Ulogujte se / Kreirajte profil

Skriveni junak Pariza

Pariz devetnaestog veka danas doživljavamo preko fotografija. Njegova lako prepoznatljiva vizuelna poetika asocira nas na kulturnu i istorijsku baštinu koju Pariz poseduje – ono što fotografije 19. veka ističu egzotičnim zrnom i braonskim tonovima –  instinktivno budeći u nama osećaj starinskog, romantičnog, dalekog.  Prizore čine uglavnom zgrade i trgovi, uličice, izlozi, arhitektonski ornamenti i po koji usamljeni pojedinac zagonetno pozicioniran u nekoj zabačenoj ulici  “grada svetlosti” .

Čovek koji je zaslužan za ovakvu, prilično vernu sliku Pariza svoga vremena, svoju fascinaciju njime pretočio je u dokument o stvarnoj lepoti jednog grada. Njegovo ime je Eugene Atget ( Ežen Atže).  Iako je promenio svet fotografije, u godinama u kojima je živeo i radio ostao je potpuno nepoznat društvu.

Mladi Atže se 1878. godine doselio u Pariz sa sasvim drugačijom namerom – želeo je da se proslavi kao glumac. Kako nije uspeo da upiše glumačku akademiju, pokušava da se okuša u slikarstvu, ali ni tu ne uspeva da se ostvari. Počeo je da fotografiše obližnja mesta oko Pariza  i  oko 1890. konačno  se bavi fotografijom potpuno predano. Osmišljava svoju ulogu i posao u “gradu svetlosti”. Sistematski će fotografisati Pariz i sve što ga čini, ali radiće  i mrtve prirode i ostale motive koje bi bile potrebne umetnicima u slikarstvu.  Naprosto, krenuo je da  “beleži”.

Ono što je specifično za sam početak Atžeovog rada jeste odnos prema svojim fotografijama, zvao ih je -dokumenti za umetnike-, smatra se da zbog jezičke barijere u kontaktu sa Englezima ovo nije dobro formulisao, ali u ovom nazivu osećamo  nepretencioznost koja je odlika svega što je radio tokom života.  U to vreme, pojam dokumentarna fotografija nije postojao, a takav pristup fotografiji i svest o njemu bili su na niskom nivou.

Atže tada nije ni pretpostavljao upravo tiho otkriće koje je uneo u fotografsku poetiku. Slikari su kupovali i koristili ove fotografije za svoje potrebe, a Atže je prozvan “ autor – urednik “,  dostavljao je prizore Pariza i od toga zarađivao.

Sa Atžeom vrlo evidentno dolazi nova vrsta estetike, sasvim spontano, estetika koja nije piktorijalna već piktoreskna, nešto što unosi i naglašava dimenziju realnog u fotografskom mediju, dokument koji sadrži informacije i ne nastoji da imitira sliku, iako ih, paradoksalno, Atže prodaje upravo kao pomoćno sredstvo za slikare. Mogao je biti viđen u metrou ili autobusu kako nosi glomaznu, za to doba zastarelu foto opremu, tronožac i ploče umesto negativa – odbijao je da koristi moderniju i portabilniju tehniku i držao se starog zanata. Neumorno je lutao Parizom i, poput Sezana sa kojim ga porede, beležio je uvek promenljivo i nikad konzistentno lice grada, uvek svežiji trenutak, uvek ono što je sada, a ne kakvim ga pamtimo.

Želeo je da  predstavi Pariz onakvim kakav on jeste , ni velik, ni bogat nti grandiozan, već najpre neočekivan, star, prepun detalja koji njegovi posetioci neretko biraju da ignorišu. Na njegovim fotografijama vidimo prostituke odsutnih pogleda, zgrade koje će se uskoro srušiti, radnike koji se vesele u nekom zabačenom uglu – život Pariza, predmete i lica koji ga čine stvarnim.

Naravno da ostaje neopažen za veliku većinu tadašnje umetničke scene, ali splet okolnosti privlači pažnju nekolicine. Naime, Atže je živeo u istoj ulici gde i slavni Man Rej. Tek sredinom dvadesetih godina, Man Rejova asistentkinja i ljubavnica, i sama fotograf – Bernis Abot (Bernice Abbot) sasvim slučajno, na putu ka ateljeu, otkriće Atžeove fenomenalne radove. Ona će početi često da posećuje njegov studio i da kupuje fotografije. Bila je fascinirana ovim tihim, enigmatičnim starcem koji je izbegavao eksponiranje i odbijao da se pojavljuje na umetničkoj sceni. Jedini portret Atžea koji imamo, neposredno pred njegovu smrt, napravila je upravo ona.

Nakon njegove smrti, 1927 godine, Abbot će početi  da intezivno promoviše njegov rad i objavljuje knjigu “Atže – fotograf Pariza” . Atže će okupirati i inspirisati mnoge umetnike dvadesetog veka, a smatraće ga svojim uzorom i začetnikom dokumentarne fotografije.

Za  P.U.L.S.E:  Luna Jovanović

LunaO Blog

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *