Ulogujte se / Kreirajte profil

Upotreba Šopenhauera u svakodnevnom životu (XV)

Epizoda: Red Road junction – Serbia style

Naš junak je tabula rasa. On je konjanik poslat u misiju iz daleke pokrajine. Njegova uloga u svetu nije ništa manje do delikatna; zadužen je da nosi poruku ljubavi i pomirenja ne bi li gospodaru daleke zemlje Ordeal Do, koja niče u oazi usred pustinje, otopila ledeno srce. On ne poznaje ni pravdu ni nepravdu, nit zlo, takvi koncepti u zemlji iz koje potiče ne postoje, baš kao ni reč za rat.  Njegov put je pun neizvesnosti, a sudbina zacrtana na surovim koricama stvarnosti, pridružimo mu se u ovom srljanju u suton…

Poslaše ga u svet s jednom knjigom, snažnim konjem i bez daljih uputstava, sem naređenja da dopremi plemeniti dar onom kojem će kao lek poslužiti… Lutajući, kako mu se činilo predugo i bez ideje, pred njim osvanu jedan neugledan šator iz kog se čula muzika, orio smeh i pesma. Odvaži se da priđe i ponizno raspita ko su ti ljudi, šta čine u ovoj osami Bogu iza nogu, i da li su čuli za taj čuveni mali grad… Tu su živeli slobodni umetnici što piju slatke opojne reči, a hrane se belim temperama. Kako su mu objasnili, oni su bili stanovnici Ordeal Doa, al’ nisu želeli da budu podanici lažno benevolentnog gospodara. Ispričaše mu kako su se vratili čoveku nastanivši se u pustari, kako je ataraksija zavladala njihovim duhom i čulima. Objasniše mu i to da oni tamo misle da je politika najvažnija hrana književnosti, a da su oni oduvek nalazili da zavist vrši odvratan, nasilan ostrakizam. Poezija je veština da se razigra mašta, a u gradiću je dopušteno samo jednom čoveku da mašta, rekoše mu. Upozoriše ga na surovost sveta koji će upoznati, al’ i na nedopustivu sujetnost vlasnika grada na vodi što se hrani vetrom. Naš beznadežno dobroćudan zvekan, indoktriniran njihovom slobodom i urođenim optimizmom, nastavi dalje nespreman za slučaj koji mu predstoji.

Zadesila ga je peščana oluja, pa reši da se skrasi preko noći u jednoj osamljenoj pećini koja niče niotkuda. Ko zna koliko je spavao, izgleda su mu ljudi iz šatora nešto omamljujuće u čuturu sipali… Sunce je otkucavalo tačno podne, a od oluje nije bilo ni traga… Čim mu je prošlo privremeno slepilo od zlatnih nebeskih zraka, ugleda nedaleko crkvicu. Prijatan doček i smireni ljudi koji mu objasniše da su poklonici sekte voxpopulijanaca, da su proterani od strane zloglasnog diktatora, jer propovedaju veru u razum i smatraju da je njegov glavni nosilac građanstvo. Objasniše da im je osnovna težnja spremnost na aktivne reforme, a da su ljudska prava i kulturni optimizam baze njihovih verovanja. Kažu, oduvek su sebe negirali kao religiju, jer religiozni ljudi ne razumevaju ništa drugo do dogma i propisa dotične religije, a da su sami sebe deklarisali kao sektu, jer su brojčano slični jednorozima. Upozoriše ga da se pazi, jer je vrhunac nepravičnosti u tome da se izgleda pravično. Zahvalivši se, naš junak galopom nastavi, shvativši urgentnost situacije.

U sebi je ponavljao ono što mu je starešina sekte rekao otpremajući ga na dalji put, uz pogaču umotanu u svilu i bokal sveže vode: „Moraš spoznati svoju glavnu sposobnost, ono što te definiše i tu nadarenost koju najjasnije isijavaš, tad ih uzgajaj i vaspitavaj a sve ostale potpomaži tek toliko da ne bi nadobudan bio, i ne zameri niskim dušama što ne razumeju jezik etike a neizlečivo glupima oprosti to što ne znaju da saslušaju i što im je plemenitost pust pojam“. Taman kad mu se učini da počinje da razume da su čoveku bezuslovno potrebne vrline, začu gunđanje koje se stvori niotkuda.

– Koje ti je ime mladiću? – hrapavo reče vremešni čovek neuglednog izgleda.

– Nemam ga, tvoje? – odgovori konjanik.

– Nemaš ga! Pametniju glupost skoro nisam čuo – reče, kezeći se.

– Moje je Deziderijus Erazmus, šta ti pišeš?

– Nije moje da pišem, ja samo prenosim napisane reči tamo gde mi kažu, upravo nosim knjigu u Ordeal Do, znate li me uputiti u pravom smeru?

– Konačno! Jedna budala koja ne piše! – oduševljeno promumla – Danas je svima zajedničko to da žive u neskladu sa onim što propovedaju, znaš ludi su oni što se u poznijim godinama ulizuju Hipokratu zdravlja radi, a još veće budaletine su oni koji se tad Seneki obraćaju da ispiju koji gutljaj s vrela mudrosti, to je napisao jedan veliki čovek, a ja, i ja ću napisati nešto veliko, dragi moj bezimeni dečače… – nastavi dementno – Da, da, videće oni, napisaću ja knjigu koju će čitati i ovi odozdo i ovi odozgo… dosta sam ja ćutao! Dok su ovde mnogi gubili razum stoga što ga nemaju, ja sam shvatio da ne može biti razuman onaj koji ne razume… – naš junak je ćutao, nije želeo da prekida čoveka, starac je sam sebi uskakao u reč – Odvažnost razuma nadmašuje telesnu snagu, al’ zapamti, sine moj, da paradoksalnost iz bojazni vodi do banalnosti, on je još samo jedan davljenik u moru izgubljenih dečaka, ne sudi mu, al’ ni ne daj da te conscientia spuria pravi magarcem, ne, ne! Kažem ti, biće to najoličenija prosopopeja, o moja Moria, znaš li ti mog prijatelja Tomu Mora?

– Ne poznajem nikoga po tom imenu, nisam dugo na putu…

– Univerzalno je Ciceron primetio: „Svet je pun ludaka“,  rekao je, a ti zapamti i to da se u šali krije istina i da nema gore gluposti od ozbiljne reči, aj idem ja sad na selo, moram sve napisati, a ti mi pozdravi mog prijatelja Tomu kad ga sreteš.

Zbunjen pređašnjim susretom, pokušavao je da zamisli taj grad u oazi, al’ jasna slika mu je izmicala. Najednom ugleda čoveka u oklopu što puzi, nesigurno opipavajući pesak. Siđe s konja da mu pomogne da ustane i shvati da su čoveku iskopane oči… Drhatvim glasom, preneražen prizorom kakav nikad ne bi mogao ni zamisliti, upita ga ko bi mu tako nešto učinio. Čovek se vidno umiri, te poče da mu priča ko je i šta mu se zbilo…

– Znaju me kao Don Kihota, prijatelju, strašna me je muka zadesila! Zaista je tačan ključ po kom je, kako stara latinska kaže, homo homini lupus, nikad to ne zaboravi…

Objasni mu kako su on i njegov priajtelj Sančo putovali na konjima u potrazi za istim gradićem, al’ da su ih u toj misiji presreli neki na traktorima što im se predstaviše kao prijatelji, a na spavanju ih pokradoše, a Kihota oslepeše.

– Uzeše mi i konje i Sača, kako ću ja sad bez mog vernog druga?! Predstavili su se kao Sudbina, rekoše mi da me u to ime oslepeše.

Priroda je konjaniku podarila nežnu narav, duša mu se oduvek ocrtavala na licu, al’ čuvši ovo, njegov izraz se promenio, pogled posiveo, izraz naprasno naborao… Ponudi mu da ga povede sa sobom, al’ ovaj ponosno odbi, rekavši da je njegov put predestiniran.

– Nađi krčmu u brdima Siera-Morene, tamo će ti konja napojiti i, ako dobro odigraš karte, jedan će te čovek u ispravnom smeru uputiti – baci se na kolena i nastavi da puzi… Konjanika obuze eksplozija jada i ogorčenja izazvanog surovim zbivanjima.

Tri dana i noći jahao je neumorno, da bi mu se konačno, uz promaljanje prvih sunčevih zraka, u izmaglici četvrtog jutra, ukazala neugledna krčma. Na ulazu je masnom farbom pisalo: „Kockanje obavezno“. Odluči da ipak uđe, jer mu je pustinski svet počeo da liči na svet beznađa… U krčmi je bilo tri okrugla stola sa po šest duša, obuzetih kao nekom groznicom, a za šankom je bio jedan usamljenik zureći u prazan list papira. Odluči da njemu priđe i bez okolišanja predstavi svoj slučaj, ovaj ga odmeri: – Izgleda da danas obojica imamo sreće – reče – vidiš, ja se kockam rečima, zato sam i proteran, predugo sam ovde, a izgleda me je od skoro i Ledy Luck napustila, napravimo dil, tvoje avanture za moja uputstva i savete, slažeš se?

Konjanik klimnu i prepriča sve pojedinosti i neobičnosti koje je video; čovek iz krčme je slušao i dugo potom ćutao, konačno izusti: – Znaš mudar si ti, al’ samo zato što živiš u svetu budala. Stojiš na Zemlji prepušten samom sebi u neizvesnosti o svemu, samo ne o svojoj zahtevnosti i svojoj nevolji. Moraš što pre da razumeš da je svet pakao, a ljudi su s jedne strane duše koje se muče, a s druge đavoli. Đavo će ti doći glave, jer čovek niske prirode oseća instinktivan izazov da uništava čim oseti duhovnu nadmoć… Znaš li onu priču o sestrama bliznakinjama što se zvahu Slava i Čast, ali kao dioskuri od kojih je Poluks bio besmrtan, a Kastor smrtan, Slava je bila besmrtna sestra smrtne Časti. Ne možeš menjati tok realnosti i ne veruj prošlosti u kojoj je to „moguće“, jer Klio, muza istorije, je toliko snažno zaražena lažju, kao kakva ulična devojčica sifilisom… No, dobro, sam si krojač svoje sudbine, a volja ti je jaka, ja to ne želim da kvarim… – zamišljeno pripali cigaretu i na onaj papir ispisa koordinate tajanstvenog gradića.

– Koje ti je ime – upita ga konjanik.

– Nije to bitno, ja sam samo onaj što je vratio filozofiju ljudima… – ustade i ode za jedan od stolova na kom se jedno mesto oslobodilo…

Iznuren, na horizontu ugleda titrajući prizor, učini mu se kao privid… Dva čoveka kao da su u kovitlacu – nerazdvojno se teturaše levo-desno posrćući i valjajući se. Pojuri im u susret da pruži pomoć, ako to zažele, prišavši shvati da im nema pomoći; da su okovani jedan za drugog, osuđeni da se ujedaju i svađaju…  Jedan beše Kalikle, a drugi Sofokle glavom i bradom. Prekidoše komašanje, Sofokle sav krvav, mirnim glasom pozdravi konjanika, upita ga za zdravlje i svrhu. Konjanik objasni svoju potragu, te upita zašto jedan ujeda, a drugi se ne brani.

– Zato što smo obojica u pravu!! – uzviknu nervozan Kalikle.

– Tako je – složi se izujedani – Ja Sofoklo, sin Sofila, službenik Božji, zastupam ideju nežnosti i požrtvovanosti, verujem u Božju reč i život sam posvetio izvršavanju naređenja tih neprikosnovenih autoriteta. Oni jedini znaju šta je pravedno, njihova mudrost je naša svetlost. Pobuniti se protiv Boga je najveći greh protiv sudbine, naš je jedino ponos i dostojanstvo koje se u poslušnosti oslikava.

Kalikle će na to: – Čovek je sudbonoša svoj. Pravo jačeg! To je ono što je valjano, u prirodi je tako, pa i u modernom svetu. Mi smo izgnani jer smo jači! Mediokriteti kroje Nomos da bi sebi olakšali bedne živote. Zakon ide u prilog lenjih i nedostojnih, a ne nas. Nas ne mrzi da se borimo i jačem sve pripada po sili stvari. Treba se manuti morala, to je ljudska konvencija slabašnih. Ja ću, evo, nad ovim nadvladati u traganju za sopstvenim samozadovoljenjem, to što on neće da ujeda je njegov problem!

Konjanik dotaknu rub šešira u znak poštovanja: – Moram nastaviti svoj put, on je moja svrha.

– Dragi dečače, ko tiraninu ide, njegov je rob, ma se i činilo da je slobodan…- doviknu mu Sofokle…

Na svom putešenstviju susreo se s plejadom onih kojima je učinjena nepravda, al’ i sa onima koji su sami odabrali put… Tako se susrete s malom devojčicom i jednom staricom; one mu objasniše kako su se u pustinju nasukale; devojčicu su proterali sa pedeset kesica Step soka od kivija, jer je tati rekla da čika pije benzin iz iste flaše iz koje im je prodao, a starica je završila tu gde je, jer je gajila koze – što se ne sme, pa je šutnuše s litrom kozjeg mleka. Nalete na svitu mrtvaca što pobegoše, jer želeše da žive slobodno, u oazi skoro pocrkaše od visina poreza…  Susreo se i sa srećnim ljubavnicima od kojih jedan kažnjava, a drugi prašta… Proteran je bio i onaj što je rekao da je zemlja okrugla, jer je diktator u pređašnjoj predizbornoj kampanji rekao da je ravna… Naiđe i na učenog čoveka koji je ogorčen sam odabrao egzil, jer ga je na takmičenju besedništva pobedio neki mucavi tucač kafanskih pevaljki, što ga je partija plasirala. Svi ti likovi sa kojima se susreo ličili su mu na automate terane usudom, koji ih baca u ludu trku sa svetom ne ostavljajući im vremena da se saberu i oduzmu. Shvatio je da retki biraju svoj život al’ da ga svi podnose, da je on večita borba sa ustoličenim veličinama.

Život je čovekov rat protiv zala ljudskih, a smrt je trijumf nad ovozemaljskim trpljenjem. Znali smo na početku da će junak tragično okončati, takva je, eto, rukopisna tradicija ostrašćenih pesimista… Čim je kročio u grad, dočekao ga je tradicionalni auto-da-fe, izgleda su pustinjske hijene-špijuni sve prenele ozloglašenom. Okončao je kao jeretik, knjiga s porukama božanke dobrote je spaljena, a mučen konj je išiban i bačen u pustinju na milost i nemilost šakalima.

Za P.U.L.S.E Sandra Lokas

Lektura i korektura: Milica Veljković

Jedan komentar na tekst Upotreba Šopenhauera u svakodnevnom životu (XV)

  1. Arhimed iz Babušnice

    25/07/2017 at 23:07

    ELDORADO

    Gaily bedight,
    A gallant knight,
    In sunshine and in shadow,
    Had journeyed long,
    Singing a song,
    In search of Eldorado.

    But he grew old—
    This knight so bold—
    And o’er his heart a shadow
    Fell as he found
    No spot of ground
    That looked like Eldorado.

    And, as his strength
    Failed him at length,
    He met a pilgrim shadow—
    “Shadow,” said he,
    “Where can it be—
    This land of Eldorado?”

    “Over the Mountains
    Of the Moon,
    Down the Valley of the Shadow,
    Ride, boldly ride,”
    The shade replied—
    “If you seek for Eldorado!”

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *