Ulogujte se / Kreirajte profil

Smrt i njeni saveznici u savremenom društvu

Problemi savremenog društva u Bodrijarovoj i Žižekovoj filozofiji

.

1.0. Uvod

Savremeni kapitalizam u nitima sajber društva nije mnogo modifikovan od svoje prve verzije.

Prvo, proizvedena roba u sebi prikriva višak vrednosti ostvaren eksploatacijom radničke klase. Cilj proizvodnje je profit, a ne zadovoljenje potreba građanstva.

Drugo, sve što je plasirano u medijima masovnih komunikacija je u službi zakona tržišta.Poželjnost robe je veštački proizvedena reklamnim trikovima.

Osnovno pravilo ubeđivanja je nikada ne prestati sa njim. Šta to znači?

Pa ako neko ne čita novine, onda sluša radio ili gleda tv, ako ne radi nijedno od toga onda voli pozorište i film, ako ga opet ne zanima ništa od toga, onda se vozi autobusom, metroom, prolazi pored izloga, tako da se uvek ne pojedinca može uticati na neki način.

Na bilo koje mesto se može uvući reklama, uticati na nekoga da baš želi taj i taj proizvod.

Činjenica je da određeni predmeti, roba, proizvodi, kako god da ih nazovemo, imaju za pojedinca i masu određeno simboličko značenje, to znači da ne možemo kritiku uputiti samo propagandi. Svi ti predmeti u različitim ljudskim zajednicama imali su određena simbolička, socijalna ili religijska, čak ritualna svojstva.

Od simbolizovanja moći do religijskih ili drugih obeležja, oni su duboko ukorenjeni u podsvest određene grupe.

Nikakva propaganda ne bi mogla u potpunosti usmeriti ljudsko ponašanje ka nekom cilju, ako je to u suprotnosti sa stavovima, vrednostima ili verovanjima tih ljudi.

Dakle nije reklama ta koja je stvorila određene mehanizme reagovanja, nego su ti mehanizmi uvek bili prisutni u čovekovoj podsvesti ili bolje „ljudskim svestima.“

Svaki objekat, bilo da se to odnosi na materijalnu ili duhovnu sferu, egzistira u sferi znaka u svesti pojedinca ili mase.

Izvesno je da su razni predmeti, materijalna dobra i pojave razne vrste imali specifična značenja za tu određenu zajednicu.

Što se tiče modernih proizvoda važi jedno pravilo, što ih više kupujete više vam trebaju.

Uzmimo koka – kolu kao primer takvog proizvoda. Ona ima to svojstvo da što je više pijete to ste žedniji, pa je potreba da je pijete veća.

Ključ ovog poremećaja jeste, naravno višak uživanja objekt petita, koji egzistira

(tačnije insistira) u nekoj vrsti zakrivljenog prostora u kojem je on, što mu se više približite, to je neuhvatljiviji( ili što ga više posedujete, to vam više nedostaje).[1]

Ovo je samo jedan od primera „must have“ proizvoda ili poželjnih objekata koji savremeni čovek mora da poseduje pa makar samo stajao na polici ili u ovom slučaju u frižideru. Da li nam je ovaj proizvod potreban? Da li on ima neko značenje za nas?

Odgovor je negativan, ali nekim čudom ogromne količine koka-kole se plasiraju na tržište. Ako detaljnije pogledamo reklame za ovaj proizvod videćemo da to što se prodaje nije nikada samo taj proizvod, nego ideja prijateljstva, ljubavi ili porodice.

Dakle, to je nešto što se uvuklo u našu podsvest i što ćemo jako teško iskoreniti imajući u vidu da se ne radi samo o pomenutom proizvodu nego o mnoštvu njih.

Radi se o ideji da imate sve u ponudi pa čak i proizvode koji će olakšati vašu savest tako što ćete na njima pronaći oznaku „ekološki“.Ali, to što smo kupili torbu koja se reciklira ili neki drugi proizvod te vrste ne menje činjenicu da smo i dalje potrošači.

Čuvajte životnu sredinu, ali ipak kupujte!

.

1.1. Telo kao grobnica

Moja smrt svuda, moja smrt koja sanja…[2]

Giorgio de Chirico, The-uncertainty-of-the-poet

Ostavimo se na trenutak toga šta telo kao znak predstavlja za savremeno društvo

(ili tačnije nagost tela). Pravo pitanje glasi: kako smo došli do iste perspektive kao i civilizacije koje su svoj vrhunac dostigle mnogo godina pre naše ere?

Evo uzmimo na primer Stari Egipat. Ulepšavanje, šminkanje, plastične operacije nisu bile samo odlike savremenog društva, nego primere istih možemo naći u Staroj Indiji, Egiptu, Grčkoj. Posmrtni ostaci faraona svedoče o plastičnim operacijama i zatezanjima lica.

Stari Egipćani su veoma zanimljivi savremenom čoveku, jer su, između ostalog,

jako mnogo vremena provodili brinući se o svom telu.

Oni su se šminkali, depilirali, čak pokušavali da prevare starost raznim melemima, preparatima i operacijama.

Oni se suprotno očekivanju, nisu spremali za život, nego za smrt!

Kako je ova sličnost savremenog čoveka i jedne drevne civilizacije dovela do drugih rezultata?

Egipćani su smatrali da je ovaj život samo priprema za sledeći i uživali su u tim pripremama. Mazali su se raznim uljima, šminkali, kako bi njihovo telo bilo lepo u slučaju smrti, a samim tim i u zagrobnom životu.

Savremeni čovek se brine o svom telu ne bi li ono bilo prikazano kao lepo drugima i danas. Sve se radi kako bi se odložilo starenje za još jedan dan.

Smrt nije važna, svest o smrti se izbegava još jedan dan, pa sledeći, pa naredni.

Isticanje sopstvene seksualnosti ima u savremenom društvu drugačiju ulogu – udaljavanje od smrti.

Kreme za bore ne pomažu mnogo u sprečavanju pojave bora, ali pomažu da se kupi još malo vremena i da se odloži starost.

Proizvodi koje savremeni čovek koristi nisu melemi koje su sastavili vračevi, nego proizvodi koje su plasirale gigantske kompanije koje grade bogatstvo na ljudskim slabostima.

Postoji novi izraz za te proizvode, za njih se kaže da su „must have“ proizvodi.

I ako ih imamo, mi smo zadovoljni na trenutak, mi uživamo u njima bez obzira da li imaju efekta, jer mi smo lepi danas, a sutra još ne postoji.

Ono što je, dakle, za stare narode bila priprema za smrt, jer su očito bili svesni njene neminovnosti, za savremene ljude je to isto pokušaj bega od smrti.

Naše telo postaje naš poraz, jer naposletku ništa ne pomaže, mi starimo brzo, uvek poraženi, smatrajući vreme svojim neprijateljem i smrt svojim jedinim usudom.

Naše telo postaje grobnica i mi postajemo mrtvi za vreme života.

A da li smo svi takvi , ili je ovo razotkrivanje dobar početak da se ne pristane na takvu realnost?

Šta naša svest može uraditi da nas spreči u tome da postanemo još jedan beznčajni potrošač, još jedan bar kod u surovoj razmeni nove robe, novca i kupljenog.

Bodrijar kaže:“Telo nikada nije ta površina bića, ta devičanska plaža bez tragova, ta priroda. Tu „izvornu“ vrednost steklo je tek potiskivanjem- i osloboditi ga kao takvog, u skladu sa naturalističkom iluzijom, značilo bi osloboditi ga kao potisnuto.“[3]

Kako bi smo oslobodili sopstveno telo moramo da znamo šta ga to tamniči.

Tek tada će naše tendencije koje su gore pomenute imati značaj. U suprotnom mi smo uvek zavedeni nečim drugim i lako je manipulisati nama i kao pripadnicima određene socijalne skupine i kao pojedincima.

Bodrijar dalje objašnjava kako je i samo telo znak, a koža opet neki drugi znak (misli se na golu kožu) i da tu postoji jedno udvajanje u značenju, tako da ni koža nije više „ona“ koža, već je neka „druga“ koža.[4]

Da objasnimo, telo kao znak podrazumeva prvo telo sa svim njegovim oznakama, frizuri, načinu odevanja, materijalnim vrednostima onoga što krasi to isto telo.

Drugo je nago telo kao znak.

To sekundarno telo, telo seksualne emancipacije i „represivne desublimacije“ je ono koje je stavljeno pod isključivi znak Erosa.

Dolazi do konfuzije između seksa i isključivog principa Erosa- to jest, do neutralizacije jednog drugim i do isključenja nagona smrti.[5]

Ta „oslobođena“ subjektivnost sada dobija novo značenje- težnja da se poništi nagon smrti.

Dakle, opsesija telom se ne zadržava na površini, nego otkriva sasvim novu realnost, društvo beži od nagona smrti od koga svejedno strada, ali u kratkom samozavaravanju, u Erosu, je sakrivena životna energija savremenog društva.

Tako da je sva naša borba za preživljavanje ustvari energija koja učestvuje u međudejstvima nagona života i smrti, ili kako to Bodrijar kaže- smrt je potisnuta u preživljavanje dobro poznatim povratnim dejstvom, gde sam život postaje ništa drugo do preživljavanje determinisano smrću.

  Giorgio de Chirico, The predictor

1.2. Bodrijar o „novoj“ realnosti

Svet nije ono što mi mislimo,

Svet je ono što nas uzvratno misli.[7]

U svojoj knjizi „ Pakt o lucidnosti ili inteligencija Zla“ Bodrijar govori o novoj vrsti realnosti- Integralnoj Realnosti.

Kaže da je naša otuđenost u odnosu na nas same opasna. Ne radi se više o tome da se mi opiremo otuđenju, nego se opiremo statusu subjekta.

„U svim vidovima opoziva, opovrgavanja, oporicanja, nije više reč o dijalektici negativiteta ili o radu negativnog. Nije više reč o kritičkom mišljenju realnosti, već o subverziji realnosti u njenom principu, u samoj njenoj očiglednosti.

Što je veći pozitivitet, to oporicanje, i nečujno, postaje žešće.

Svi smo mi danas disidenti realnosti, uglavnom disidenti ilegalci.“[8]

Čak i kad razotkrijemo taj prvi sloj realnosti, kada vidimo gde smo i kako izmanipulisani, mi ne možemo dalje.

Zadatak filozofije jeste da demaskira tu iluziju realnosti, da razotkrije farse, stvorene veštački, nekim simboličkim ili drugim procesima iz ljudskog delanja ka svetu i po principu povratne sprege delovanju sveta ka čoveku.

Ali tu se filozofija zaustavlja, na konačnom uviđanju iluzije sveta, to jest na tom mestu, na tom objektu, na tom nečemu, na tom ništa o čemu se više nema šta reći.[9]

Bodrijar našu realnost poredi sa ogledalom i smatra da ako želimo da razmotrimo ogledalo po sebi na kraju nailazimosamo na objekte koji se tu nalaze,

a ako budemo hteli da uhvatimo same objekte na kraju ćemo pasti samo na ogledalo i to je čitava istorija saznanja.[10]

Svet tako razotkriven, lišen onoga što je do tada bilo istina, postaje jedan svet realnosti, integralne realnosti. Nema više istina i pojava već jedna Integralna Realnost.

A kakva je to realnost?

To je realnost u kojoj stvari postaju onakve kakve jesu, oslobođene iluzija. To je jedna realnost na granici podnošljivosti, jer je sve razotkriveno i treba se živeti sa tim. Kao u Matriksu izabrali smo pilulu i sada znamo šta je stvarno a šta je bilo iluzija. Imali smo dva izbora, i to je ono što je jednako nepodnošljivo kao i nova slika sveta i nas samih u njemu. Sada hoćemo treću pilulu.[11]

U Integralnoj Realnosti nema Boga, nema Đavola, samo potpuna odgovornost za ovaj svet obrušena na naša ramena.

To menja stvari, zlo je samo naše, jer je odgovornost samo naša.

Svet onakav kakav je bio, postojao je kao naša predstava. I još postoji za svesti koje ga nisu razotkrile. Dakle, nema konačnog odgovora, samo pokušaj poboljšanja postojećeg, gde je zlo nužno, nikako demonizovano, jer i ono igra svoju ulogu u ovom pokušaju da se predstava naših života što duže igra.

.

1.3. Žižek o smrti boga i hrišćanskom nasleđu

Kralj univerzuma je vrhovni kriminalni anarhist. [12]

Žižekov revolucionarni duh je probudio novu tendenciju u kritici savremenog društva.

Naime, on nije krenuo od kraja, odnosno od potrošačkog društva, nego od početka, od Hrista. Žižek je u tom vrtlogu kritike primetio da ako želimo ozbiljno da se bavimo nekim problemom onda treba da krenemo od korena. Od početka, dakle od Hrista.

Raspeće je najveći protest. Hrist je mogao da se poštedi, ali to nikako nije bilo u skladu sa njegovom prirodom. Tom odlukom on postaje ono što jeste. On bira smrt čoveka da bi pokazao da njegova volja ima božansko poreklo.

On je svoju dimenziju bogočoveka zadobio kada je postao apsolutna žrtva.

Umesto da ta savršena žrtva bude početak savremenog društva, simbolička razmena mučeničke smrti za iskupljenje ljudskih greha, to se nije desilo.

Tu je koren našeg problema. Tu je bio početak kraja.

Ako postavimo pitanje zašto je bog morao umreti na krstu, pokrećemo niz rasprava koji nemaju konačne odgovore. Crkva kaže, mi smo grešni, bog se žrtvovao da nas spase i tako dalje. Međutim, možemo postaviti još jedno jednostavno pitanje – od koga nam treba spas?[13] Ispada da se bog žrtvuje da nas spase od sebe samog. Ili da nas spase od đavola? Posle navodnog vaskrsnuća, dešava se niz pokoljaHrišćana, jer su tada oni smatrani pripadnicima sekte. Trista godina posle hrišćani vrše iste pokolje nad naslednicima Starog Rima.

Čemu te žrtve?

Ono što se rađa iz smrti Hrista je Sveti duh. Kada ga apostoli pitaju kako će ga naći, a on im odgovara, tamo gde je ljubav između vas dvojice, tu sam ja.[14]

Žižek se pita šta je to „ukinuto“ u slučaju Hrišćanstva i odgovara da nije ukinuta konačna realnost; naprotiv, samo božanska Supstancija biva ukinuta, negirana.

Na krstu umire supstancijalna figura Transcedentnog Boga , ali je istovremeno očuvana

forma Svetog duha, koja je u stvari zajednica verujućih.[15]

Zašto onda ljudi, pa čak i sami apoistoli nisu mogli shvatiti tako jednostavnu stvar.

Dakle, umesto dela ljubavi u božje ime, dešavaju se dela mržnje u božje ime.

Eto početka propasti svake civilizacije. Simbolička razmena je samo izgovor.

Nagon smrti pobeđuje.

Došli smo do svesti o apokalipsi. Ako su stvari onakve kakvim smo ih opisali krajnji ishod je kraj naše civilizacije.

.

1.4. O propasti neokapitalizma

Reći će vam da samo sanjate, ali pravi sanjari su oni koji misle da će ovakav sistem moći večito da funkcioniše, uz neke kozmetičke promene. Mi nismo sanjari, mi se samo budimo iz sna koji se pretvara u košmar. Mi ništa ne uništavamo, mi smo samo svedoci sistema koji sam sebe uništava.[16]

Žižek kaže da je lakše zamisliti kraj sveta nego kraj kapitalizma.[17]

Stari kapitalizam je u idealnom slučaju podrazumevao preduzetnika koji investira novac u proizvodnju, kojom upravlja, a zatim ubira profit. Danas se javlja novi tip kapitalizma. Preduzetnik nije više na vrhu kompanije, nego stručni menadžer, ili upravni odbor koji upravlja kompanijom koja je u uskoj vezi sa bankom, kojom upravljaju menadžeri a ne vlasnici. U ovom novom tipu kapitalizma ne postoji ni stara buržoazija, nego se ono što bi se moglo nazvati novom infiltrira u sistem menadžmenta. Pripadnici nove buržoazije primaju plate, bonuse, čak poseduju svoje deonice.

Nova buržoazija prisvaja višak vrednosti, ili višak zarade, koji je neuporedivo veći od „proleterske“ zarade.

Višak zarade se ne dodeljuje samo menadžerima, nego ekspertima, doktorima, pravnicima, novinarima, tako da taj višak zarade ne postoji tu iz ekonomskih razloga neko iz političkih, radi očuvanja srednje klase.

Ideja o višku zarade sada otkriva nove momente u „antikapitalističkim“ protestima.

Danas je, na primer, aktuelna ekonomska kriza na globalnom nivou, a oni koji najviše gube su pripadnici niže buržoazije kojima preti mogućnost da se pretvori u obične radnike. Iako su njihovi protesti usmereni na tržišnu logiku, oni ustvari protestuju protiv urušavanja njihovog društvenog položja. To više nisu protesti proleterijeta, ili neke nove vrste proleterijata, nego protesti iz straha da će se izgubiti višak zarade koji je po pravilu pripadao novoj buržoaziji. Danas kada je radno mesto najveća privilegija, novom proleterijatu ne pada na pamet više da štrajkuje.

Protestanti nisu više bedno plaćeni radnici koji rade u preostalim tekstilnim industrijama, nego prosvetni radnici, policija i drugi.

S tim u vezi možemo na isti način govoriti i o studentskim protestima, jer im visoka stručna sprema neće garantovati radno mesto na kome će dobijati višak zarade.

Naposletku, možemo zaključiti da čak ni nova verzija kapitalizma se ne može održati i samo je pitanje vremena kada će doživeti krah. Ako već nije, a mi se nalazimo u specifičnom momentu kada posledice još ne dolaze do nas ali smo sigurni da ćemo ih uskoro iskusiti.

Da li je stanje u savremenom društvu posledica kraja neokapitalizma ili jednostavno kraj jedne ere, to još ne znamo.

.

1.5. Zaključak

Posle smrti jednog od najpoznatijih filozofa današnjice i kritičara društva Žana Bodrijara i dalje je aktuelna slika savremenog društva iz njegovih dela.

Što se tiče psihoanalize i marksizma i pokušaja razmene njihovih ideja u radovima savremenih kritičara drištva, mora se priznati da bez obzira na zajedničke elemente one ne mogu učestvovati u stvaranju rešenja za probleme savremenog društva.

Iako smo zahvalni tim teorijama jer su nam pružile kakav takav okvir u kome smo se kretali, mi ne možemo ostati verni njima jer nam nisu dovoljne za kompleksnost naše situacije.

Bodrijar na kraju svoje knjige „Simbolička razmena i smrt“ priznaje da su obe teorije u krizi i da to treba prihvatiti, a ne očuvati ih po svaku cenu. Naposletku, ni jedna ni druga teorija neće izlečiti savremeno društvo. Ili kao što Bodrijar kaže radi se samo o kritičkim oblastima.

Žižek Slavoj se razlikuje od Bodrijara u svojim pristupima savremenom društvu.

On je jedna nova vrsta filozofa (ako se to može tako reći) koja aktivno učestvuje u društvenim procesima i promenama.

On je jedan od filozofa koji proživljavaju nama aktuelne situacije i govore o nama aktuelnim temama. S tim u vezi ovde se može uočiti da je kod njega sačuvan i onaj stari ideal da se živi svoja filozofija.

Može se reći da nas Žižek budi iz „dogmatskog“ dremeža, stalno insistirajući na tome da otvorimo oči.

Možda baš zato Žižek ima reputaciju filozofskog superstara.

Ovaj fenomen da filozof postane neko koga čitaju, komentarišu i čija predavanja, slušaju ljudi koji se inače ne bave filozofijom može biti samo dobar znak.

Možemo primetiti da se svet ipak menja, iako nam nisu poznate posledice njegovih modifikacija, imamo pravo da se nadamo da današnja filozofija ipak igra neku ulogu u demaskiranju stare i formiranju nove slike sveta.

Za P.U.L.S.E Neda Knežević

.

.

[1] Pogledati S.Žižek, Manje ljubavi – Više mržnje, Beogradski krug, Beograd, 2001., str. 54.

[2]Pogledati Ž. Bodrijar, Simbolička razmena i smrt, Dečje novine, Gornji Milanovac, 1991, str.210.

[3]Pogledati Ž. Bodrijar, Simbolička razmena i smrt, Dečje novine, Gornji Milanovac, 1991., str. 120.

[4]Ibid.

[5]Ibid., str. 134.

[6]Ibid., Str. 142.

[7]Pogledati Ž. Bodrijar, Pakt o lucidnosti ili inteligencija Zla, Arhipelag, Beograd, 2004., str,155.

[8]Ibid., str.22.

[9]Ibd. Str.27.

[10]Ibid., str.27.

[11]pogledati internet stranicu http://www.youtube.com/watch?v=Jbep804U5tw.

[12]S.Žižek, U odbranu izgubljenih stvari, Akademska knjiga, Novi Sad, 2011., str 364.

[13]Videti Žižek, Čudovišnost Hrista, Otkrovenje, Beograd, 2008., str. 43.

[14]Pogledati internet stranicu http://www.youtube.com/watch?v=sQ3g2zS6Tuk

[15]Pogledati S. Žižek, Čudovišnost Hrista, Otkrovenje, Beograd, 2008, str. 46

[16] Pogledati stranicu http://www.youtube.com/watch?v=APDGh43VCxs

[17]Ibid.

TwitterGoogle+

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *