženo slavnim i poznatim. Na putovanjima vezanim za kino festival, sva ta mesta na kojima neću bti (na nekima jesam, ali drugim povodima).

Tih par razgovora ne dužih od pola sata su mi približili ovog čoveka čije sam tekstove iščitavao sa velikim zadovoljstvom. Promocija knjige je bila interesantna, ne samo učesnicima u razgovoru o knjizi, profesoru Ratku Božoviću, rabinu, njgovom prijatelju i dakako samom piscu, ali i publici koja je ispunila “do poslednjeg stajaćeg mesta” prostor te večeri ipak tesnog Parobroda.

Knjigu sam naravno prelistao još iste večeri i pročitao, u tom momentu par interesnatnih od predstavljenih, ako sam dobro brojao 59 kratkih pričica , mada Zvezdana prašina u svom podnaslovu ima – Eseji i komentari: mala kultorološka svaštara.

Behu to, po sećanju, Raša Popov i Isanbajeva, Ustav Republike Hrvatske, Molitva Leonarda Koena…

I uspem da se razbolim, dohvati me neki virus, a tek se vratio sa puta u Skoplje (“samo mi se razboli”!, bilo je kao kletva) i počeću da verujem u priču da mi je žena stvarno veštica, ili još bolje  voli kad padnem u postelju, a tamo me obara samo temperatura koju teško podnosim, jer tada može da gospodari situacijom (a kada to pa ne može?)

I kad je sve utihnulo, nisu se čuli ni autobusi u Sinđelićevoj koji baš tutnje kad mogu, dohvatim Zvezdanu prašinu i krenem… Bilo je već daleki posleponoćni ili rani jutarnji čas, presvučen posle kupke u znoju tela svog, u nekoj olakšavajućoj atmosferi počnem da isčitivam.

Jednu, drugu, treću, redom…ne preskačući.

Rani jutarnji petli, da sam se kojim slučajem našao u Zavičaju su me zatekli na 205 stranici ili na Belešci o piscu…

Prvo što moram da kažem da mi je odmah bilo žao što nisam čitao njegove dve prethodne knjige (Pogled iz ogledela, 2015. i Potenkovi potomci, (2016. Gradac) ,koje je kao izdavač potpisao Branko Kukić moj drug iz klupe prvog razreda požeške gimnazije, kulturološka legenda našeg kraja (i šire)). Sam Vlajčić u uvodu napominje da je ova knjiga nastavak prethodne dve. Unapred sam zakint, ali šta je tu je.

“Nekad je to isto,samo je pitanje ugla posmatranja” reći će moj imenjak u svom uvodu pokušavajući da determiniše opseg svoje kultorološke percepcije od raznih oblasti stvaralaštva, mesta dešavanja, “našoj kasabi ili širokom svetu”… Ova ne sasvim, a može biti i nasumično složena paleta misli, zapažanja, ocena, ličnih doživljaja i tuđih tumačenja može se nekom učiniti i eklektičnom ako mogu da joj dodam taj  utisak ne privičan literarnom izrazu.

U prvi mah mi se učinilo da čitam  neku verziju Stare garde Stevana Stanića (ako neko ko mi je pozajmio ovu knjigu a čita ovo što pišem, molim da mi vrati), ali što sam zalazio dalje shvatao sam da su to dva veoma različita doživljaja, možda, ipak jedino u eseju Moj intervju sa Krležom.

Sva sreća da sam imao beležnicu pored sebe, koja se brzo napunila imenima pisaca i nazivima knjiga koja se moraju PROČITATI, nazivi filmova koji se moraju VIDETI, neka mesta koja bi valjalo POSETITI.

Dirljiva je pažnja kojom je Vlajić pisao o zaboravljenom Gostuškom, Simiću, Mašiću, Josifu Brodskom, Boleta Miloradović…

Ako  se čita između redova ima se dosta toga pročitati i saglasan sam u potpunosti sa ocenom da se u nas “ ponajviše neguje kultura zaborava i proizvoljnih merila”…

Ova knjiga, između ostalog pokušava da u ovom opštem svetu primitivizma bahatosti i odsustva elementarne kulture u ponašanju koja na žalost potiče iz Parlamenta i vrhova vlasti, sačuva onu neophodnu mrvicu dostijanstva koja nam je tako neophodno potrebna ako hoćemo i želimo da vidimo bolji svet koji ceni znanje, umenje i poštovanje.

Između ostalog saznaćete zašto bi Milan Vlajčić da je profa književnosti u srednjoj školi, po sopstvenom priznanju, nastavnu jedinicu o lepoti i vrhunskim dometima poezije počeo navođenjem ovog dvostiha:

“Da me prosiš, ne bi pošla za te,

Da s’ oženiš, bih se otrovala! “

Meni je jasno, proverite hoće li i Vama. Verujem da hoće, čim ste se uhvatli ove knjige.

za P.U.L.S.E: Milan Pajević

Tekstovi o umetnosti na portalu P.U.L.S.E

Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E