Ulogujte se / Kreirajte profil

Стваралаштво је путовање у самозаборав (o поетици Момчила Настасијевића)

Настасијевић је наш први модерни егзистенцијалист, прави Кјеркегор у стиху и прози. Његова зебња не заснива се на теоријској или интелектуалној премиси као у савремених немачких или француских философа езгистенције и егзистенцијалистичких писаца него исходи из сензибилног струјања (пре)осетљивог бића на само присуство у животу. Ипак је тај трептај зебње добио у његовој теоријској мисли потпуно и савршено сагласје.

Поетска мисао Момчила Настасијевића може се графички представити као круг: човек је затворен у своју земаљску и материјалну егзистенцију у којој дотрајава своју трагичну судбину. Трагичност је у дефиницији индивидуе, у чињеници индивидуалног постојања. Ако је свако индивидуално издвајање удаљавање од суштине, онда је суштина езгистенције  у патњи и страдању: егзистенција пати због одвојености од есенције, дух због заробљености материјом. Суштински поестки садржаји Момчила Настасијевића мотивисани су непрестаном тежњом да се превазиђе размак између субјекта и свебића, и патњом због његове непремостивости. Отуда је поезија сва у напону да „открије истину постојања“. У чину поетског сазнања открива се једини излаз из долине патње: „осетити једно и у једном све, и у свему самог себе.“ Иако духовно биће или баш зато, човек је спутан материјом, али материја је амбивалентна: она одваја човека од духовног света и истовремено му пружа средство помоћу кога може наслутити свет духа.

Први корак у чину стварања јесте заволети све ствари и сажалити се на њих. Заволети их треба јер су део Божје креације као и ми, а сажаљење је замена за самосажаљење због патње за својим изгубљеним духовним извориштем. Пошто је суштински поетски простор испуњен жудњом езгистенције за есенцијом, нераздвојни пратиоци песника су страх, бол, радост и смелост.

(…)

Од огромног је значаја утврдити шта за Настасијевића представља садржина речи „дух“, који се овде неизбежно јавља у пресудној улози. Реч дух није конституисана у Настасијевића само у у једноставној и рационално дефинисаној формулацији. Дух се не јавља само као опозитни члан једне упрошћене дуалистичке амбиваленције који би супротан пол било тело, путеност. Он у свом најдубљем значењу има једну семантичку окосницу којом се, на известан морфолошки начин, приближује Јунгу, а суштински чини један метафизички и мистички концепт. У овом свом значењу реч дух сажима рационално и свесно недокучив појам изворне суштине ствари, он је шопенхауеровска, иако не волунтаристички обојена, антитеза свету привида и појавности, вечна духовна есенцијалност коју егзистенцијасамо наслућује али јој хрли уверена да ће је досећи индивидуалним саморастчавањем, стапањем са свеукупношћу постојања.

Очито, ови појмови задиру у суштину и значење саме речи поезија. Поезија је грчка реч, потиче од глагола чиним, извршујем, стварам. У Настасијевића, овај грчки појам као да има старију, источњачко-будистичку нијансу, која отвара релацију према Хесеу: стварати значи себе као индивидуацију расточавати. Ми бисмо били склони да ову формулу древне философске мудрости дефинишемо као стварање које је себе-расподељивање на елементе материје света о којем певам. Свакако да постоји ступњевитост инспирације од најнижег до највишег, као да се иде по духовно-сазнајној лествици чији је коначни циљ стапање са свепостојањем ствари.

Настасијевићевим „лирским“ круговима одговарају, као теоријско-естетички и философски пандан, поетички и естетички кругови. Теоријски искази Момчила Настасијевића крећу се у ритуалним круговима који се растачу антиномијама да би се постигло поклапање полазне (модерна поетска редукција) и завршне тачке (романтичарска формула бескрајности). Парадигма тог ритуалног кружења постављена је као духовна адамска константа. У адамском кругу, исто као у Клајста, поклапају се полазна (невиност апсолутног знања) и завршна тачка (невиност апсолутног незнања). Има у томе неке дубље онтолошке мудрости: ритуално кретање у круговима савлађује антиномичну подељеност бића и успоставља првобитно (све)јединство.

У првом поетичком кругу Момчила Настасијевића исказан је став да „нејсугестивније делује оно што је неисказано“. Друга верзија ове антиномије формулисана је овако: „Где је неопходно ћутање… тек ћу проговорити“. У другом, минимум речи води у максимум израза, редуковани исказ носи бескрајност значења, односно значење бескраја. У трећем, конкретно се поклапа са надстварним, материјално са духовним (симболички идентитет значења). У четвртом, лепота је мост између коначног и бесконачног, појмовног и непојмовног. У петом, најдубља индивидуалност у певању постиже највећу универзалност у одјеку. Дух уметности је спајајући принцип народа и раса, јер „општечовечанско у уметности колико је цветом изнад толико је кореном испод националног“.

Тако смо дошли до једне од средишних и суштинских тачака ове естетичке категорије: то је однос националног и светског, индивидуалног и универзалног, локалног и општечовечанског. Да би партициповало у универзалном, појединачно мора бити што индивидуалније и аутентичније. Родно тло није само себи сврха него пут, и то незаобилазан, у општељудско, нека врста посредништва или моста између индивидуалног и универзалног духа. Отуда индивидуално поставља себи циљ који води у превазилажење и потирање личности како би човек остварио себе у свему, а све у себи. Стваралаштво је путовање у самозаборав до тачке где престаје и мисао и осећање и личност:

„Што истинитије сазнајем, то дубље заборављам себе.“

Целокупна поезија Момчила Настасијевића изграђена је на овом привидном парадоску као на једном од својих живота. Попут Гетеа и романтичара, Настасијевић је на самоодрицању и редуковању Ега поседовања изградио бескрајни поетски универзум.

(1994)

З. Глушчевић, „Поетски и поетички кругови: стогодишњица рођења Момчила Настасијевића“ (одломак), Књижевност и ритуали, СКЗ, Београд, 1998.

Santa Maria Della Salute

2 komentara na tekst Стваралаштво је путовање у самозаборав (o поетици Момчила Настасијевића)

  1. Душко Јевтовић

    25/01/2017 at 15:14

    P.U.L.S.E је место и могућност за изражавање онога што је битно, есенцијално, што је наша суштина и срж без обзира да ли смо тога свесни или не. Тако је овај есеј о Момчилу Настасијевићу у ствари нечујни говор о нашој души, о истини која нас све испуњава, која нас је родила за овај свет и извешће нас из њега. Јер Момчило је схватио немушти језик и даровао нам га у неисказивом али разумљивом облику.
    Чуо је “жуборе из незнани” и читајући његову поезију упознајемо несаопштиву суштину непролазног и баштинимо је у личној ризници искуства, знања које никад нећемо заборавити.
    Човек који чује жуборе из незнани постаје спона између коначног и бесконачног, извор којим се вечност улива у смртни свет.
    У књизи “Хвалоспеви смислу”, коју сам објавио крајем 2013. године, написао сам да “уметник увек изражава себе. У себи мора да погоди ону нит којом су прожета осећања свих нас и кад додирне ту жицу која нас спаја, он је истинит и уверљив и чини нам се да је проговрио из срца које куца у нама и покреће нас” (навод из “Хвалоспева смислу”).
    У песми “Међа” Јован Дучић је изнедрио бесмртне стихове: “Знам чува безгласна жица/ све звуке неба и света/ и црна поноћна клица/ све боје сунчаног лета”.
    Момчило Настасијевић је открио ту безгласну жицу која нас спаја и благотворно живи у нама песмама које трепере њеним звуком.
    “Тајна то тајни/ за даљу неку мену/ отвори вид./ И обневиди око/ где прогледала душа/ непробоја кроз тврди/ прострели зид.” (Момчило Настасијевић “Храм”)
    “Вечност није нешто што нам припада, што нас сигурно чека самим чином рођења. Напротив, за њу се тек треба родити. То ново рођење надире кроз жуборе из незнани које сагледава оплемењена душа.” (цитат из књиге “Хвалоспеви смислу”)

  2. „…Ако се песнички текст ствара тако што реч дозове реч, звук дозове звук, онда је природно да таква песма више не изражава песникову личност, већ изражава нешто друго: саму бит језика на којем се пева, тј. његову „матерњу мелодију“. То је у сваком језику оно најдубље, непреводиво, по чему се један национални језик разликује од другог националног језика. Матерња мелодија је оно што настаје кроз органско самоорганизовање речи и њихових звучних особина. То Настасијевић каже овим речима: „У одсусдном тренутку нешто се искаже усталасалим гласом у коме пулсира нека даља, дубља садржина; кроз реч проструји тајанствена сила и као опиљци у магнетном пољу, ускладе се смером ње“…

    „…Изразити национално путем језика, тј. путем његове мелодије, већа је амбиција него изразити само нешто лично. Али и од тога националног постоји нешто још дубље. То је нешто општечовечанско, општељудско… Следећи корак, посве логичан, Настасијевић је предузео у том правцу… Не само да изрази себе и свој национални колективитет, већ да изрази Све, да продре у Све, да се изједначи са Свим. Тако велика амбиција била је логички заснована на његовом основном опредељењу да достигне саму бит ствари… Да би се изразило Све, дакле, оно што је још дубље од националног, било је потребно мислити стварну мисао. То је мисао која ће субјекта који мисли изједначити са Свим, тако што ће га растворити у њему. А да би се та стварна мисао изразила, потребно је наћи и нову функцију за реч. За свакодневну комуникацију довољна је и обична, „саобраћајна“ реч. Али за ону најдубљу амбицију потребна је једна другачија. То је „стварна“ реч. Таква реч се по функцији разликује од оне која комуницира са другима путем мелодије. Она треба да омогући комуницирање нечим још дубљим: безгласношћу, белином, ћутањем. Речи служе практично само да усмере комуникацију. Права комуникација, најдубља комуникација, одвија се помоћу неказаног: у белини између речи и стихова…“

    Одломак из поговора Петра Милосављевића за књигу поезије Момчила Настасијевића „Седам лирских кругова“

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *