Ulogujte se / Kreirajte profil

Mario Vargas Ljosa: Kultura slobode

Naj­e­fekt­niji argu­menti pro­tiv glo­ba­li­za­cije obično nisu u vezi sa eko­no­mi­jom. Uspe­šniji su napadi koji potegnu soci­jalne i etičke teme, i, nada­sve, kul­turne. Takvi argu­menti izro­nili su iz one gužve u Sije­tlu 1999. godine, a u novije vreme čuli smo nji­hove rezo­nance i u Davosu, Bang­koku i Pragu. Oni kažu sledeće:

Nesta­nak naci­o­nal­nih gra­nica i uspo­sta­vlja­nje trži­šno pove­za­nog sveta zna­čiće smrtni uda­rac regi­o­nal­nim i naci­o­nal­nim kul­tu­rama, kao i tra­di­ci­jama, obi­ča­jima, mito­vima i nači­nima pona­ša­nja koji čine kul­turni iden­ti­tet svake zemlje ili regije. Pošto je glav­nina sveta nemoćna da se odu­pre inva­ziji kul­tur­nih pro­i­zvoda iz razvi­je­nih zema­lja — ili, budimo kon­kret­niji, iz super­sile, SAD, koja za sobom vuče velike trans­na­ci­o­nalne kor­po­ra­cije — uskoro će se svima namet­nuti sever­no­a­me­rička kul­tura, koja će stan­dar­di­zo­vati svet i uni­štiti nje­govu bogatu floru raz­no­li­kih kul­tura. Na taj način će svi narodi, a ne samo maleni i slabi, izgu­biti svoj iden­ti­tet, svoju dušu, i sve­šće se na kolo­nije 21. veka — na zom­bije ili kari­ka­ture izva­jane po kul­tur­nim nor­mama jed­nog novog impe­ri­ja­li­zma koji, osim što vlada pla­ne­tom i pla­ne­tar­nim kapi­ta­lom, voj­nom silom, a i nauč­nim zna­njem, teži da nametne dru­gima i svoj jezik, kao i svoje načine raz­mi­šlja­nja, vero­va­nja, uži­va­nja i sanjanja.

Ovaj košmar ili nega­tivna uto­pija o svetu koji, zbog glo­ba­li­za­cije, gubi svoju lin­gvi­stičku i kul­turnu šaro­li­kost i postaje kul­turna svo­jina Sje­di­nje­nih Ame­rič­kih Država, nije eksklu­zivni domen levi­čar­skih poli­ti­čara koji se nostal­gično osvrću ka Marksu, Maou, ili Če Gevari. Ovaj deli­ri­jum pro­go­nje­no­sti — pod­stak­nut mržnjom i zavi­dlji­vom zlo­bom prema sever­no­a­me­rič­kom džinu — pri­me­tan je i u razvi­je­nim zemljama sa viso­kom kul­tu­rom, i ne samo u jed­nom poli­tič­kom sek­toru, levici, nego i u cen­tru i na desnici.

U ovom pogledu naj­ču­ve­niji slu­čaj (ali ne po dobru) je Fran­cu­ska, u kojoj vidimo česte državne kam­pa­nje u odbranu fran­cu­skog “kul­tur­nog iden­ti­teta” koji je navodno ugro­žen glo­ba­li­za­ci­jom. Ogromna gale­rija inte­lek­tu­a­laca i poli­ti­čara nalazi se u sta­nju alarma zbog opa­sno­sti da područje koje je svo­je­vre­meno pro­i­zvelo Mon­te­nja, Dekarta, Rasina, i Bodlera — a i država koja je dugo bila arbi­tar u ode­va­nju, likov­nim umet­no­stima, hrani, i u misli­la­štvu i svim duhov­nim dome­nima — može dospeti pod oku­pa­ciju “Mek­do­naldsa”, “Pica hat”, “Kentaki-prženih-pilića”, rok i rep muzike, holi­vud­skih fil­mova, far­me­rica, teni­skih patika, i T-majica. Posle­dice ovog straha su, između osta­lih, velike nov­čane dota­cije fran­cu­ske vlade lokal­noj film­skoj indu­striji, kao i zahtevi da se bio­sko­pima zako­nom naredi da moraju pri­ka­zi­vati odre­đenu kvotu doma­ćih fil­mova i da ne smeju pri­ka­zi­vati više od odre­đene kvote ame­rič­kih fil­mova. Taj strah je i razlog zbog koga opštin­ske vla­sti u Fran­cu­skoj obja­vljuju stroge direk­tive i pro­pi­suju visoke kazne sva­kome ko na jav­nom mestu upo­trebi Moli­je­rov jezik zasut sme­ćem angli­ci­zama. (Doduše, kad se šetate kroz Pariz, sti­čete uti­sak da se ti opštin­ski pro­pisi baš i ne poštuju dosledno.) Iz tog razloga je Hoze Bove, farmer-krstaš pro­tiv la mal­bo­uffe (očajno loše hrane), postao ni manje ni više nego heroj naroda. Nedavno je osu­đen na tri meseca zatvora, a nje­gova popu­lar­nost će zbog toga, po svoj pri­lici, porasti.

Iako veru­jem da je ovaj kul­turni argu­ment pro­tiv glo­ba­li­za­cije nepri­hva­tljiv, tre­balo bi da kon­sta­tu­jemo da duboko unu­tar njega ipak postoji jedna neo­sporna istina. Ovaj vek, kao i svet u kome ćemo živeti, biće manje živo­pi­san i manje nato­pljen dru­štve­nim šare­ni­lom nego što je to bio pro­šli, dva­de­seti vek. Festi­vali, nošnja, obi­čaji, cere­mo­nije, vero­va­nja i ritu­ali koji su u pro­šlo­sti davali ljud­skom rodu fol­klornu i etno­lo­šku raz­no­vr­snost poste­peno nestaju ili se ogra­ni­ča­vaju na manjine, a većina dru­štva ih napu­šta i pri­hvata druge, pode­snije za real­nost našeg vre­mena. Sve zemlje na pla­neti Zemlji doži­vlja­vaju ovaj pro­ces, neke brže a neke spo­rije; ali, to nije zbog glo­ba­li­za­cije. To je zbog moder­ni­za­cije, kojoj glo­ba­li­za­cija nije uzrok, nego posle­dica. Sva­kako da je moguće lamen­tima pro­pra­titi činje­nicu da se taj pro­ces događa, biti nostal­gi­čan zato što u senku padaju oni neka­da­šnji, drevni načini života koji, naro­čito kad ih mi iz svoje dana­šnje pozi­cije gle­damo, izgle­daju pre­puni zabave, ori­gi­nal­no­sti i boje. Ali ovaj pro­ces je nei­zbe­žan. Tota­li­tarni režimi u zemljama kao što su Kuba ili Severna Koreja, u sil­nom strahu da će ih ma kakvo otva­ra­nje uni­štiti, podižu zidine oko sebe i uvode sva­ko­jake cen­zure i zabrane pro­tiv moder­no­sti. Ali čak ni oni nisu u sta­nju da zau­stave sporu infil­tra­ciju moder­no­sti i postupno pot­ko­pa­va­nje nji­ho­vog tako­zva­nog kul­tur­nog iden­ti­teta. U teo­riji je možda moguće da neka država zadrži taj svoj iden­ti­tet, ali samo ako odluči — poput nekih ple­mena u Africi ili u Ama­zo­niji — da živi u total­noj izo­la­ciji, da pre­seče sve veze sa dru­gim naci­jama, ako se opre­deli za samo­do­volj­nost. Kul­turni iden­ti­tet saču­van u tom obliku vra­tio bi tu ljud­sku zajed­nicu na pre­i­sto­rij­ski životni standard.

Istina je da zbog moder­ni­za­cije nestaju mnogi tra­di­ci­o­nalni načini života. Ali, u isto vreme ona otvara nove moguć­no­sti; ona je važan korak napred za celo­kupno ljud­sko dru­štvo. Iz tog razloga narodi, kad im se ostavi moguć­nost slo­bod­nog izbora, opre­de­ljuju se, pone­kad i nasu­prot onome što bi se svi­đalo nji­ho­vim lide­rima ili inte­lek­tu­al­nim tra­di­ci­o­na­li­stima, ipak za moder­ni­za­ciju, i to biraju jasno i gla­sno, bez ika­kve dvosmislenosti.

Optu­žbe pro­tiv glo­ba­li­za­cije a u korist kul­tur­nog iden­ti­teta otkri­vaju jednu sta­tičnu kon­cep­ciju kul­ture. Ta kon­cep­cija nije zasno­vana na isto­rij­skoj istini. Koje su to kul­ture ostale za sva vre­mena nepro­men­ljive, nedo­tak­nute vre­me­nom? Da bismo ih našli, moramo tra­gati među male­nim i pri­mi­tiv­nim magijsko-religijskim zajed­ni­cama koje žive u peći­nama, obo­ža­vaju grom i poje­dine zveri, i koje su, zbog svoje pri­mi­tiv­no­sti, sve manje spo­sobne da se odu­pru eksplo­a­ta­ciji ili čak istre­blje­nju. Sve druge kul­ture, a naro­čito one koje imaju pravo da se nazi­vaju moder­nim i živim, evo­lu­i­rale su do te mere da su sada samo mutni odsjaji onoga što su bile pre samo dve-tri gene­ra­cije. Ovu evo­lu­ciju lako je uočiti u zemljama kao što su Fran­cu­ska, Špa­nija i Engle­ska, gde su pro­mene tokom posled­njih pede­set godina bile tako duboke i spek­ta­ku­larne da bi danas jedan Mar­sel Prust, Fre­de­riko Gar­sija Lorka ili Vir­dži­nija Vulf teško pre­po­znali dru­štva u kojima su rođeni — i čijoj obnovi su svo­jim delima toliko doprineli.

Pojam “kul­tur­nog iden­ti­teta” je opa­san. Sa dru­štvene tačke gle­di­šta, on je sum­njiv i veštački, ali, ne više od toga; među­tim, kad se gleda iz poli­tičke per­spek­tive, vidimo da on ugro­žava naj­dra­go­ce­nije dostig­nuće čove­čan­stva: slo­bodu. Ne pori­čem ja da ljudi koji govore istim jezi­kom, koji su rođeni i žive na istoj teri­to­riji, koji se suo­ča­vaju sa istim pro­ble­mima i prak­ti­kuju istu reli­giju i obi­čaje imaju i neke zajed­ničke oso­bine. Ali taj zajed­nički ime­ni­telj ne može nikada u pot­pu­no­sti defi­ni­sati nijed­nog of njih; on samo ukida ili baca na neku pre­zrenu dru­go­ra­zrednu ravan sve one jedin­stvene atri­bute i crte po kojima se jedan član grupe razli­kuje od osta­lih. Kon­cept iden­ti­teta, osim kada se pri­me­njuje samo na poje­dince i ni na šta drugo, inhe­rentno je reduk­ci­o­ni­stički i dehu­ma­ni­zu­jući, on je jedna kolek­ti­vi­stička i ide­o­lo­ška apstrak­cija izvu­čena iz svega onoga što je ori­gi­nalno i kre­a­tivno u ljud­skom biću, svega onoga što nije namet­nuto nasle­đem, geo­gra­fi­jom ili dru­štve­nim pri­ti­skom. Istin­ski iden­ti­tet pro­i­stiče iz spo­sob­no­sti ljud­skih bića da se odu­pru takvim pri­ti­scima i da im pro­tiv­stave slo­bodne postupke koje sami izmisle.

Pojam “kolek­tiv­nog iden­ti­teta” je ide­o­lo­ška fik­cija i temelj naci­o­na­li­zma. Po mišlje­nju mno­gih etno­loga i antro­po­loga, kolek­tivni iden­ti­tet nije istina čak ni kod naj­ar­ha­ič­ni­jih ljud­skih zajed­nica. Prak­ti­ko­va­nje istih postu­paka i obi­čaja može biti od bit­nog zna­čaja za odbranu jedne dru­štvene grupe, to je istina; ali, uvek pre­o­stane i jedna široka mar­gina ini­ci­ja­tive i kre­a­tiv­no­sti među čla­no­vima grupe, a indi­vi­du­alne razlike pre­o­vla­da­vaju nad kolek­tiv­nim crtama čim poč­nete da raz­ma­trate nekog poje­dinca kao takvog, a ne kao “člana” koji je puki peri­ferni ele­ment jed­nog kolek­ti­vi­teta. Glo­ba­li­za­cija radi­kalno širi i sta­vlja na ras­po­la­ga­nje svim gra­đa­nima ove pla­nete moguć­nost da svako kon­stu­iše svoj lični kul­turni iden­ti­tet, svo­jom sop­stve­nom volj­nom akci­jom, u skladu sa svo­jim pre­fe­ren­ci­jama i intim­nim moti­va­ci­jama. Gra­đani više nisu pod oba­ve­zom, kao u pro­šlo­sti i kao na još mno­gim mestima i u sada­šnjo­sti, da respek­tuju jedan iden­ti­tet koji ih zatvara u kon­cen­tra­ci­oni logor iz koga nema beža­nja — iden­ti­tet koji im se nameće kroz jezik, naciju, crkvu i obi­čaje mesta gde su se rodili. U tom smi­slu, glo­ba­li­za­ciju moramo doče­kati dobro­do­šli­com, jer ona pri­metno širi hori­zonte indi­vi­du­alne slobode.

Dve isto­rije jed­nog kontinenta

Možda je Latin­ska Ame­rika naj­bo­lji pri­mer do koje mere su veštački i apsurdni svi poku­šaji uspo­sta­vlja­nja kolek­tiv­nog iden­ti­teta. Kakav bi mogao biti kul­turni iden­ti­tet Latin­ske Ame­rike? Šta bi to bilo uklju­čeno u jednu kohe­rentnu zbirku vero­va­nja, obi­čaja, tra­di­cija, postu­paka i mito­lo­gija koja navodno daje ovom regi­onu neki obje­di­njeni per­so­na­li­tet, uni­ka­tan i nepre­no­siv? Naša isto­rija je isko­vana u inte­lek­tu­al­nim pole­mi­kama — od kojih su neke bile veoma žestoke — koje su poku­ša­vale da odgo­vore na ovo pita­nje. Naj­slav­nija je ona koja je zapo­čela rano u dva­de­se­tom veku i u kojoj su se u areni našli s jedne strane hispa­ni­sti, a sa druge strane zastup­nici domo­ro­daca; ona je imala odjeke širom kontinenta.

Za hispa­ni­ste kao što su Hoze De La Riva Agu­ero, Vik­tor Andres Bela­unde i Fran­ci­sko Gar­sija Kal­de­ron, Latin­ska Ame­rika je rođena onda kada je, zahva­lju­jući Otkriću i Osva­ja­nju, pri­po­jena špan­skom i por­tu­gal­skom jeziku, i kad je, pri­hva­ta­njem hri­šćan­stva, postala deo Zapadne civi­li­za­cije. Hispa­ni­sti nisu oma­lo­va­ža­vali pre-hispanske kul­ture, ali su sma­trali da te kul­ture sači­nja­vaju samo jedan sloj — i to ne pri­ma­ran — jedne soci­jalne i isto­rij­skle real­no­sti koja je svoju pri­rodu i svoj per­so­na­li­tet upot­pu­nila tek zahva­lju­jući oži­vlja­va­ju­ćem uti­caju Zapada.

Zastup­nici domo­ro­daca, tako­zvani indi­ge­ni­sti, odba­cili su sa moral­nom indig­na­ci­jom te bla­go­deti koje su Evro­pljani navodno doneli u Latin­sku Ame­riku. Po mišlje­nju indi­ge­ni­sta, naš iden­ti­tet nalazi svoje korene i svoju dušu u pre-hispanskim kul­tu­rama i civi­li­za­ci­jama, čiji su razvoj i moder­ni­za­cija bru­talno sase­čeni i zga­ženi nasi­ljem pri­do­šlica, cen­zu­rom, repre­si­jom i mar­gi­na­li­za­ci­jom, ne samo tokom tri veka kolo­ni­ja­li­zma, nego i kasnije, posle uvo­đe­nja repu­bli­kan­skog ure­đe­nja. Po indi­gen­skim misli­o­cima, auten­tični “ame­rički izraz” tj. “ame­rička ekspre­sija” (da upo­tre­bimo naslov jedne knjige Hozea Lezame Lime) leži u svim onim kul­tur­nim mani­fe­sta­ci­jama — od domo­ro­dač­kih jezika do vero­va­nja, ritu­ala, likov­nih umet­no­sti i popu­lar­nih načina pona­ša­nja — koje su se opi­rale zapad­njač­koj kul­tur­noj opre­siji i koje su izdr­žale do naših dana. Jedan ugledni isto­ri­čar naklo­njen ovoj tački gle­di­šta, Peru­a­nac po imenu Luis E. Val­ka­rel, čak je rekao da sve crkve, mana­stire i druge spo­me­nike kolo­ni­jalne arhi­tek­ture treba spa­liti zato što pred­sta­vljaju “Anti-Peru”. Sve su to lažne stvari, kaže on, nega­cije čistog izvor­nog ame­rič­kog iden­ti­teta koji se zasniva isklju­čivo na indi­ge­nim kore­nima. A jedan od naj­o­ri­gi­nal­ni­jih roma­no­pi­saca u Latin­skoj Ame­rici, Hoze Maria Agu­e­das, čije priče se odli­kuju veli­kom deli­kat­no­šću i vibrant­nim moral­nim pro­te­stom, ispri­čao je ep o opstanku kul­ture Kve­čua u and­skom svetu, opstanku upr­kos guše­ćem i izo­bli­ču­ju­ćem pri­su­stvu Zapada.

Hispa­ni­zam i indi­ge­ni­zam dali su odlične isto­rij­ske eseje i veoma kre­a­tivna knji­ževna dela, ali, oce­nji­vane iz naše sada­šnje per­spek­tive, obe te dok­trine izgle­daju jed­nako sek­ta­ške, reduk­ci­o­ni­stičke i lažne. Ni jedna ni druga ne mogu uklo­piti ekspan­zivnu raz­no­vr­snost Latin­ske Ame­rike u svoje pri­pre­mljene ludačke košu­lje; obe imaju zadah rasi­zma. Ko bi se danas usu­dio da tvrdi da su jedini legi­timni pred­stav­nici Latin­ske Ame­rike “Hispa­nici” ili “Indijanci”?

Pa ipak, nasto­ja­nja da se iskuje i izo­luje naš distinktni “kul­turni iden­ti­tet” nasta­vljaju se, sa poli­tič­kim i inte­lek­tu­al­nim žarom koji bi zaslu­ži­vao da bude usme­ren ka nekim dostoj­ni­jim cilje­vima. Poku­šaji da se jed­nom narodu nametne kul­turni iden­ti­tet ekvi­va­lent su zaklju­ča­va­nja tog naroda u zatvor i uskra­ći­va­nja tim lju­dima upravo one jedne slo­bode koja je od svih naj­dra­go­ce­nija — a to je slo­boda da biraju šta, ko i kako žele da budu. Latin­ska Ame­rika ima ne jedan, nego mnogo kul­tur­nih iden­ti­teta; nije­dan od njih ne može sebi pri­pi­si­vati neku veću legi­tim­nost ili čistotu nego ostali. Naravno, Latin­ska Ame­rika je u sebe uklju­čila i pre-hispanski svet i nje­gove kul­ture, koje u Mek­siku, Gva­te­mali i and­skim zemljama imaju i danas tako veliku soci­jalnu snagu. Ali Latin­ska Ame­rika je takođe ogro­man roj govor­nika špan­skog i por­tu­gal­skog jezika, koji iza sebe imaju pet vekova tra­di­cije i koji su svo­jim pri­su­stvom i delo­va­njem sva­kako odlu­ču­juće uti­cali na izgled i odlike ovog kon­ti­nenta. A zar nije Latin­ska Ame­rika jed­nim delom sači­njena i od onog što je afričko, i što je na naše obale sti­glo u isto vreme kad i Evropa? Zar nije afričko pri­su­stvo nei­zbri­sivo utkano u našu kožu, našu muziku, naše idi­o­sin­kra­zije, naše dru­štvo? Kul­turni, etnički i soci­jalni sastojci koji čine Latin­sku Ame­riku pove­zuju nas sa gotovo svim regi­o­nima i kul­tu­rama sveta. Imamo mi kul­tur­nih iden­ti­teta toliko mnogo, da je to kao i da nemamo nije­dan. Ta stvar­nost je, nasu­prot onome što naci­o­na­li­sti veruju, naše naj­veće bogat­stvo. Ona je takođe i odlična legi­ti­ma­cija, kre­di­bi­li­tet koji nam omo­gu­ćuje da se ose­ćamo kao puno­pravni gra­đani našeg glo­ba­li­zo­va­nog sveta.

Lokalni gla­sovi, glo­balna čujnost

Strah od ame­ri­ka­ni­za­cije pla­nete Zemlje više je ide­o­lo­ška para­noja, nego real­nost. Nema sum­nje, naravno, da je sa glo­ba­li­za­ci­jom engle­ski postao gene­ralni jezik našeg vre­mena, kao što je latin­ski bio u Sred­njem veku. Uspon engle­skog će se nasta­viti, jer je on danas instru­ment bez koga se ne može u među­na­rod­nim trans­ak­ci­jama i komu­ni­ka­ci­jama. Ali, da li to mora biti na štetu dru­gih veli­kih jezika? Apso­lutno ne. Zapravo je istina suprotna. Išče­za­va­nje gra­nica i sve veća među­za­vi­snost sveta jesu ele­menti koji pod­stiču nove gene­ra­cije da uče o dru­gim kul­tu­rama i da se među­sobno asi­mi­luju sa njima, ne samo iz hobija nego zato što to moraju, jer je danas spo­sob­nost da se govori neko­liko jezika i da se uspe­šno plovi kroz razne kul­ture postala ključna za pro­fe­si­o­nalni uspeh. Raz­mo­trite slu­čaj špan­skog jezika. Pre pola veka, oni koji su govo­rili špan­ski bili su zajed­nica koja gleda “ka unu­tra”; pro­jek­to­vali smo sebe samo na neko­liko vrlo ogra­ni­če­nih načina izvan naših tra­di­ci­o­nal­nih lin­gvi­stič­kih okvira. Danas je špan­ski jezik dina­mi­čan, on se bujno razvija, uspo­sta­vlja svoje mosto­brane ili čak ogromne nove teri­to­rije na svih pet kon­ti­ne­nata. Činje­nica da u Sje­di­nje­nim Ame­rič­kim Drža­vama živi nekih 25 do 30 mili­ona onih koji govore špan­ski obja­šnjava zašto su dvo­jica nedav­nih pred­sed­nič­kih kan­di­data u SAD, guver­ner Tek­sasa Džordž Buš i pot­pred­sed­nik Al Gor, svoje kam­pa­nje vodili ne samo na engle­skom nego i na španskom.

Koliko mili­ona mla­dih ljudi širom pla­nete je odgo­vo­rilo na iza­zove glo­ba­li­za­cije tako što su nau­čili japan­ski, nemački, mandarin-kineski, kan­ton­ski, ruski ili fran­cu­ski? Na sreću, ova ten­den­cija će se u dola­ze­ćim godi­nama poja­ča­vati. Zato se naj­bo­lja odbrana naših kul­tura i jezika sastoji u tome da ih pro­mo­vi­šemo žustro svud po ovom novom svetu, a ne da se odbram­beno zgu­rimo da bismo “odo­leli” u naiv­nom vero­va­nju da postoji neka vak­cina pro­tiv opa­sno­sti zvane engle­ski jezik. Oni koji su za odbram­beno zatva­ra­nje, svo­jim posto­ja­njem kažu mnogo o kul­turi, ali oni su u većini slu­ča­jeva nezna­lice; oni pri­kri­vaju svoju pravu voka­ciju, a to je naci­o­na­li­zam. Ništa nije toliko u ras­ko­raku sa uni­ver­za­li­zmom kul­ture kao ta loka­li­stička, isklju­či­telj­ska, zbr­kana vizija koju naci­o­na­li­sti, nastu­pa­jući iz svo­jih per­spek­tiva, poku­ša­vaju namet­nuti kul­tur­nom životu. Naj­lepša lek­cija koju od kul­tura možemo nau­čiti jeste ona koja kaže da njima samim, kul­tu­rama, nije potrebno da ih štite ni biro­krati ni kome­sari, ni gvo­zdene rešetke, ni carin­ska izo­la­cija, da bi ostale žive i bujne; napro­tiv, od takvih poku­šaja zaštite kul­tura se samo spa­ruši ili čak tri­vi­ja­li­zuje. Kul­ture moraju živeti slo­bodno, u stal­nom tiska­nju i rva­nju sa dru­gim kul­tu­rama. To ih reno­vira i pod­mla­đuje, to im dopu­šta da evo­lu­i­raju i da se pri­la­go­đa­vaju nepre­sta­nom toku života. U antici, latin­ski nije ubio kul­turu Grka; napro­tiv, umet­nička ori­gi­nal­nost i inte­lek­tu­alna dubina helen­ske kul­ture pro­žela je i nato­pila rim­sku civi­li­za­ciju kroz koju su, zatim, filo­zo­fije Pla­tona i Ari­sto­tela i Home­rovi spe­vovi sti­gli do celog sveta. Neće od glo­ba­li­za­cije išče­znuti lokalne kul­ture; u opštoj svet­skoj otvo­re­no­sti, sve ono iz ma koje lokalne kul­ture što zai­sta vredi, što je stvarno dobro, pre­ži­veće i naći će nove plodne teri­to­rije za procvat.

Ovo se dešava u Evropi, svuda. Naro­čito vredi zapa­ziti Špa­niju u kojoj se sada događa izra­ziti pro­cvat tamo­šnjih regi­o­nal­nih kul­tura. One su u vreme dik­ta­tora, gene­rala Fran­ci­ska Franka, suzbi­jane i osu­đi­vane da se drže u taj­no­sti. Ali, sa dola­skom demo­kra­tije, oslo­bo­đeno je bogato kul­turno šare­nilo Špa­nije, kome je sad dozvo­ljeno da se razvija slo­bodno. U toj zemlji je na snazi režim auto­no­mija, pod kojim su lokalne kul­ture izvan­redno pro­cve­tale, naro­čito u Kata­lo­niji, Gali­ciji i Baskiji, ali takođe i u osta­lim delo­vima Špa­nije. Naravno, ne smemo mešati ove regi­o­nalne kul­turne pre­po­rode, koji su pozi­tivni i obo­ga­ću­jući, sa feno­me­nom naci­o­na­li­zma, koji je ozbiljna pret­nja kul­turi slobode.

Engle­ski pisac T. S. Eliot je 1948. godine u svom pro­sla­vlje­nom eseju “Bele­ške za defi­ni­ciju kul­ture” pred­ska­zao da će ljud­ski rod doži­veti rene­sansu lokal­nih i regi­o­nal­nih kul­tura. U to vreme činilo se da je ovo pro­ro­čan­stvo veoma smelo. Ali glo­ba­li­za­ci­jom će se ono naj­ve­ro­vat­nije ostva­riti već u 21. veku, a mi zbog toga treba da budemo srećni. Pre­po­rod malih, lokal­nih kul­tura vra­tiće ljud­skom rodu onu bogatu mno­go­stru­kost pona­ša­nja i iska­zi­va­nja koju je naci­o­nalna država uni­štila u poku­šaju da stvori tako­zvane naci­o­nalne iden­ti­tete kra­jem 18. i naro­čito u 19. veku. (Na ovaj fakt se lako zabo­ravi, ili ga mi i sami poku­ša­vamo zabo­ra­viti zato što ima vrlo sumorne moralne kono­ta­cije.) Naci­o­nalne kul­ture su u mno­gim slu­ča­je­vima iski­vane u krvi i ognju, zabra­nama da se u školi pre­daje ili ma šta obja­vljuje na lokal­nim narod­nim dija­lek­tima ili da ma ko prak­ti­kuje reli­giju ili obi­čaje u ma kakvom ras­ko­raku sa onim što je nacija-država sma­trala ide­al­nim. Na taj način je u mno­gim zemljama sveta nacija-država nasilno name­tala lokal­nim kul­tu­rama jednu kul­turu, domi­nantnu, a njih je suzbi­jala i eli­mi­ni­sala iz zva­nič­nog života. Ali, suprotno upo­zo­re­njima onih koji se plaše glo­ba­li­za­cije, nije lako u pot­pu­no­sti izbri­sati kul­ture — ma koliko malene one bile — ako iza njih stoji bogata tra­di­cija i narod koji ih prak­ti­kuje, makar i tajno. A danas, zahva­lju­jući sla­blje­nju naci­o­nalne države, vidimo povra­tak zabo­ra­vlje­nih, mar­gi­na­li­zo­va­nih i ućut­ki­va­nih lokal­nih kul­tura koje poka­zuju znake novog dina­mič­nog života u veli­kom kon­certu ove glo­ba­li­zo­vane planete.

Mario Vargas Ljosa

Katalaksija 

Fenomeni

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *